SNEŽANA ČONGRADIN: Srpsko Kosovo od Miloševića do Vučića

14 Sep 2018

U toj konačnici Aleksandra Vučića i Ivice Dačića, došao je i Slobodan Milošević, balkanski krvnik i ubica na red da se postavi kao veliki lider

Sva tragičnost ratnih sukoba, zločinaca i njihovih žrtava, svela se u pozno tranzicijsko doba na trgovinu i potkusurivanje kao načinu za navodno uspostavljanje trajnog mira između Srba i Albanaca.

O zlu i nevinosti, propagandi i podložnosti, ranjivosti, ne govori se, jer je vrednost ljudskih života izgubljenih u ratu drastično opala tokom poslednje dve decenije od prestanka sukoba, a u vremenu novog zamaha i nastavka drastičnog siromašenja i pljačkanja građana u mirnodopskim uslovima. U tom novonastalom, postratnom periodu, vremenu otimanja javnog dobra, pljačkaške privatizacije, najveći broj građana sveden je, posle ratnika za profiterstvo nekolicine zlikovaca – na klasične robove u korupcionaškom ekonomskom sistemu. Za to vreme, osuđeni ratni zločinci uglavnom su uveliko izdržali svoje kazne, da bi povratkom u Srbiju zauzeli udobne herojske položaje i status koji su im nikada lustrirani političari, ratni huškači, potom predvodnici korupcionaškog i lopovskog sistema, obezbedili. To je najmanje što su ti političari mogli da urade za njih, za izvršitelje svojih bolesnih, nacionalističkih zamisli i sprovođenja ideja o smrti, mučenju, mržnji, kao najvišem i najdubljem smislu života.

Oni, koji su svojim postupcima i izjavama, tokom devedesetih, izazivali, malo je reći, najniže strasti i životinjske porive u običnim ljudima, uterujući im strah za goli opstanak i podstičući mržnju prema drugim narodima, nikada nisu kažnjeni, ni prozvani kao bar mogući dželati ne samo drugih, već i sopstvenih građana. I tu je običan čovek zapravo vrlo malo mogao da uradi, da se odupre propagandi, pa bi pozivanje na njegovu odgovornost bilo neljudsko, oholo, baš onako kako i izgleda u stvarnost u kojoj se to uveliko i čini. Nisu Milošević, Vučić i Dačić krivi, mi smo govna. Nisu ni oni koji su ih kao revolucionari svrgnuli sa vlasti krivi što su izneverili svaku pomisao i nadu da je moguće neko bolje sutra, mi smo govna. Obični ljudi su govna a oni su carevi za sva vremena, vremena koja postoje samo za njih, za pranje krvavih ruku, dalje punjenje prepunih džepova, za borbu za povratak na vlast. U većinskoj interpretaciji, oni su snalažljivi, iskusni, inteligentni, a zapravo su lako uočljivi – teški lažovi, lopine i, u kontekstu, aktuelnog završetka kosovskog ciklusa, inspiratori zločina protiv čovečnosti.

U toj konačnici Aleksandra Vučića i Ivice Dačića, došao je i Slobodan Milošević, balkanski krvnik i ubica na red da se postavi kao veliki lider. Dobrodušan, sa čistim i humanim namerama, ali, u toj neobičnoj ljudskosti i otvorenosti, sledstveno naivan i nespreman da odgovori na svu opakost i surovost sveta oko nas. Izjave Vučića o Miloševiću kao velikom lideru, očekivano, imale su ogroman odjek u regionu, jer u zemljama bivše Jugoslavije, pored svih odlika zaostalosti, ipak nemaju razloga da veličaju ubicu, kao što je to slučaj u Srbiji, gde vladaju njegovi direktni politički saučesnici. Zato Vučić pred Srbima sa Kosova, direktnim žrtvama neodgovorne i manipulatorske politike unazad dve decenije, čiji je pozamašan deo bio, može da kaže da je Slobodan Milošević veliki srpski lider. „Milošević je bio veliki srpski lider, namere su mu svakako bile najbolje, ali su nam rezultati bili puno lošiji. Ne zato što je on to želeo, već zato što želje nisu bile realne, a interese i težnje drugih naroda zanemarili smo i potcenili“, reči su Vučića sa funkcije šefa države, dvadeset godina posle uspešno obavljene ratno huškačke uloge.

Predsednik Srbije je u istom maniru podsetio na skup na Gazimestanu na kojem je pred više stotina hiljada ljudi govorio Slobodan Milošević. „Pre skoro 30 godina, nedaleko odavde, stotine hiljada ljudi, a Slobodan Milošević je tada bio dovoljno velik da ih u tom broju okupi, na Gazimestanu, dočekalo je kraj njegovog govora, čuvenog ili nečuvenog, zavisi od toga ko ga i kako tumači, sećate li se kako? Pevali su. I to zajedno, sve te stotine hiljada, pevali su verom i uverenjem, pevali su zaneseni i poneseni, onu poznatu ‘Ko to kaže, ko to laže, Srbija je mala“, rekao je Vučić tri decenije posle tog zlokobnog opštenarodnog ludila, pred tek par hiljada nesrećnih Srba na severu Kosova. Po stepenu ugroženosti od politike čiji je najekstremniji deo bio upravo Vučić, odmah iza deset hiljada kosovskih Albanaca direktno pobijenih od Miloševićevih policijskih i vojnih snaga.

I, tako se danas završava kosovski ciklus, od Miloševića do Vučića – u smrti i gladi, u istoriji ogromne nacionalne sramote, čiji se kraj, sa ovakvim predstavnicima, ne nazire.

(Danas)

Podelite ovu stranicu!