SONJA BISERKO: Srbiji ističe vreme

04 Jul 2018

EU za zemlje Zapadnog Balkana koristi termin “zarobljene države”, a one to u suštini i jesu

Predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji ocenjuje da oštriji ton u izveštajima evropskih institucija o Srbiji predstavlja “objektivnije” sagledavanje stvari u regionu i da je posledica zastoja u pregovorima o Kosovu i činjenice da “vlast nije ispunila obećano”. Osim toga, smatra Biserko, u Srbiji je došlo do pogoršanja u oblasti vladavine prava, korupciji, ljudskim pravima i medijskim slobodama.

Ona smatra da je Beograd verovao da će “izdejstvovati podelu koja mu je izmakla”, i da je toga postao svestan i Vučić “nakon turneje po nekim evropskim prestonicama, ali i SAD”. “Od tada se neprestano vajka i izigrava žrtvu”, kaže Biserko, a pritisak EU da se problem Kosova reši “povećava frustraciju Beograda”.

Komentarišući migrantsku krizu i njene posledice po Evropu, Biserko konstatuje da na tom pitanju objektivno može doći do raspada EU i da treba razmisliti o ideji da se napravi svojevrsni “Maršalov plan” za zemlje odakle dolaze migranti. EU ne treba da se bavi rešavanje samo posledica krize, nego pre svega njenim uzrocima. “To je i njena moralna obaveza, jer nije nedužna u doprinosu haosu koji u tim zemljama vlada”, smatra Biserko.

Kakva je vaša ocena prilično oštrih tonova koje se čuju u ocenama Saveta Evrope o Srbiji i njenom evropskom putu? Slične ocene se mogu pročitati i u drugim evropskim dokumentima? Da li je to znak da EU, posle otvorene podrške Vučićevoj vlasti, ulazi u novu fazu odnosa sa Srbijom?

– Zaključci generalnog sekretarijata Saveta EU su na liniji Strategije EU o proširenju, od pre nekoliko meseci. I tada se po prvi put objektivnije konstatiralo stanje u regionu, pa i u Srbiji prema kojoj se tokom poslednjih nekoliko godina, zbog Briselskog sporazuma gledalo kroz prste za ono što se dešavalo na unutrašnjem planu. Oštriji stav u ocenjivanju prilika u Srbiji je i posledica toga što aktuelna vlast nije ispunjavala obećano i što je u zemlji došlo do regresije kad je reč o vladavini prava, korupciji, ljudskim pravima, medijskim slobodama itd. I, posebno, zbog zastoja u pregovorima sa Prištinom. Može se reći da Srbiji ističe vreme i da se od nje zahteva da evropske vrednosti počne uvažavati. EU je sve otvorenije kritična prema aktuelnoj vladi mada je još uvek podržava. Od aktuelne vlade i predsednika Vučića zavisi kako će se Srbija dalje tretirati, odnosno da li će se suštinski opredeliti za evrointegracije uprkos svim turbulencijama kroz koje prolazi. Bilo bi krajnje vreme da Srbija napusti kibicersku poziciju i uključi se u procese i doprinese dijalogu o budućnosti regiona i EU.

Treba imati u vidu da je i EU u svojevrsnoj krizi i tranziciji i da su rigoroznije ocene regiona takođe odraz tog stanja. EU, po svim važećim odlukama i dokumentima, ostaje posvećena proširenju na Zapadni Balkan, ali je očito da nije spremna ili pripremljena za prijem novih zemalja koje su toliko ispod kriterija koji su postavljeni pred njih. Nisu slučajno u Strategiji koristili termin “zarobljene države”, što u suštini i jesu. Međutim, previđa se da upravo odlaganje integracije Zapadnog Balkana pogoduje autoritarnim liderima koji opstaju na stalnom indukovanju nacionalizma i homogenizaciji. Osim toga, u regionu se pojavljaju i drugi akteri koji, navodno, ne postavljaju nikakve uslove.

Da bi se sprečilo dalje urušavanje regiona, neophodno je da EU što hitnije sprovede svoje odluke za Zapadni Balkan, pre svega oko oživljavanja regionalne ekonomije. U suprotnom, nastaviće se odliv mladih i sposobnih prema EU. Samo Nemačkoj je potrebno tri miliona novih radnika svih profila.

Čini se da su pregovori sa Kosovom ušli u tesnac i da vlast jednostavo nema rešenje za ovaj problem? Na unutrašnjem planu se istovremeno konstantno pojačava i podgrejava nacionalistička retorika u rečima političara, a pogotovo medija bliskih vlasti.

– Pritisak, pre svega EU, da se što pre reši pitanje statusa Kosova povećava frustraciju Beograda, koji je očekivao da će međunarodna zajednica ipak pristati na podelu Kosova, koja je sve vreme, što se tiče Beograda, bila jedina opcija na stolu. Nju je otvoreno zagovarao ministar inostranih poslova Ivica Dačić u svakoj prilici u kojoj se govorilo o statusu Kosova. Vučić je pokrenuo tzv. unutrašnji dijalog o Kosovu, u kojem se jasno kristalisao većinski stav da Kosovo treba da ostane zamrznuti konflikt, kako bi se stvorile međunarodne okolnosti koje bi uzele u obzir i srpske interese (podelu).

Beograd je verovao da će izdejstvovati podelu koja mu je izmakla. Toga je postao svestan predsednik Vučić tek nakon turneje po nekim evropskim prestonicama, ali i SAD. Od tada se neprestano vajka i izigrava žrtvu. Kampanje koje vode njemu naklonjeni mediji su u suprotnosti s onim što on javno zagovara – evropskom orijentacijom. Albanci se isključivo tretiraju kao teroristi ili inferiorni narod čiju politiku vode SAD i sl. Spinuje se negativan stav šire javnosti, što se onda odražava i na ankete koje kao objektivno odslikavaju stav društva. U tom začaranom krugu teško je naslutiti šta Vučić uopšte smera. Još uvek je prisutna nada da će Rusija odigrati ključnu ulogu. Zanimljivo je da predsednik ponovo polaže nade i u Trampa, očekujući da će se na samitu u Helsinkiju dogovoriti sa Putinom o sudbini Kosova. On kaže da Evropa nema ni snage, ni volje, ni mogućnosti da natera Albance da urade nešto.

Sonja Biserko: Vučić polaže nade u Trampa, očekuje da će se on na samitu u Helsinkiju dogovoriti sa Putinom o sudbini Kosova (foto: RFE/RL)

Prihvatanje sporazuma zahteva promenu stava Beograda prema Srbima na Kosovu. To znači odustajanje od namere da se Srbi „održe“ samo na severu Kosova, gde žive oko trećine (tridesetak hiljada) Srba. Enklave na teritoriji Kosova južno od Ibra, gde živi najveći broj preostalih Srba, marginalizovane su, izolovane i prepuštene samima sebi i „opskurnim likovima koji im se šalju“ kad to iziskuju dnevnopolitičke potrebe (Beograda).

U opticaju su i razne spekulacije, od toga da određeni lobisti u SAD, mimo administracije, rade na podeli Kosova, ali isto tako proturaju se mišljenja ruskih zvaničnika da će sporazumom o normalizaciji odnosa sa Prištinom, Beograd biti na gubitku, jer je obećanje o zajednici srpskih opština „šarena laža“.

Sve ukazuje na to da se Srbija nije istinski opredelila za evropsku budućnost i da objektivno tome postoji veliki otpor srpskih elita.

Kako ocenjujete novi evropski kompromis po pitanju izbeglica/migranata? Da li je, kako tvrde pojedini analitičari, pobedila antiimigrantska politika?

– Pitanje migranata je veliki izazov za EU, posebno s moralnog stanovišta. Solidarnost koja je jedna od temljenih vrednosti Evrope kao da je iščezla. Međutim, treba imati u vidu da objektivno i nije jednostavno hendlovati toliki broj migranata koji se pojavljuju u evropskom predvorju. Takođe je činjenica da je hrabra odluka Angele Merkel da primi milion migranata u Nemačku nju znatno oslabila i dala krila desničarima koji prete da preuzmu evropski parlament na sledećim izborima. Pokazalo se da većina zemalja u EU ne želi da primi izbeglice i da ne pristaju na predloge Angele Merkel, koji su izazvali krizu i u njenoj vladi. Ona je za sada prevaziđena, a zaključci Evropskog saveta samo su donekle sistemski.

Dogovor koji je postignut ne predstavlja sveobuhvatni sporazum o zajedničkim pravilima za azilante, ali je u ovom trenutku donekle oslabljen pritisak na Angelu Markel, koja upozorava koliko je važno da Evropa ostane jedinstvena u ovoj fragilnoj situaciji i kako Nemačka ne bi delovala unilateralno.

Očigledno je da će migrantska kriza još dugo biti predmet razdora unutar EU, ali da se ipak ide ka nekom rešenju, jer objektivno, na tom pitanju, može doći do raspada EU. To znači da će EU morati suštinski da se bavi tim problemom i da stavi u funkciju predlog o “Maršalovom planu” za zemlje iz kojih migranti dolaze. Predlog da se Zapadni Balkan uključi u rešavanje izgradnjom prihvatnih kampova za migrante može dodatno opteretiti ove zemlje i stvoriti antievropski sentiment.

Zemlje EU, kao najbogatija i najuređenija društva, biće trajno privlačne za sve migrante koji se iz dan u dan brojno povećavaju. Zato EU mora što pre da se angažuje na rešavanju uzroka zbog koji dolazi do tako masovnih migracija. To je i njena moralna obaveza, jer nije nedužna u doprinosu haosu koji u tim zemljama vlada.

(Autonomija / naslovna fotografija: Medija centar Vojvodine)

Podelite ovu stranicu!