SOFIJA MANDIĆ: Pod predsedničkim prozorom

28 Jan 2018

Pre samo deset dana u Kosovskoj Mitrovici je ubijen Oliver Ivanović. Vlasti u Beogradu, na čelu sa predsednikom Vuč…

Pre samo deset dana u Kosovskoj Mitrovici je ubijen Oliver Ivanović. Vlasti u Beogradu, na čelu sa predsednikom Vučićem, ovaj čin su već opisale kao teroristički – uprkos tome što tvrde da nemaju nikakva saznanja o tome ko je ovaj zločin učinio. Zapravo, imaju informaciju da ubistvo Ivanovića nema političke elemente, iako terorizam nužno ima političke ciljeve. Osim što je Ivanovićev gubitak života brže-bolje nekoherentno kvalifikovao, predsednik je mirno izjavio da su na sednici Saveta za nacionalnu bezbednost analizirani „podaci koje službe imaju o Ivanoviću“ i da su ovi podaci pokazali da „nije bilo direktnih pretnji koje su prethodile ubistvu“. Nije jasno kako „službe“ (šta god to značilo) i predsednik nisu imali podatke o pretnjama i ugroženoj bezbednosti Ivanovića. Čitava domaća i međunarodna javnost stacionirana na Balkanu je u direktnom prenosu pratila medijski progon kroz koji je prošao Ivanović, a koji je bio dirigovan iz Beograda. Svedočili su paljenju njegovog automobila, Ivanovićevim istupima u kojima je i sam govorio da mu prete i da nije bezbedan. Nakon ubistva, porodica i saradnici (čak i neki članovi Vlade Srbije) su javno govorili da su Ivanović i osobe iz njegovog okruženja bili ugroženi zbog opozicionog političkog delovanja.

Da se hronični manjak saznanja „službi“ i predsednika o tome kome je bezbednost ugrožena neće zaustaviti na slučaju Olivera Ivanovića, pokazuje i slučaj opozicione narodne poslanice Marinike Tepić. Već pola godine, takođe u živom prenosu, pratimo političke pretnje koje joj se upućuju. Omalovažavanje poslanice je počelo akcijama blaćenja u pančevačkim medijima, uvredama na račun njene porodice i insinuacijama da vodi raspusni privatni život. Sve ovo zbog njenog aktivnog opozicionog delovanja i mišljenja koje nije u skladu sa vladajućom doktrinom jednoumlja. I ne samo to, poslanica Tepić u većem delu srpske javnosti nosi neoprostivi imidž političarke koja radi svoj posao, koja je odgovorna i jasnih (demokratskih) političkih ideja.

Nadležne regulatorne medijske institucije na istupe u lokalnim medijima nisu reagovale, a Poverenica za zaštitu ravnopravnosti je zaključila da je kao javna ličnost Tepić dužna da trpi ovakav medijski tretman i da je u konkretnom slučaju u pitanju „problem nedostatka kulture komunikacije u političkom životu“. Poverenica je Tepić uputila na zaštitu u krivičnopravnom postupku, ukoliko smatra da su joj povređena prava.

Nakon ovakve institucionalne reakcije, napadi su postali znatno ozbiljniji, posebno nakon što je Tepić u nekoliko navrata javno ukazivala na to da je više osoba kojima je zbog ultradesničarskog delovanja zabranjen ulazak u neke zemlje EU, centar svojih akcija premestilo u Srbiju. Tvrdila je da za to imaju podršku vladajuće stranke i Vlade Srbije, u čijim prostorijama ove osobe borave i uživaju zaštitu.

Nakon toga progon poslanice je intenziviran pretnjama smrću, a zatim i grafitima širom glavnog grada u kojima se naglašava – „Marinika shvati, nećemo stati“ ili „Korneliu Kodreanu, a ne Marinika Čobanu“ (aludira se na Marinikino nesrpsko poreklo, kao i na lik i delo rumunskog nacionaliste, po volji ovdašnjim ultradesničarima). Neki od ovih grafita, od kojih su četiri nova osvanula u poslednja dva dana, nalaze se praktično pod prozorom predsednika Republike – u Dečanskoj ulici, na ulazu u Terazijski tunel i u ulici Kneza Miloša. Pošto znamo da predsednik često gleda kroz prozor (nedavno je izjavio da svako ko pogleda kroz prozor može da vidi da se u Srbiji bolje živi), nameće se pitanje – da li predsednik i „službe“ sebi ponovo mogu da dozvole da tvrde da im nije poznato da su poslanici Tepić upućene „direktne pretnje“, baš kao i u slučaju Ivanović. Da li predsednik i njegova svita – u kojoj je nažalost i republička javna tužiteljka – u već viđenom scenariju planiraju da odgovornost za sudbinu Marinike Tepić skinu sa sebe na nekoj novoj konferenciji za medije, nakon nekog novog sastanka na kome će biti zaključeno da poslanici „nisu bile upućivane direktne pretnje“.

Poslanica Tepić se domaćim institucijama i međunarodnim predstavnicima u Srbiji obratila za pomoć i podršku otvorenim pismom. Domaćim institucijama je podnosila predstavke: zahteve, pritužbe, obaveštenja, krivične prijave, predloge. Sve uglavnom bez odgovora. Za sada je, nakon pritiska dela domaće javnosti i višednevnog odlaganja, jedini učinjen korak određivanje pritvora osobi koja je Tepić online uputila pretnje smrću i na taj način se nesumnjivo identifikovala. Međutim, dok se ta osoba nalazi u pritvoru, progon ne prestaje; naprotiv, sve je jači.

U međuvremenu je na adresu poslanice stigla tužba već pominjanog stranog državljanina o čijem desničarskom angažmanu u Srbiji se Tepić interesovala. Ova osoba tvrdi da je zbog neistinitih tvrdnji koje je u poslaničkom govoru iznela Tepić doživeo „jake duševne bolove“. Dotična osoba tužbom traži naknadu štete. Osim što ima nežnu dušu, tužilac je očigledno ohrabren na ovakvu akciju uprkos imunitetu narodnih poslanika koji podrazumeva krivičnu i svaku drugu neodgovornost za izraženo mišljenje ili glasanje u vršenju poslaničke funkcije.

Ministarstvo unutrašnjih poslova nije izvršilo procenu bezbednosti narodne poslanice, iako je ovo po zakonu bilo dužno da uradi i bez njenog zahteva (koji je podnet). Samim tim, Tepić ne može da ostvari pravo na policijsku zaštitu. Ovo treba posmatrati i u svetlu drugih poznatih činjenica – suprotno zakonu, svaki samouvereniji stranački ćata ili član porodice političkog moćnika uživa policijsko ili vojno obezbeđenje.

Zato se moramo zapitati da li je predsedniku – koji je i dežurni policajac, i tužilac, i sudija, i tumač zakona i Ustava – sve ovo poznato? Da li je u poslednjih dva meseca zaista gledao kroz prozor, kao što tvrdi? Ako on i „službe“ nisu imali saznanja da je ugrožen život Olivera Ivanovića, da li sada imaju saznanja da je ugrožen život poslanice Marinike Tepić? Ili i u ovom slučaju planiraju da se žrtvi oduže grobnim mestom, stranačkim orgijanjem na mestu zločina i tvrdnjom da su i ovog puta jedina žrtva napada vladajuća stranka i njen predsednik. Napad smo, naravno, učinili svi mi koji pitamo zašto ova država ne radi svoj posao – zašto ne štiti živote svojih građana i njihovo pravo da javno govore i deluju.

(Peščanik)

Podelite ovu stranicu!