SNEŽANA ČONGRADIN: Vučić – ratna i politička kukavica

08 feb 2019

Kao refleks devedesetih, Vučićeva Srbija, država pod apsolutnom vlašću jednog čoveka, očuvala je svoj identitet svojstven tom mračnom vremenu

Da je predsednik Srbije Aleksandar Vučić kukavica sledstveno je iz činjenica iz njegove političke karijere koja seže duboko, do ranih devedesetih godina, kada su srpske horde rata harale republikama bivše Jugoslavije.

Jer, danas politička, nesposobna i preplašena da će izgubiti vlast ako potpiše sporazum sa Kosovom, tada je bio ratna kukavica, spremna da propagira zločine, etnička čišćenja, da poziva i inspiriše druge na ubistva iz nacionalne mržnje. Dakle, spreman da poziva i huška, ali ne i da na delu pokaže ono na šta je druge ljude obavezivao. Ko bi se opirao takvim pozivima Aleksandra Vučića i njegovih šefova, bivao je, slično kao i danas, proglašavan izdajnikom, proterivan, izbacivan sa posla, nasilno mobilisan…

Kao refleks devedesetih, Vučićeva Srbija, država pod apsolutnom vlašću jednog čoveka, očuvala je svoj identitet svojstven tom mračnom vremenu. Potpuna kontrola medija, svih organa vlasti, od zloupotrebe policije do sudija najviših sudskih instanci, direktora preduzeća, i to ne samo onih koji rukovode javnim, već svih koji hoće da opstaju, zarađuju, privređuju u duboko korumpiranom sistemu, nikada oporavljenom još od rata, opet Vučićeve Srbije. Istina, postojala je ta prelazna faza, nastala obaranjem ratno zločinačkog i lopovskog režima, kojem je Vučić pripadao, petooktobarskom revolucijom, na koju se Vučić i njegova ekipa na vlasti pozivaju u kontekstu zatečenog korumpiranog sistema, ali ta faza je počela na ratom razorenom i potpuno uništenom tlu, stanju potpuno opustošenih umova običnih ljudi, osiromašenih i zaraženih ratnim i mrziteljskim virusom. Vučićevim virusom, virusom Ivice Dačića, njegovog koalicionog partnera, a ratnog druga u huškanju i propagiranju zla i smrti.

Uprkos tome što su neki od učesnika u vlasti imali privilegiju da ne žive tipičnim životom upriličenim ratnom i bednom stvarnošću od strane Vučića i Dačića, odnosno njihovih političkih očeva Vojislava Šešelja i Slobodana Miloševića, već da imaju dovoljno životne udobnosti da sagledaju tu tragičnu sliku devedesetih iz spoljnog, lično neupletenog ugla, oni su, čini se, najteže zaraženi tim virusom dvojca na vlasti, u čijoj službi danas idolopoklonički rade. Tako je moguće da premijerka Srbije Ana Brnabić izjavi da se ne slaže sa tek izašlim izveštajem Fridom hausa u kojem se navodi da Srbija više nije slobodna već delimično slobodna zemlja. Pozvala se, poput njenog šefa na vreme kada srpske radikalne, napredne, korupcionaške i ratno huškačke stranke nisu bile na vlasti, rekavši da misli da „živimo u slobodnijoj zemlji nego pre nekoliko godina“. Bez pokušaja osporavanja i umanjenja frustriranosti i besa usled toga što su džepove jednih od najsiromašnijih građana u Evropi zaposeli oni koji su bili na čelu petooktobarskih promena, a koji su besramno započeli tranziciju pljačkajući i uvećavajući svoja bogatstva na bedi najbednijih, premijerka, osoba koja devedesetih izvesno nije bila ni član, a, reklo bi se, ni simpatizer Srpske radikalne stranke ili, pak, Socijalističke partije Srbije, danas je u stanju da toliko zažmuri nad očiglednostima i stane na stranu ne samo svog lidera, Aleksandra Vučića, već i svih onih poremećenih vrednosti, mutiranih i nagomilanih unazad trideset godina. „Izveštaj Fridom hausa je relevantan za mene, ali se ne slažem sa njim. Apsolutno ne mislim i ne osećam da živim u delimično slobodnoj zemlji, već mislim da živim u slobodnijoj zemlji nego pre nekoliko godina“, rekla je premijerka Srbije. Potom je istakla da je slobodna zemlja ona u kojoj Vlada brine o građanima na način na koji to čini Vlada Srbije i dodala da svim građanima stoji na usluzi.

Izjaviti tako nešto u državi u kojoj su zarade u proseku manje od 300 evra mesečno, ukoliko je primalac te sreće da je prijavljen i u stalnom radnom odnosu, gde se smrt i glad mere u procentima, umesto prostim nabrajajućim primerima nesrećnih slučajeva, ne samo da govori o osionosti, bezosećajnosti i izopštenosti od realnosti, već i jednoj, reklo bi se, nekulturi i nevaspitanju. To, da stoji na raspolaganju svim građanima, nastavila je premijerka polemiku sa Fridom haus, pravi je način da se pokaže sloboda i tolerancija. Stoga, građani, izvolite kod premijerke. U red na ulici, u šetnju, dok čekate, ili kako god već se mogu nazvati demonstracije.

(Danas)

Podelite ovu stranicu!