Slučaj Arežina: Justicia bi pala na teme

03 Feb 2018

"Ukidanje onog zbog čega su osnovani javni medijski servisi nanosi ogromnu štetu"

Slobodan Arežina, programski direktor Radio Televizije Vojvodine, dobio je otkaz iz te medijske kuće, uprkos tome što ga je Apelacioni sud prethodno vratio na posao presudivši da je „nezakonito smenjen“ sa te funkcije.

Nakon medijske drame koja je pratila njegov slučaj, Arežina je dobio ponudu da potpiše „aneks ugovora o radu“, koji mu je otkazan nekoliko dana ranije. Rukovodstvo kuće je na pitanje kako mu nude aneks ugovora o radu kad je već dobio otkaz odgovorilo da to i nije bio klasični otkaz. Čitava priča prevazilazi jedan otkaz, kaže Arežina, reč je zapravo o gaženju zakona, pravde i nezavisnog sudstva.

RSE: Vaš slučaj izgleda nema kraja. Dobili ste otkaz kao tehnološki višak, kao programski direktor RTV Vojvodine, da bi onda ubrzo stigla ponuda od uprave RTV-a da potpišete aneks ugovora o radu, kojim bi ste postali menadžer projekata. Moram da priznam da sa pravne tačke gledišta apsolutno ništa ne razumem – čovek dobije otkaz, pa mu se onda nudi aneks ugovora. Je li onda taj otkaz koji ste dobili još uvek pravno važeći ili nije?

Arežina: Meni je malo naporno da objašnjavam. Upoznat sam sa svakim detaljem, sa svakom rečenicom, ali je stvarno čoveku teško da se bavi takvim glupostima. Mislim da je reč o jednoj osionosti koja ne razmišlja mnogo. Dali su mi otkaz, a onda rekli da taj otkaz i nije baš neki otkaz, nego da je to premeštaj na drugo radno mesto, bez obzira što u tom rešenju piše da je otkaz i što prema ocenama dva advokata – jednog stručnjaka za radno pravo, to jeste otkaz, loše napisan, ali je otkaz.

Šta iza toga stoji, teško je reći. Da li je neko njima zapretio? Da li je ova velika prašina koja se podigla povodom otkaza, reakcije novinarskih udruženja, medijskih radnika, bila povod za to da oni odustanu, pa da kažu – to nije otkaz?

Imao sam jedan razgovor o tome koji je bio tragikomičan, gde su me ubeđivali da to nije otkaz. Onda sam ja pitao – pa dobro, ako nije otkaz, tog dana kada su svi objavili da ste mi dali otkaz, zašto se vi niste oglasili i rekli da nije otkaz nego premeštaj? Oni nisu imali odgovor, nego su mi tri dana kasnije rekli da mi daju neki aneks za produženje radnog odnosa, za koji tvrde na nije ni prekinut.

RSE: Pre toga vi ste po odluci menadžmenta smenjeni sa funkcije programskog direktora RTV-a. Onda ste ih tužili i dobili taj proces na Apelacionom sudu. Međutim, ni odlukom Apelacionog suda, koja kaže da je to smenjivanje bilo nezakonito, niste vraćeni na svoje radno mesto, nego vam nešto kasnije uručuju otkaz?

Arežina: Tako je. Ja sam po odluci dva suda, Osnovnog suda, pa pošto su se i oni žalili, onda i Apelacionog suda, vraćen na mesto direktora programa Radio Televizije Vojvodine, koji je, u stvari javni medijski servis – to treba imati u vidu. Međutim, oni su odlučili da izvrše odluku Apelacionog suda tako što mi daju rešenje da sam programski direktor, a da programskog direktora koji je radio u međuvremenu, zadrže na istom mestu i da budu, dakle, dva programska direktora.

To sam osporio odmah novom tužbom redovnom sudu, pre ovih novih otkaza, jer je to protivzakonito. U statutu, naime, stoji da RTV ima jednog direktora programa, da, dakle, ne mogu postojati dva bez izmene sistematizacije radnih mesta, a ona nije promenjena. Oni, očigledno, nisu želeli da ja ni jedne sekunde budem tamo direktor programa. Prosto su iz nekog inata ili ne znam ni ja čega odlučili da osujete odluku najvišeg sudskog organa za redovne sudske sporove u Srbiji, a to je Apelacioni sud.

RSE: To je, i sami ste konstatovali, dimenzija koja je preteća. Dakle, nije reč samo o otkazu i eventualnom poništavanju tog otkaza nego o tome da se ne poštuju odluke najviših sudskih organa. Ova zemlja je otvorila najvažnija pravna poglavlja, 23 i 24, bez njihovog zatvaranja ne može ući u Evropsku uniju, a i dalje se ovako brutalno krše sudske odluke. Šta vam to govori?

Arežina: To govori da će čovek koji hoće da se zaštiti od moći, od sile, od zloupotrebe, posle ovakvih odluka državnih institucija, uslovno rečeno, kao što je javni medijski servis, biti obeshrabren da se žali sudu, jer ako ja, čiji je slučaj bio praćen u medijima, ne mogu da isteram pravdu, šta da radi neki anonimus kome je neko ušao u stan ili zauzeo parče njegove zemlje ili uradio nešto što je ugrožavanje njegove bezbednosti?! Kako on da se zaštiti? Dakle, to je jedno tamno područje, u koje smo ušli ovakvim odlukama.

RSE: Ša biste vi ovog trenutka mogli da kažete o statusu medija – javnih servisa, RTV-a i RTS-a u ovoj zemlji – u trenutku koji ovu zemlju, svega nekoliko godina, nadamo se, bar – deli od članstva u EU? Bez slobodnih medija ova zemlja neće moći da uđe u EU. Kako komentarišete činjenicu da se, ranije premijer, sada predsednik Srbije, najređe pojavljuje u javnim televizijskim servisima? Umesto toga bira tabloidne televizije, kao što su Pink, Happy, koje nas truju rialiti programima i lažnim vestima?

Arežina: Strašno je. Mislim da ukidanje onog zbog čega su osnovani javni medijski servisi nanosi ogromnu štetu. Ta šteta, sve i da se sutra sve promeni i da bude sve kako treba, neće biti otklonjena najmanje deset ili petnaest godina.

Da pojednostavim, lakše je na primerima objasniti. To što se razbuktalo toliko nasilja – na primer prema ženama – tvrdim da je posledica upravo tih rialiti programa, u kojima se slave ljudi koji sateraju ženu u ćošak, šamaraju je, a onda vode ljubav sa njom. To se slika i prenosi. Ta se poruka šalje mladim ljudima. Javni medijski servis bi morao da bude korektor toga. Međutim, ono što se dešava u komercijalnim televizijama prenosi se na javne medijske servise i oni postaju komunalna služba u funkciji političara.

To što predsednik države ide uglavnom na ove televizije, to je trčanje za rejtinzima, ali on bude i na javnom medijskom servisu. Mislim da je funkcija javnog medijskog servisa dokaz da mi ne idemo u EU da bi nama gospodin Mekalister udarao crtice i pojedine stavke, da bismo ih popunjavali i neko nas tapšao po ramenu, nego zato da mi menjamo svoje ponašanje, da menjamo svoj odnos prema zakonu.

Ovaj moj slučaj upravo govori da smo doneli zakone koji prepoznaju ugrožavanje prava i sloboda građana, ugrožavanje medijskih sloboda, ali mi te zakone ne sprovodimo zato što želimo da mediji budu u funkciji moći i politike.

RSE: Kako komentarišete to što je u poslednje vreme postao trend da političari tuže medije? Sada imamo, recimo, nekoliko tužbi političara Popovića protiv portala Krik. Imali smo slučaj ministra Nebojše Stefanovića protiv NIN-a. Tada je sudstvo, poznato kao vrlo neefikasno, za samo mesec dana rešilo taj slučaj, naravno, u korist političara?

Arežina: Onda je Apelacioni sud opet presudio u korist novina.

RSE: Da jeste, ali vrlo efikasno se sudstvo pokazalo, kada je političar tužio medij. Obrnuto, kada se podnese krivična prijava protiv političara, takvi slučajevi ostaju u takoreći večitom pretkrivičnom postupku.

Arežina: Očigledna je namera i to je situacija koja metaforički može da izgleda kao vo u kupusu. Vo hoće da pojede svaku glavicu. Targetiraju se oni mediji koji pokušavaju da budu objektivni i slobodni, pri čemu kupus nisu mediji i novinari, kupus je javnost. A novinari i mediji bi trebalo da budu baštovani koji isteruju tog vola iz kupusa.

Da budemo pošteni, ta intencija je bliska svim vlastima, samo je pitanje do koje mere ide njihova zadrška i koliko su spremni da čuju ono što im javnost, odnosno mediji, odnosno, novinari poručuju. Mi smo sada u situaciji da je prostor u kome se mogu sučeljavati mišljenja, prostor gde se može čuti kritička misao, sve manji i manji.

RSE: Prostor gde se može čuti drugačije mišljenje.

Arežina: Apsolutno, ali i kritičko. To je funkcija medija.

Moram da vam kažem, razmišljao sam šta je to razlika između RTS-a i RTV? Zbog čega je RTV bila na udaru? Kada sam pomislio da su to neke emisije gde su se sučeljavala mišljenja, gde su dolazili političari iz različitih opcija, mislio sam da jeste i to, ali mislim da je suština u nečem sasvim drugom. Mi smo imali reportaže u kojima smo navodili konkretne primere korupcije. Snimili smo čoveka koji je došao i rekao nam kako je predsedniku opštine Alibunar dao 5.000 evra da bi mu dao državno zemljište u zakup.

Došao je čovek koji je tajno snimo direktora jedne komunalne firme u Novom Sadu, koji mu u telefonskom razgovoru traži 2.000 evra i 30 sigurnih glasova da bi ga zaposlio u toj komunalnoj firmi. Mi smo to pustili u udarnom dnevniku iako je tajno snimljeno. Naravno, tom direktoru koji je tajno snimljen ponudili smo da odgovori, ali on nas je odbio. Zbog toga je stigla tužba, pretnja, ja sam morao da idem u REM, kao tada glavni urednik televizije, da objašnjavam zašto smo mi to pustili, ali smo mi to pustili. To je taj kritički pristup koji smo imali.

U jednom trenutku su, recimo, krenuli da ratarima u Vojvodini plene zemlju jer nisu platili obaveze prema državi kroz porez; imali su tada lošu godinu, male prihode, pa nisu mogli da plaćaju, a oni dođu i katastarski im oduzmu zemlju. To su strašne priče,TV Vojvodina je jedina to objavljivala. A gde sad mi možemo da vidimo tu vrstu medijske kritike osionosti, bahatosti, birokratske aljkavosti?

RSE: Došli smo gotovo do kraja procesa privatizacije medija koji su bili u državnom vlasništvu. Pretežno je bila reč o lokalnim medijima. Onda smo dobili zakon koji nije loš, koji govori o tome da lokalne samouprave treba svake godine da sufinansiraju medijske projekte koji su se javljali na konkurse. Šta se, međutim, ispostavilo posle nekoliko godina? To da su mediji, koji su kritički nastrojeni prema vlasti obično loše prolazili na takvim konkursima? To praktično znači da nas ni dobar zakon ne može spasiti od ovakvih zloupotreba moćnika?

Arežina: Upravo to. Mi donosimo zakone kako bi nekome pokazali – Briselu i tamošnjim političarima – da ispunjavamo uslove, a u suštini ih zloupotrebljavamo. Nije to zanemarivanje, to je zloupotreba zakona. Upravo ti zakoni se koriste da se medijima koji su bliski vlastima, lokalnim ili republičkim, daju pare, a da se uguše mediji kao što su Vranjanske novine ili Južne vesti i drugi. Mislim da je to apsurd i da bi trebalo razmisliti o načinu koji bi omogućio bolji otpor takvom ponašanju. Mi kao novinarska udruženja i mi kao novinari bismo morali da nađemo sredstva da to sprečimo.

RSE: Kad ste pomenuli otpor od strane novinara i novinarskih udruženja, da li smatrate da smo se mi, preko naših udruženja i naših medijskih kuća, dovoljno verodostojno suprotstavljali ovakvom odnosu vlasti prema medijima?

Arežina: Ne bih doveo u pitanje verodostojnost.

RSE: Verodostojno jeste, ali da li je to bila dovoljna mera otpora, da li i mi završavamo često u tome da pišemo nekakva saopštenja i da to predstavljamo kao bogznakakvu aktivnost?

Arežina: Nedavno sam na jednom skupu, upravo novinarskom, u Nezavisnom društvu novinara Vojvodine, govorio o tome kako su novinari u stalnoj situaciji onog majmuna iz filma ’Ta divna stvorenja’, koji podigne kamen, vidi zmiju, onesvesti se, spusti kamen, osvesti se i tako deset puta; svaki put kad vidi zmiju on se onesvesti. To je snimljeno, a mi se svaki put iščuđavamo zato što je neko u Vlasotincu ili u Subotici ukrao pare kroz projektno finansiranje medija, dao pare nekakvom mediju koji ne postoji ili koji je osnovan nakon objavljivanja konkursa. Svaki put ne možemo da verujemo da se to desilo. A ko je tužio tog čoveka koji je to uradio?

Kažu ovaj Zakon o projektnom finansiranju to ne omogućava jer on zaista nema te klauzule koje predviđaju kaznu za one koji ne rade kako treba. Ali postoje drugi zakoni – o zloupotrebi položaja, o proneveri, o krivičnoj odgovornosti onih koji se prema državnim sredstvima tako odnose. Trebalo je da nađemo najčistiji primer zloupotrebe i da na tom primeru isteramo pravdu kao udruženje, kao novinari, kao mediji, da to sudski teramo, da tog čoveka koji je dao pare svom kumu oteramo u zatvor.

RSE: Imamo relativno često pres-konferencije najviših državnih zvaničnika, uključujući ranijeg premijera, sada predsednika Srbije Aleksandra Vučića, koji se na pres konferencijama neretko nedolično ponaša prema pojedinim novinarima i medijskim kućama. Nikada nismo čuli da se u znak protesta oglasi novinar nekog drugog medija ili da kolege, u znak solidarnosti, napuste tu konferenciju za novinare.

Arežina: To je taj deo priče o slabosti novinara – nema te solidarnosti. Većina ljudi koji su došli na pres-konferencije, imaju unapred dobijena pitanja, koja su dogovorena da budu postavljena – to su takozvana volej pitanja – gde se onome koji drži pres-konferenciju omogućava da se obračunava sa bilo kime. A kada se pojavi neočekivano pitanje, završava se brzo svađom i vikom. Očekivati od ljudi koji su došli sa dogovorenim pitanjima da zbog bahatog odnosa prema koleginici ili kolegi napusti pres konferenciju zaista je malo verovatno.

RSE: Naša medijska udruženja mogu valjda više nego novinari pojedinačno?

Arežina: Medijska udruženja, svakako. Mislim da su se čak i oglašavala, ali samo saopštenjima. Bilo je, doduše, i zatamnjivanja ekrana i crnih novinskih naslovnih strana. Ali, to bi čak takvim ljudima i odgovaralo – nedolazak novinara iz tih retkih nezavisnih medija, to njima ne bi smetalo. Zato mislim da to nije pravi način nego da je to upornost u postavljanju pravih pitanja i traženju pravih odgovora. Vidim da se sada uvelo da jedan novinar može da postavi samo jedno pitanje. Ne sme da se postavi potpitanje, šta god taj čovek odgovorio, makar to bio predsednik, premijer, ministar. Ne možete da kažete ni “nisam vas to pitao”.

RSE: Da li mislite da bi naš esnaf mogao protiv televizija koje proizvode lažne vesti i rialiti programe, koji nas zaglupljuju, kontaminiraju, da se bori time što bi u eri Interneta, mogao da napravi internet televiziju? To ne bi bio preterano veliki trošak.

Arežina: Nije to investicija koju bi bilo nezamislivo realizovati. Mislim da bi trebalo da iskoristimo tu priliku jer u ovom trenutku čak 60 posto domaćinstava u Srbiji ima pristup internetu. Dakle, mogla bi kvalitetnim programom koji bi se emitovao preko interneta, a koji bi vlast teško mogla da zaustavi, da se napravi televizija koja bi išla kao celodnevna televizija, sa svojom šemom – ne parče po parče – koja bi imala svoj redovni program i mogućnost odloženog gledanja.

Siguran sam da bi se time nadoknadila ta praznina koja sada postoji, ta ogromna zjapeća praznina i da bi ta internet televizija bila, ako ništa drugo, parametar istine. Ono laganje, ono izmišljanje, one fejk vesti koje se pojavljuju na drugim medijima, kroz tu veš mašinu takve televizije, prosto bi bili pročišćeni; naravno, ako bi radila objektivno, imala standarde profesionalnog novinarstva, to bi bilo zaista dragoceno.

RSE: Ima li nekih razmišljanja o tome?

Arežina: Već nekoliko meseci pokušavam da o takvom projektu govorim. To je prokletstvo profesije ove naše. Ljudi koji su u udruženjima, ljudi koji su u novinarstvu, sasvim sigurno razumeju šta je to televizija. Vi to znate i razumete. Mislim da je nesreća u tome što ljudi misle da je televizija vrlo jednostavna i da tu ne treba znanje, ne trebaju veštine, da ne treba nikakvog iskustva. Ne znam da li bi se skupilo toliko energije da se to izgura, ali i dalje razmišljam o tome.

RSE: Šta vi mislite, da li će pitanja medijskih sloboda, slobode govora, nevršenja političkog i ekonomskog pritiska na medije, doći uskoro na dnevni red, kada stavi tačka na pitanje Kosova, koje je, prema ovoj strategiji EU o proširenju, oročeno da se završi do kraja 2019. godine? Vi ste u Vladinom timu za pregovore o pristupanju Evropskoj uniji, zaduženi za poglavlje 10.

Arežina: Jedna od mojih teza na tim sastancima i u kontaktima sa strancima i ljudima koji su naši sagovornici jeste da nije važno pridruživanje koliko su važne promene, koje to donosi. Bila je u opticaju jedna teza o takozvanom ’Balkan-ekspresu’, vozu u kojem će sve preostale zapadnobalkanske zemlje za godinu dana biti ubačene u Evropsku uniju, a onda se kroz EU transformisati. Bio sam izričito protiv toga.

Mislim da takav pristup može da napravi štete koje su, kao što sada vidimo, bile ogromne – i u Rumuniji i u Bugarskoj. Nesreća je u tome što smo mi sada svi u situaciji da čekamo – i sam imam slična očekivanja, ali čekamo da se promeni glavna tema, pa će onda stranci da se sete i medija i sudstva i građanskih sloboda i korupcije i svega što nas sada muči, pa će oni to nama da rešavaju. A kada ćemo mi početi sami da rešavamo svoje probleme?

RSE: Očigledno da mi to sami nismo u stanju da rešavamo, njima to ne odgovara. Istini za volju, da same, bez vođstva Brisela, rešavaju svoje probleme nisu bile u stanju ni zemlje koje su mnogo pre Srbije ušle u Evropsku uniju. Ako je to još dve godine, onda je to nekakva dogledna budućnost da pitanja unutrašnjeg uređenja Srbije, nezavisnog sudstva, sloboda i prava medija, dođu na dnevni red. Dočekaćemo valjda još dve godine da se Evropska unija konačno refokusira na ove probleme sa pitanja Kosova, za koje se nadamo da će biti zatvoreno za dve godine.

Arežina: Ja se toliko nadam da već počinjem da verujem da je ovo što se dogodilo, mislim na ovakve odluke suda u vezi sa slučajem u kojem sam učestvovao, govori da je počelo to interesovanje za ta pitanja. Ovim potezom koji je napravljen u mom slučaju poništena je i sloboda medija i nezavisno sudstvo, poništena je odluka najvišeg sudstva. Mislim da će to sada morati malo drugačije da se tretira, da je to već počelo na neki način i da vlast dobija jasan signal da postoji granica u gaženju nezavisnog sudstva i slobodnih medija.

RSE: Ne bih htela da zvučimo kao da će dolaskom tih pitanja na dnevni red ili, pak, ulaskom Srbije u Evropsku uniju, poteći med i mleko. Neće, nažalost, kao što pokazuju primeri nekih zemalja koje su već više od 10 godina članice EU. Videli smo pre nekoliko dana da je obezbeđenje predsednika Češke Republike Miloša Zemana, tuklo novinare, a ovaj novinare označio kao manje inteligentne od prosečnog građanina i kao budale.

Arežina: Nije Evropska unija, naravno, rešenje svih problema. Mi ovde u Srbiji imamo taj infantilni stav da kada uđemo u Evropsku uniju, onda smo mi carevi, sve će biti u redu, još ćemo biti malo lukavi i prevariti Evropsku uniju, neće to baš biti onako kako oni hoće, mi ćemo se već snaći, kako smo već snalažljivi, vešti, pametni genijalni. Biće to nešto što su samo okviri za uređenje države.

Da li će ta država biti uređena kao pravna, kao slobodna, kao građanska, zavisi od nas samih. Bojim se da tu sada dolazimo do jedne teme koja nadilazi temu ovog razgovora: koliko smo mi zreli, kao zajednica, koliko smo zreli kao društvo, koliko treba vremena da protekne da se neke institucije i komunikacije, koje omogućavaju zrelo ponašanje jedne zajednice, ustanove.

RSE: Ali bez slobodnih medija, objektivnih, kvalitetnih i profesionalnih, ništa od ovih procesa ne može da se unapredi.

Arežina: To je jedan od prvih uslova, svakako.

(Branka Trivić, Slobodna Evropa)

Podelite ovu stranicu!