SOFIJA MANDIĆ: Primedbe o odgovornosti

23 May 2014

Sa povlačenjem vode nailazi jedna druga bujica – bujica pitanja koja se odnose na odgovornost za ono što se odvijalo u poslednjih sedam dana

U Srbiji je ta?no nedelju dana na snazi vanredna situacija (a ne vanredno stanje, kao što su neki mediji uporno prenosili). Voda se polako povla?i sa poplavljenih podru?ja, sve je manje životno ugroženih. Sa povla?enjem vode, sude?i po nešto malo nezavisnih medijskih prostora, nailazi jedna druga bujica – bujica pitanja koja se odnose na odgovornost za ono što se odvijalo u poslednjih sedam dana.

Iz izveštaja sa terena bilo je jasno da su odgovorni u potpunosti bili zate?eni novonastalom situacijom – evakuacija, spasavanje i briga o ugroženima odvijali su se haoti?no. ?ini se da su se zvani?nici – premijer i ministri u prvom redu – utrkivali u pokazivanju svojih veština “improvizacije” u vanrednoj situaciji. Primera radi, premijer je u kriti?nim momentima istovarivao vodu i ?ebad za ugrožene, a ministar unutrašnjih poslova je pomerao stabla i granje s puteva. Obaveštavani smo da je zemlja pogo?ena prirodnom katastrofom, da se protiv toga ništa nije moglo uraditi i da je u novonastaloj situaciji potrebno da svako uradi koliko može i spasi što se spasiti da.

Da improvizacija u slu?aju elementarne nepogode nije isklju?ivo nužna, ve? da je posledica ozbiljnog propusta, svedo?e najmanje dva dokumenta: Zakon o vanrednim situacijama i Nacionalna strategija zaštite i spasavanja u vanrednim situacijama. Zakon precizno odre?uje ko je nadležan za zaštitu ljudi, imovine i životne sredine pri elementarnim nepogodama, odnosno ko snosi odgovornost za donete odluke, ali i za one koje su morale biti donete a nisu. Zakon i Strategija jasno govore i o tome ko je i na koji na?in odgovoran za ono što se u Srbiji dogodilo. Krenimo redom.

Šta je vanredna situacija

Vanredna situacija na teritoriji Republike Srbije se proglašava odlukom Vlade, odmah po saznanju da postoji neposredna opasnost od elementarne nepogode ili druge nesre?e u najmanje dve opštine u Srbiji. Tek izuzetno, vanredna situacija se može proglasiti nakon što se elementarna nepogoda ili druga nesre?a dogode, ako se opasnost nije mogla unapred predvideti. Kao primer opasnosti koja se nije mogla predvideti možemo navesti udar velikog meteora u Srbiji ili sli?an doga?aj koji se redovnim merenjima nije mogao predvideti niti preduprediti. Pra?enje padavina i vodostaja ne spada u takve doga?aje.

Tako je ve? na prvom koraku jasno da je Vlada Srbije vanrednu situaciju morala proglasiti u trenutku kada je saznala da postoji neposredna opasnost od poplava u opštinama i gradovima u Srbiji, a ne u ?etvrtak, 15. maja u poslepodnevnim satima, u trenutku kada se ve? najmanje dve opštine nalaze pod vodom (Koceljeva i Ub). Isto važi i za lokalne samouprave koje su same morale proglasiti vanrednu situaciju na teritoriji njihovih opština, odnosno gradova, odmah po saznanju o neposrednoj opasnosti od poplava i nezavisno od odluke Vlade. Opasnost od obilnih kiša i poplava kao njenih nužnih posledica, bila je tema novinskih izveštaja, kao i izveštaja Hidrometeorološkog zavoda još od utorka, 13. maja. Tada je jasno prognozirano da ?e mnoge reke, ali i Kolubara u Obrenovcu „prevazi?i redovnu granicu odbrane od poplava” u ?etvrtak 15. maja.

?injenica da vanredna situacija nije proglašena na vreme nije od formalnog, ve? od suštinskog zna?aja, jer nakon njenog proglašenja na snagu stupaju obaveze zaštite ljudi, imovine i životne sredine i konkretni koraci koji se na tom putu moraju preduzeti – što je precizno odre?eno Zakonom o vanrednim situacijama.

Javnost i preventivno reagovanje: odgovornost državnih organa

Zakon o vanrednim situacijama kao jedan od svojih osnovnih zadataka postavlja zaštitu, a zatim i spasavanje ljudi, imovine i životne sredine od elementarne nepogode. Dakle, nadležni su dužni da reaguju pre svega preventivno, kako do situacije spasavanja od elementarne nepogode ne bi došlo. Ovo je jasno i iz jednog od na?ela na kojima po?iva Zakon o vanrednim situacijama, ali i Nacionalna strategija zaštite i spasavanja u vanrednim situacijama – na?elu preventivne zaštite. O sli?nom govori i na?elo javnosti, koje odre?uje da organi državne uprave i lokalne samouprave moraju stanovništvo obavestiti o opasnosti od elementarne nepogode, ali i o tome šta sve preduzimaju kako bi ih od nepogode zaštitili. U slu?aju o kome ovde govorimo, u potpunosti su prekršena oba na?ela – stanovništvo uopšte nije obavešteno o opasnosti koja im preti i preventivnog delovanja nije bilo. Gra?ani tako?e nisu bili ni obavešteni o tome šta se preduzima da bi se opasnost otklonila – naprosto jer je vanredna situacija proglašena kada je elementarna nepogoda po?ela da ugrožava i uzima živote širom Srbije.

Prema zakonu, najve?u odgovornost u vanrednim situacijama snose Vlada i ministarstvo unutrašnjih poslova. Tako su neke od dužnosti Vlade – da obrazuje republi?ki štab za vanredne situacije; naredi opštu mobilizaciju jedinica civilne zaštite i drugih resursa potrebnih za zaštitu i spasavanje; prati i usmerava izvršavanje zadataka zaštite i spasavanja. Ministarstvo unutrašnjih poslova je, recimo, dužno da formira i opremi specijalizovane jedinice civilne zaštite; nabavlja opremu za potrebe zaštite i spasavanja; vrši nadzor nad primenom Zakona o vanrednim situacijama.

Svim akcijama zaštite i spasavanja rukovodi i koordinira štab za vanredne situacije, kojih u ovom slu?aju (zbog proglašenja vanredne situacije na teritoriji ?itave zemlje) ima više: republi?ki, pokrajinski i gradski/opštinski. Iako štabovi nesumnjivo postoje na više nivoa, iz ?lana 38. zakona je jasno da je republi?ki štab taj koji „nare?uje štabovima za vanredne situacije preduzimanje mera i aktivnosti na zaštiti i spasavanju“.

Dakle, mnogo pre nego što je jedan istovarao ?ebad, a drugi vukao granje, premijer i ministar unutrašnjih poslova su imali da obave mnogo ozbiljnije zadatke – pre svega su bili dužni da planiraju zaštitu stanovništva i usmeravaju mere zaštite kroz rad Vlade i republi?kog štaba za vanredne situacije.

Civilna zaštita i dužnosti gra?ana: finansiranje

Gra?ani su se, kao što smo svi primetili, tokom poslednjih nedelju dana samoorganizovali kako bi preživeli ili kako bi pomogli drugima da prežive. U ovome naravno nema ni?eg lošeg, kada ve? državni organi nisu radili svoj posao. Ipak, pitanje je koliko bi uspešnije ove aktivnosti bile da nisu bile rezultat ad hoc organizovanja, ve? unapred donetog dogovora i plana rada. Tako?e, više puta za ovih sedam dana smo ?uli da ljudi žale za sistemom civilne zaštite koji više ne postoji. Pogrešan utisak o nepostojanju ovog sistema izazvan je isklju?ivo ?injenicom da ga Vlada nije upotrebila, iako je bila obavezna.

Sistem civilne zaštite obuhvata mobilizaciju zdravstveno sposobnih muškaraca od 16 do 60 i žena od 16 do 55 godina. Odazivanje pozivu za u?estvovanje u civilnoj zaštiti predstavlja obavezu, a nje su oslobo?eni jedino trudnice, majke, samohrani o?evi i staraoci dece do 15 godina. Kada su mobilisani, gra?ani se odlukama lokalnih štabova za vanredne situacije grupišu u jedinice, svaka jedinica ima svog poverenika i ta?no odre?eni zadatak. Gra?ani koji su deo civilne zaštite tako?e imaju jasna obeležja. Dakle, do opšteg haosa nije smelo ni moralo do?i.

Zadaci takvog jednog sistema su da, zajedno sa štabovima za vanredne situacije, sprovode unapred donete odluke o procesu zaštite i spasavanja stanovništva. Zadatak civilne zaštite je, izme?u ostalog, da nakon odluke lokalnog štaba za vanredne situacije izvrši uzbunjivanje i evakuaciju stanovništva.

Nije poznato zašto ovaj mehanizam nije upotrebljen, ve? se desilo to da premijer preko medija poziva nekakve „hrabre muškarace“ da putuju u Šabac i grade nasipe (premijer ih li?no prima u autobuse), kao da živimo u hajdu?ko vreme. Ovim su se ne samo potpuno neracionalno trošili resursi i vreme, ve? je grubo prekršen zakon, a gra?ani su dovedeni u stanje opšte panike.

Važno je re?i da se zaštita i spasavanje – oprema, sredstva i troškovi – u potpunosti finansiraju iz budžeta republike Srbije, kao i da je ?injenica da ?itava Srbija pomaže raseljenima i ugroženima samo još jedan dokaz nesposobnosti naše države, koja je sredstva za vanredne situacije gotovo uklonila iz budžeta. Istu vrstu nesposobnosti predstavlja i premijerov poziv da gra?ani nastave da upla?uju novac SMS-om za ugrožena podru?ja i ljude. Tako?e, da je došlo do mobilizacije sistema civilne zaštite, za svaki dan proveden na ovoj službi, gra?ani bi imali pravo na naknadu zarade. Ovo je verovatno, uz opšte nezanje, jedan od razloga zašto do mobilizacije nije došlo, ve? je izabran sistem haoti?nog „volontiranja“.

***

Sada kada je u toku bitka da se gra?anima objasni da odgovornost za poplave u Srbiji ne postoji i da je nesre?a samo rezultat više sile, važno je re?i da odgovornost sigurno postoji i da je ona u ljudskim rukama. Teško da možemo uperiti prstom u jednu odgovornu osobu, iako bi to u ovom trenutku ve?inu zadovoljilo. Pronalazak jednog krivca bi odgovorio na prirodnu potrebu ljudi da u što kra?em roku prona?u makar jednu osobu kojoj se mogu pripisati sve strašne stvari koje su se dogodile. Ipak, o odgovornosti za sve to – od poplava do smrti naših sugra?ana – mora i može da odlu?i samo sud.

Prema informacijama koje imamo možemo sa sigurnoš?u da tvrdimo da u lancu odgovornosti mnogi nisu reagovali ili nisu reagovali na vreme, trude?i se da nas drže u uverenju da lanac odgovornosti zapravo i ne postoji. Gradona?elnici, predsednici opština, premijer i ministri, zajedni?kim (ne)delovanjem doprineli su situaciji u kojoj se nalazimo, ali ?e biti potrebno u svakom pojedina?nom slu?aju utvrditi vrstu i stepen odgovornosti. Nikome ne sme biti presu?eno preko medija, jer je to siguran na?in da neki od odgovornih budu amnestirani, ali i siguran na?in da se „kažnjavanje“ završi samo medijskom osudom, a ne pravom krivi?nom sankcijom.

Poslednje što vidimo je da Vlada i premijer pokušavaju da izjedna?e nemogu?nost spre?avanja obilne kiše sa nemogu?noš?u blagovremenog spasavanja života, imovine i životne sredine. Ovo je, u najmanju ruku, vre?anje inteligencije gra?ana Srbije. Dužnost odgovornih naravno nije bila da spre?e kišu, ve? da spre?e poplave (razli?itim sistemima odbrane od poplava), a ukoliko ovo nije bilo mogu?e, da odmah po saznanju da ?e do poplava do?i, zaštite ljude, odnosno evakuišu ih.

Prema onome što do danas znamo, Vlada i njeni ?lanovi nisu na vreme proglasili vanrednu situaciju; nisu mobilisali civilno stanovništvo ve? su dozvolili haos i uveli paniku me?u gra?ane; mnogi lokalni štabovi (pre svega onaj u Obrenovcu) nisu na vreme proglasili vanrednu situaciju na teritoriji svoje opštine i nisu na vreme naložili evakuaciju stanovništva; ministarstvo unutrašnjih poslova nije vodilo ra?una o tome da se poštuje zakon o vanrednim situacijama – ?ime su u potpunosti prekršili zakonske obaveze koje su imali. Zbog toga, dok se neki budu?i krivi?ni postupci ne završe, ostavka premijera i jedne ovakve Vlade bi bio jedini moralan i ispravan ?in.

Dok se Vladini mediji raduju suncu koje je izašlo, optimisti?no najavljuju?i povratak raseljenih u svoje domove, jasno nam je da ?e sve snage biti upotrebljene kako bismo što pre zaboravili ovu majsku nedelju, kako bi što pre život „nastavio da te?e dalje“. Umesto toga, u jednoj pristojnoj zemlji bi usledila ozbiljna istraga i utvr?ivanje odgovornosti za teška krivi?na dela protiv opšte sigurnosti,[1] za koje se mogu izre?i kazne i do 12 godina zatvora. Ostaje nada da ?e traumati?ne pri?e koje ostaju tužioce podsta?i da reaguju, ali i da ?e nastradali istrajati na postavljanju pitanja – zbog ?ega je trideset hiljada života nepovratno uništeno, a jedan broj njih zauvek izgubljen.
Peš?anik.net, 22.05.2014.

———–

  1. Izazivanje požara, poplave, eksplozije, otrovom ili otrovnim gasom, radioaktivnim ili drugim jonizuju?im zra?enjem, elektri?nom energijom, motornom silom ili kakvom drugom opšteopasnom radnjom ili opšteopasnim sredstvom kojim se izazova opasnost za život ili telo ljudi ili za imovinu ve?eg obima.

Podelite ovu stranicu!