SNJEŽANA MILIVOJEVIĆ / VESNA MALIŠIĆ: Ko su Vučićevi „najveći poltroni“?

12 nov 2018

"Sistem počiva na prenaglašenom, često ekstravagantnom, javnom demonstriranju podrške predsedniku"

Tema najnovijeg Mosta Radija Slobodna Evropa bila je kult ličnosti Aleksandra Vučića. Sagovornice su bile Snježana Milivojević, profesorka Fakuleta političkih nauka u Beogradu, i Vesna Mališić, pomoćnica glavnog urednika beogradskog nedeljnika NIN. Bilo je reči o tome ko se najviše trudi da od Vučića napravi nedodirljivog vođu, zašto je bivši poslanik Srpske napredne stranke Zoran Babić izjavio da se Vučiću divi i fizički i mentalno, kako je selektor ženske odbojkaške reprezentacije Srbije, koja je osvojila titulu svetskog šampiona, svoju zlatnu medalju poklonio Vučiću, zašto je Vučić odbio predlog ministra Vulina da njegove slike vise u kancelarijama Ministarstva odbrane, ima li Vučić harizmu, u čemu je sličan a u čemu se razlikuje od Miloševića, da li on sebe vidi kao spasioca Srbije, zašto se stalno svađa sa svojim kritičarima i novinarima koji ne pišu pohvalno o njegovom režimu, da li je Vučić uveren da ga narod obožava, kao i o tome da li se on ponaša kao kultna ličnost.

Omer Karabeg: U Srbiji ne prođe bukvalno nijedan dan bez Aleksandra Vučića. On se svakog dana ili susreće sa stranim državnicima, ili otvara fabrike, škole, domove zdravlja i dečije vrtiće, ili najavljuje povećanje plata i penzija, ili se hvali ekonomskim uspesima, ili sve to zajedno. Jednom rečju, on je sveprisutan uz ogroman publicitet. Da li se onda može reći – Vučić je Srbija?

Snježana Milivojević: Ne može. Ima Srbije i izvan Vučića, bez obzira kako to u poslednjih nekoliko godina spolja izgledalo. Predsednik Vučić i partija, kojoj je na čelu, verovatno bi mnogo voleli da se stavi znak jednakosti između njih i svega ostalog, ali se to ipak ne događa, bez obzira na njihovo nastojanje da razore sve institucije i onemoguće svaki kritički glas. Mislim da to na početku 21. veka nije moguće.

Nijedan dan bez Vučića

Vesna Mališić: I ja mislim da Vučić nije Srbija, mada on ovoga trenutka izgleda kao jedino lice Srbije, iako u društvu ima otpora autoritarnoj vladavini, svevlašću i svemoći koji se šire na sve strane. Tačno je da Aleksandar Vučić pokušava da zauzme apsolutno ceo prostor i da je je uzurpirao sliku Srbije, ali to nije slika Srbije.

Omer Karabeg: Ko se najviše trudi da od Vučića napravi nedodirljivog vođu?

Snježana Milivojević: Trudi se on sam, a onda i njegova politička partija.To je neka vrsta sistemske intervencije. U Srbiji je na vlast došla stranka koja funkcioniše kao klijentelistička skupina. Njihova glavna koheziona sila je predsednik, koji je izvor svih privilegija. Njihova vodeća politička ideja je destrukcija, pre svega nezavisnih institucija, medija i opozicije. Sveprisutnost obožavanog vođe je institucionalna odrednica te partije i tog političkog kruga.

Vesna Mališić: Vučić želi da maksimalno prigrabi vlast, mimo onoga što su njegova zakonska i ustavna ovlašćenja. Gradi autoritarnost oko koje se stvara čitava piramida ulizištva. Vučić veoma radi na tome da pokaže razliku između sebe i drugih. Na tome izuzetno insistira. On je dobar, drugi su loši, on je marljiv, drugi su lenji, on radi za dobro Srbije, drugi su lopovi. Na toj manihejskoj podeli o sebi kao dobrom i ostalima koji su loši, on se uspostavlja kao Bog na zemlji. Njegovi čauši su to prihvatili i svakog dana horski ponavljaju kako je on najbolji, najvredniji i najpošteniji.

Antologija ulizištva

Omer Karabeg: Ko su Vučićevi najveći poltroni, ko mu najviše laska?

Snježana Milivojević: Jao, pa to je duga lista. Teško ih je sve imenovati. Tu spada ceo prvi krug državnih funkcionera. Poltronstvo ima važnu sistemsku ulogu. Sistem počiva na prenaglašenom, često ekstravagantnom, javnom demonstriranju podrške predsedniku. Država je postala mesto na kome se zapošljavaju lojalni politički kadrovi. Tako se oni nagrađuju za svoje poslušništvo, a državne institucije se urušavaju, jer se pune nekompetentnim ljudima.

Omer Karabeg: Može li se reći da je ministar Aleksandar Vulin šampion – da upotrebim najblažu reč – poslušništva?

Vesna Mališić: On je osobeni tip poslušnika i ulizice. Ali ima i drugih koloritnih tipova. Ne mogu da zaboravim Zorana Babića, bivšeg poslanika, a danas direktora Koridora Srbije, koji je u skupštini rekao da se on predsedniku divi fizički i mentalno i na svaki drugi način. Poslanik Srpske napredne stranke Vladimir Đukanović rekao je da je Vučić blizak Bogu i da njegova vlast dolazi od Boga i naroda. To su izjave koje bi zaista mogle da uđu u antologiju ulizištva. One, naravno, imaju za cilj da osiguraju visoko mesto tih ljudi u Vučićevoj hijerarhiji, da ih on označi bliskim saradnicima. Javnim obožavanjem Vučića oni rade i za njega i za sebe. Recimo, kada pomenuti Vulin u superlativima govori o Vučiću, on i sebi pridaje značaj. Jer on je političar bez stranke, on iza sebe nema ništa i svoju visoku poziciju mora nečim da plati.

Zlatna medalja

Omer Karabeg: Moram reći da sam razmere Vučićevog kulta najbolje shvatio kada mu je Zoran Terzić, selektor ženske odbojkaške reprezentacije, koja je osvojila titulu svetskog šampiona, poklonio vlastitu zlatnu medalju uz hvalospeve o njegovoj ličnosti. U Titovo vreme jugoslovenske reprezentacije osvajale su mnoga svetska prvenstva, ali se ne sećam da je ikada iko svoju medalju poklonio Titu.

Snježana Milivojević: To je stvarno tužna epizoda, ali nije jedina. Čini mi se da kult ličnosti koji se gradi oko Vučića ne liči na kultove karakteristične za autokratske režime, gde se emocionalna podrška kultu crpela iz direktne veze sa vođom. U novim demokratskim društvima koja sve više klize u autokratiju, vođa postaje politički moćan na uštrb svih drugih institucija. Ljudi znaju da njihova pozicija zavisi od lojalnosti vođi i od glasnosti s kojom ga hvale – i onda se tako i ponašaju.

Omer Karabeg: Selektor ženske odbojkaške reprezentacija Zoran Terzić je priznati međunarodni stručnjak. On je proglašen najboljim odbojkaškim trenerom Evrope. Šta to njemu treba? Ne verujem da on može nešto naročito da dobije od Vučića.

Vesna Mališić: Ne znam kako bi on to objasnio. Mene to upućuje na ono što je mnogo strašnije, a to je da mi živimo u političkoj kulturi koja je sklona toj vrsti obožavanja. Ovde ne postoji građansko društvo, ne postoje institucije koje su važnije od političara. Iz politike se izvlače sve beneficije. Ako ste bliski nekom funkcioneru, vi ćete se zaposliti, dobiti prostojnu platu i možete da živite normalno. Zato se ljudi okreću politici. To je jedan plan. Drugi plan su ljudi poput Terzića koji nemaju nikakve koristi od toga što se dive Vučiću, ali ga obožavaju. Zašto oni to rade, trebalo bi njih da pitamo, ja to ne znam.

Kad Vulin pretera

Omer Karabeg: Zanimljiva rasprava vođena je pre godinu dana kada je ministar odbrane Aleksandar Vulin predložio da Vučićevi portreti vise u svim kancelarijama Ministarstva odbrane. Nakon burnih reakcija javnosti, Vučić je javno zamolio svog ministra da to ne radi, na šta je Vulin rekao da je Vučić skroman i da će on ipak da okači njegove portrete. Ima li danas Vučićevih fotografija po kancelarijama Ministarstva odbrane i po drugom prostorijama administracije?

Vesna Mališić: Pravo da vam kažem – ne znam, ali mislim da bi to bila tautologija, pošto se Vučić pojavljuje apsolutno svuda, pa bi te fotografije bile čist višak. Ljudi se već šale – ako otvorite frižider, iskočiće Vučić.

Omer Karabeg: Premijerka Brnabić i ministar prosvete Šarčević podržali su Vulinov predlog s obrazloženjem da je to jačanje kulta nacionalnih simbola države. A pošto je po njima Vučić simbol države, onda treba jačati njegov kult.

Snježana Milivojević: Vrlo zanimljiva zamena teza, ali za kratkotrajnu upotrebu. Mislim da se od kačenja fotografija odustalo. Ovde se povemeno dešava da oni koji su zaduženi za hvalospeve Vučiću toliko preteraju da to izaziva podsmeh, pa onda izlazi predsednik i prekida taj razgovor. Ali to može samo on. Bilo ko drugi da ukaže na takvu glupost, odmah bi postao meta Vučićevih tabloida.

Svevideće oko

Omer Karabeg: Ima li Vučić harizmu? Da li bi se on mogao nazvati harizmatičnim liderom, jer lideri oko kojih se pravi kult obično imaju harizmu?

Vesna Mališić: Nema. On nije harizmatični vođa. On gradi imidž čoveka koji je zamišljen, koji se nikad ne smeje, koga ne interesuju radosti života, on je samo zabrinut za budućnost Srbije, on želi da bude njen spasilac. Takav čovek ne može da bude idol u klasičnom smislu, niti harizmatični vođa. Vučić je više vođa koji izaziva strah. Ljudi osećaju da sve od njega zavisi, dive mu se zbog tolike moći, svesni su da on njihovu sudbinu drži u rukama i zato zaziru od njega. Milošević takođe nije bio harizmatičan vođa, ali se identifikovao sa nacionalnim problemima Srba, pa su Srbi zavoleli ideju da je Srbija svugde gde žive Srbi. Vučić je drugačiji – autoritarni, ali ne harizmatični vođa.

Snježana Milivojević: Vučić nema nikakav harizmatski potencijal, nije ličnost tog tipa, mada bi voleo to da bude. On nema te kvalitete. Vučić je vrlo osrednji govornik, njegovi govori ne motivišu, on je ravna ličnost, ali izrazito autokratska. On širi strah oko sebe. On svoju poziciju gradi na nekoliko pretpostavki. Želi da stvori utisak da on danonoćno brine o Srbiji i zastupa srpske interese, dakle – da je zaštitnik Srbije. Ponaša se kao pater familias cele nacije, brine o svima i o svakom pojedincu. On je svugde prisutan, ali to nije harizmatska pozicija. Ne možete graditi harizmu kada ste non-stop dostupni. I Slobodan Milošević je bio prilično ravna ličnost, ali je svoju harizmu gradio na odsustvu. On se činio nedodirljivim, bio je iznad svih, nikada nije ulazio u dijaloge. Time se izuzeo i postavio na posebno mesto. Za razliku od njega, Vučić polemiše sa novinarima na konferencijama za štampu, prekida javne govore, izdaje naređenja ministrima. On je, dakle, sveprisutan, jedna vrsta svevidećeg oka koje bdije nad svima nama. Strah, koji se nakon dugo vremena ponovo oseća u javnom životu, počiva na osećanju da su instrumenti kontrole totalni.

Spasilac Srbije

Omer Karabeg: To što se Vučić stalno svađa sa svojim kritičarima i novinarima koji ne hvale njegov režim – zaista ne dolikuje kultnim liderima. Za nedodirljive lidere, kakav bi Vučić hteo da bude, to obavljaju sitni poslušnici. I za Vučića to rade poslušnici u režimskim medijima, ali on i sam oseća potrebu da naruži svoje kritičare. Otkud to?

Vesna Mališić: Ne znam, nekada mi se čini da bi on hteo da bude i svoj portparol i portparol svih drugih. On ima potrebu da učestvuje u svemu, da sve od njega zavisi. Mislim da to proizilazi iz njegove fiksne ideje da mora da bude spasilac Srbije. On se svuda pojavljuje, sve kontroliše, jer mu se čini da sve stvari jedino on može najbolje da uradi. Vučić ima megalomanske zahteve, strašno mu je važno da baš on reši pitanje Kosova i tako uđe u istoriju. On veruje da može da bude zamena i za državu, i za vojsku, i za policiju, i za sve. To se jasno videlo kada se raspravljalo o plagiranim doktoratima Siniše Malog i Nebojše Stefanovića. Vučić je tada rekao da su ti doktorati dobri i time poručio da više zna od stručnih komisija. On ima osećaj da može da drži pod kontrolom bukvalno kompletnu Srbiju, svaki njen deo. Mislim da je to opasno i da to s vremenom ulazi u malignu fazu.

Pukotine u kultu

Omer Karabeg: Vučić je uveren da ga narod obožava. On je jednom prilikom rekao, govoreći o odnosu svetskih sila prema njemu i Srbiji, da njega niko ne voli, osim građana Srbije. On je, znači, uveren da ga građani vole.

Snježana Milivojević: Verovatno i jeste, to mu govore izborni rezultati i hvalospevi kojima je okružen od jutra do večeri. Ali, u toj ljubavi se pojavljuju i pukotine. On se nedavno požalio da njegov plan za Kosovo narod nije prihvatio, da taj plan nije naišao na razumevanje. To je veoma ozbiljan problem za onoga koga narod voli. Za lidera, čija pozicija počiva na kultu ličnosti, nema gore stvari od toga da on ne razume narod i da narod ne prihvata ono što on nudi. Meni se čini da se iza njegovog demonstriranja vlastite superiornosti krije duboka nesigurnost i zato on želi da stvori utisak da sve kontroliše.

Vesna Mališić: Njegov odnos prema sopstvenoj moći je kontradiktoran. Sa jedne strane on će reći da je njemu malo čak i šezdeset procenata podrške. On želi više od toga. S druge strane, on stalno naručije istraživanja javnog mnjenja koja propituju šta ljudi o njemu misle. Boji se da će to što radi jednog dana da pukne kao mehur od sapunice. Mislim da se, kako vreme ide, njegova nervoza sve više oseća. Bojiim se da će se zbog toga graditi još jači autoritarni kult, ali jednog trenutka tome dođe kraj. Mislim da je on toga svestan. Od kada je došao na vlast on je nekoliko puta govorio o tome da on zna da Srbi obožavaju vođe – da bi im sutra okrenuli leđa.

Omer Karabeg: Da li je Vučićev kult već izgrađen ili se još uvek gradi?

Vesna Mališić: Mislim da se kult ličnosti Aleksandra Vučića još uvek gradi, to još nije završen proces. Verovatno ćemo još nešto videti.

Vučić i Milošević

Omer Karabeg: Kada kult jednom krene da se gradi, njegovom širenju nema granica. Mislite li da bi se moglo desiti da narednih godina gledamo sve nove i nove manifestacije kulta ličnosti? Recimo, da deca pišu pisma velikom vođi, da se na mitinzima uzvikuje: živeo najveći sin našeg naroda – Aleksandar Vučić, da se u crkvama mole za njegovo zdravlje i dug život.

Vesna Mališić: Ne znam možemo li doći u tu situaciju. Verujem da će biti aplauza i obožavanja, ali da mu deca mašu i pišu pisma – u to ne verujem. On je čovek koga to ne bi zadovoljilo. Vučić je rešio da završi krupne poslove da bi ušao u istoriju i traži mehanizme kako da to izvede. Jedan od mehanizama je kult ličnosti – to jest da postane obožavani vođa koji može da reši pitanje Kosova, a da ostane na vlasti. Mislim da je on uveren da ga narod toliko obožava da on i najvećeg srpskog nacionalistu može da uveri da je za Srbiju dobro da prizna nezavisnost Kosova.

Snježana Milivojević: Pogonsko gorivo kulta ličnosti je emocionalna, afektivna veza sa vođom, koju moram da priznam, ne osećam u Srbiji. Sećam se kako je to izgledalo kada je Slobodan Milošević dolazio na vlast. Tu vrstu energije sada ne osećam. Ono što sada osećam – više mi liči na drugi period Miloševićeve vladavine, kada su represivni instrumenti bili mnogo jači od afektivnih. Od kada je Vučić na vlasti, nikada nisam videla takav entuzijazam, spontanu podršku i izraze ljubavi prema Vučiću, kako je to bilo prema Miloševiću. Ne kažem da nema velike podrške, ali nema takvog zanosa i takve emocionalne energije kakva se osećala devedesetih. Čini mi se da je Vučićev kult više izgrađen na represivnim i kontrolnim mehanizmima, nego na slobodnom pristanku. I još nešto. Vučić je istinski i duboko nacionalista, koji to s ponosom ističe, on je pola života bio radikalni nacionalista i sada želi da uđe u istoriju tako što će “rešiti“ problem Kosova, što može biti samo priznanje odvajanja Kosova od Srbije. Ne znam kako to može da bude deo kulta koji će da preživi u nacionalnoj mitologiju.

Vesna Mališić: Meni se čini da ne smemo da zaboravimo da je jedan od važnih elemenata Vučićevog kulta ličnosti – strah. Ovog trenutrka strah je zaista temeljno osećanje mnogih ljudi, pa čak i onih koji su bliski njegovoj stranci. Kada razgovarate sa njima, osećate da oni “obožavaju” vođu, ali ga se istovemeno i plaše.

(Omer Karabeg, Slobodna Evropa / Foto: mc.rs)

Podelite ovu stranicu!