Slučaj „Aleksa Šantić“ – uspešna privatizacija ili državna pljačka?

11 Jul 2015

Mali akcionari ostaju kratkih rukava

Udruženje malih akcionara Poljoprivrednog kombinata „Aleksa Šantić“ iz istoimenog mesta u Bačkoj, nezadovoljni što je država bez njihove saglasnosti prodala imovinu preduzeća italijanskom Fereru, traži da se ispita poslovanje preduzeća, od prve, neuspešne privatizacije 2007. godine, do danas. Akcionari su ujedno najavili tužbe protiv svih odgovornih za ekspresnu propast tog, nekad veoma uspešnog poljoprivrednog kombinata.

Oni državu, odnosno Agenciju za privatizaciju, kao i rukovodstvo preduzeća, smatraju odgovornim zbog toga što su, kako kažu, nepostupanjem i ignorisanjem pljačke imovine prilikom prve, neuspele privatizacije, kao i nedomaćinskim gazdovanjem nakon toga, doveli “Aleksu Šantić” u situaciju da duguje oko 2,4 milijarde dinara.

Mali akcionari nevidljivi za državu

Mali akcionari, vlasnici 30 odsto akcija, potpuno su izostavljeni iz druge privatizacije. Veruju da je prodat najvredniji deo kombinata, i da to ujedno znači kraj „Alekse Šantića“ i njihove nade da će naplatiti svoj deo.

„Mali akcionari su izgradili ovo preduzeće. Generacije su stvarale viškove od kojih je kupovana imovina. Mi samo tražimo svoj deo. Država koja je najodogovornija za ovaj dug će se naplatiti, a mi koji smo život ostavili u kombinatu ne dobijamo ništa“, kaže za VOICE MirkoVidović, predsednik Udruženja malih akcionara, koje okuplja više od 500 od ukupno 822 akcionara.

Aleksa Santic Mali akcionari

Mali akcionari “Alekse Šantića”

Oni su od rukovodstva “Alekse Šantića” tražili da im dostave sve ugovore sa bankama i poveriocima, procenu imovine, kao i Statut i Odluke o prodaji preduzeća, ali njihov zahtev nije uvažen.

Najvaljuju da neće odustati od namere da saznaju kako je nekada uspešno preduzeće, za samo sedam godina, napravilo dug od 20 miliona evra, odnosno, skoro tri miliona godišnje.

Početak agonije ozvaničen je 20. septembra 2007. kada je Društveno poljoprivredno preduzeće „Aleksa Šantić“ na javnoj aukciji u Novom Sadu u ime konzorcijuma kupila Višnja Jerković, ćerka Mileta Jerkovića, zaštićenog svedoka u „slučaju Šarić“ i aktera više od 10 poništenih privatizacija. Ona je, kako piše u ugovoru kupila 70 odsto društvenog kapitala procenjenog na 736,44 miliona dinara za 420 miliona, odnosno oko 5,33 miliona evra po tadašnjem kursu. Njena obaveza je bila da taj iznos isplati u šest jednakih godišnjih rata.

Platili ratu od 800.000, napravili dug od šest miliona evra

A pred prodaju 2007. preduzeće je obrađivalo oko 6.000 hektara zemlje i zapošljavalo 340 radnika.

„Imali smo 30.000 tovnih svinja i 3.000 krava muzara. Svakog jutra iz našeg kombinata izlazilo je 1.200 litara mleka za prodaju“, seća se Milorad Inić, jedan od onih koji je proveo čitav radni vek u “Aleksi Šantiću”.

On dodaje da su godinu i po dana kasnije, od svega toga ostale samo hipoteke i dugovi.

Naredba Visnjaprodukt

Naredba “Višnja produkta”

„Za godinu i po, koliko su Jerkovići upravljali preduzećem, ono je potpuno devastirano, sva imovina je stavljena pod hipoteku, novac je izvlačen na sve načine, pre svega poslovanjem sa povezanim pravnim licima u vlasništvu Mileta Jerkovića, njegove rodbine i prijatelja“, priča za VOICE žena koja je tada radila u kombinatu, ali je htela da ostane anonimna. Ona dodaje da su preko „Višnjaprodukta“, preduzeća u vlasništvu Višnje Jerković, fakturisane nabavke za stočnu hranu, repromaterijal ili rezervne delove po višim cenama od tržišne, dok su gotovi proizvodi, preko iste firme, prodavani po nižim cenama od realnih.

Od svih kupaca sa kojima je preduzeće ostvarilo promet u tom periodu, 77 su povezana pravna lica, a čak 48 odsto dobavljača iz tog perioda prema kojima je napravljen dug, jesu povezana pravna lica. Tako je, prema izveštaju zvanične revizorske kuće „Confida finodit“, izvršena i značajna nabavka maziva od firme “Valko“ iz Bačke Topole, takođe povezanog pravnog lica u vlasništvu Jerkovićevog prijatelja, a koje je bilo uskladišteno u povezanom pravnom licu, AD „Mala Bosna“. Nabavljeno je čak 295,75 tona mašinskog ulja, vrednosti 52,745 miliona dinara. Neuobičajeno velika nabavka ulja se, prema tvrdnji naše sagovornice nikada nije ni pojavila u preduzeću.

Takođe, tokom 2008. nisu plaćane dugoročne obaveze za lizing, a zabeleženo je i niz nepravilnosti i „čudnih slučajeva“ uginuća polovine proizvodnje prasilišta, odnosno, čak 10.513 prasadi i tovnih svinja, kao i manjak od 48,7 tona kukuruza, na šta je skrenuo pažnju ovlašćeni revizor Dragoslav Slović, nakon kontrole 10. jula 2009. godine.

Utvrđeno je i da je preduzeće neovlašćeno, bez zakupa, koristilo oko 4.200 hektara državnog zemljišta, zbog čega i danas traje spor sa Ministarstvom poljoprivrede.

Ipak, najkontroverzniji detalj u poslovanju „Alekse Šantića“ iz tog vremena bila su tri velika kredita od kojih ni dinar nije završio u kombinatu.

Sa Metals bankom je 30. juna 2008. zaključen ugovor na iznos od 287 miliona dinara koji su uplaćeni preduzeću „Valko“ iz Bačke Topole, dok je ugovor o kreditu za iznos od 305 miliona dinara zaključen je 27. juna 2008. sa Agrobankom, takođe za drugo pravno lice. Treći kredit iskorišten je za vansudsko poravnanje „Višnjeprometa” sa trećim licem, a dobijen je ponovo kod Metals banke u iznosu od oko 83 miliona dinara.

User comments

Silos za žitarice

Za ove kredite stavljena je hipoteka na sve nepokretnosti „Alekse Šantića“, kao i silos za žitarice, iako je u kupoprodajnom ugovoru jasno naznačeno da to nije bilo moguće. U tom ugovoru jasno se navodi da „kupac ne može bez izričitog pismenog odobrenja Agencije za privatizaciju hipotekom opteretiti osnovna sredstva subjekta u periodu važenja ugovora, sem zbog obezbeđenja potraživanja subjekta koja su nastala iz redovnog poslovanja, odnosno pribavljanja sredstava čiji će korisnik biti sam subjekt“.

Ugovor o kupovini „Alekse Šantića“ sa Višnjom Jerković raskinut je 9. februara 2009. jer nije platila drugu ratu, nije ispoštovala socijalni program, kao ni klauzule o poštovanju kontinuiteta poslovanja i raspolaganja imovinom. Preduzeću su ostale hipoteke i dugovi. Nakon raskinute privatizacije, 70 odsto akcija prešlo je u vlasništvo Akcijskog fonda, odnosno kasnije Agencije za privatizaciju, dok su 30 odsto zadržali mali akcionari.

Kolektivna amnezija

Uprkos zloupotrebama i revizorskim izveštajima, koji ukazuju na niz nepravilnosti, niko u narednih pet godina nije pokrenuo pitanje odgovornosti niti je pokušao da ispita sve sumnjive aktivnosti. Mali akcionari se pitaju zbog čega niko nije reagovao na očigledan kriminal.

Na pitanja VOICE-a zbog čega nije sprečena devastacija preduzeća i pokrenut postupak protiv odgovornih, iz Agencije za privatizaciju je stigao odgovor da se „oni ne bave pitanjima pokretanja sudskih postupaka, već isključivo kontrolom izvršenja preuzetih ugovornih obaveza od strane kupca, kao i da ne kontrolišu poslovanje preduzeća, već jedino prate ispunjenje ugovorne obaveze kontinuiteta poslovanja u pretežnoj delatnosti, koje podrazumeva ostvarene prihode od prodaje“.

Ni naredni direktori u „Aleksi Šantiću“, koje je imenovala država kao većinski vlasnik akcija, nisu pokrenuli pitanje odgovornosti. Kako tvrde radnici koji su tada bili u preduzeću, prvi direktor nakon poništenja privatizacije Arsenije Katanić organizovao je detaljno „pretresanje“ firme radi utvrđivanja svih sumnjivih činjenica, ali postupak protiv Višnje Jerković nije pokrenut.

„Prvi koji je ušao u kombinat, nakon Jerkovića, morao je da podvuče crtu, da razdvoji fiktivne dugove nastale kriminalnim radnjama od realnih i na taj način omogući preduzeću da radi“, kaže za VOICE Nenad Ilić, predsednik Udruženja za borbu protiv korupcije „Obruč“.

Nenad Ilic Obruc

Nenad Ilić iz udruženja “Obruč”

Za njega je upitno i kako je moguće da neko dobije kredite za imovinu koja nije njegova. „Jerkovićeva je kupila pravo na preduzeće ’Aleksa Šantić’, odnosno društveni kapital, a nije bila vlasnik imovine. Ko je takve kredite odobrio“, pita se Ilić.

Tek od 29. januara 2014. godine, na osnovu optužnog predloga Osnovnog javnog tužilaštva u Somboru, vodi se krivični postupak protiv Višnje Jerković, zbog pribavljanje nezakonite imovinske koristi za vreme dok je vodila „Aleksu Šantić“.

Zbog čega se to pitanje nije ranije pokrenulo nismo saznali, jer su u preduzeću, u više navrata, ignorisali pozive VOICE-a na razgovor, kao i sve poslate mejlove. Sadašnji direktor preduzeća Aleksandar Đorđević, u vreme Jerkovićevog gazdovanja, bio je sekretar u Upravnom odboru „Alekse Šantića“.

Druga privatizacija – još jedna šansa ili završni udarac?

Usledile su turbulentne godine koje je obeležila stalna borba interesnih grupa za oko 4.000 hektara državnog zemljišta u zakupu “Alekse Šantića”, česte smene direktora i nekoliko pokušaja puča zbog kojih se vode i parnični postupci.

Preduzeće je nastavilo da posluje smanjenim kapacitetom, opterećeno dugovima koji su stalno rasli. Tako su, pred početak druge privatizacije krajem 2013, dostigli 2,4 milijarde dinara, odnosno, oko 20 miliona evra.

Ministarstvo privrede, na predlog rukovodstva “Alekse Šantića”, odlučilo je da ponovo pokuša da privatizuje kombinat, i to metodom odvojene prodaje imovine i kapitala, pošto su investitori više zainteresovani za imovinu, odnosno zemlju, nego za preduzeće opterećeno dugovima.

U trenutku otpočinjanja druge privatizacije, u “Aleksi Šantiću” bilo je zaposleno 217 radnika, a sem 844 hektara upisanih kao svojina preduzeća, obrađivano je još oko 3.000 hektara državnog zemljišta.

Iako je Ministarstvo privrede zahtevalo da se Razvojni fond Vojvodine, kao najveći poverilac, odrekne kamata na dugove i tako olakša privatizaciju, Pokrajinska vlada to nije prihvatila. Međutim, ponudila je da se iznos kamata uloži u drugi deo “Alekse Šantića”, kome tek predstoji privatizacija, i to kao vlasnički deo Razvojnog fonda, potvrdio nam je za VOICE pokrajinski sekretar za privredu Miroslav Radoman.

Kao najozbiljniji konkurent za kupovinu preduzeća na javnom pozivu pojavio se italijanski “Ferero”, koji je nekoliko meseci ranije, na 40 hektara kombinatske zemlje već organizovao zasad leske. Na licitaciji, jedinu validnu ponudu od 7,95 miliona evra, koliko je bila početna cena procenjene imovine, dala je beogradska firma “Agriser“, na čijem su čelu, prema evidenciji Agencije za privredne registre, upisana tri italijanska državljanina, visoka funkcionera italijanskog “Ferera”.

ferrero_rocher

Lešnici iz “Alekse Šantića” umesto žitarica

Prema namerama kupca, koje su objavili pojedini mediji, na 700 hektara biće zasađeni lešnici, a „Agriser“ se obavezao da u naredne dve godine, po planu koje je predložilo rukovodstvo u “Aleksi Šantiću“ investira još oko 6,6 miliona evra. Kupac se obavezao i da će zaposliti 48 radnika na neodređeno vreme i još po 30 sezonskih u naredne dve godine, s tim da prednost imaju oni koji su već zaposleni u preduzeću.

Od naplaćenog novca, prema Planu prodaje, biće izmireni hipotekarni poverioci. Poreskoj upravi na ime neplaćenih doprinosa biće plaćeno oko 62 miliona dinara, Agencija za osiguranje depozita sa 444,65 miliona dinara dobiće za nenaplaćen kredit od 3,5 miliona evra podignut za vreme Jerkovićeve uprave, a Razvojni fond Vojvodine dobiće 684,46 miliona dinara za tri kredita koji su podignuti u Metals banci (ukupne vrednosti oko 295 miliona, uz prispele kamate od oko 390 miliona).

Svi pomenuti krediti su podignuti preko preduzeća „Kooperacija“, putem kojeg su se obavljale sve novčane transakcije, jer su računi „Alekse Šantića“ u tom periodu bili u blokadi zbog dugova. Kako je za VOICE potvrdio direktor „Kooperacije“ Milan Marić, taj novac je potrošen za kupovinu veštačkog đubriva od „Azotare-Pančevo“.

U vezi sa tim slučajem, u toku je i suđenje bivšem ministru poljoprivrede Saši Draginu, a jedan od privedenih je i tadašnji direktor “Alekse Šantića“ Arsenije Katanić, zbog sumnje da je zloupotrebio službeni položaj.

Sem duga Poreskoj upravi, sva ostala potraživanja su na osnovu kredita nastalih u sumnjivim okolnostima koje se ispituju. To je ukupno 1,2 milijarde dinara, što čini polovinu ukupnog duga „Alekse Šantića”. Drugu polovinu duga čine kratkoročni krediti ili obaveze prema dobavljačima.

Uspešna privatizacija koja to možda i nije

Prodaja dela “Alekse Šantića” italijanskom gigantu “Fereru” u medijima je dočekana hvalospevima, a sam direktor Agencije za privatizaciju Ljubomir Šubara ocenio je u medijima to kao odličan primer privatizacije i dobar signal investitorima, uz očekivanja da će u narednim godinama na ovaj način biti zaposleno 200 do 300 ljudi. Ovaj plan je dobio i podršku većine od 216 zaposlenih u preduzeću.

Da je ovo dobra privatizacija smatra i Miodrag Bradonjić iz Saveza samostalnih sindikata Vojvodine (SSSV). „Šta bi bila alternativa privatizaciji – stečaj i rasprodaja firme. Za 43 preduzeća nije ni objavljen javni poziv za prodaju, pa su blizu nepovrata. Posle svega što smo videli, ovo jeste dobra privatizacija“, ocenjuje Bradonjić za VOICE.

“Obezbeđeno je da se nastavi proizvodnja i zaposli 50 radnika, domaća preduzeća biće angažovana kao logistika u proizvodnji lešnika. Ono što je bilo do sadašnjeg menadžmenta, a to je da se pripremi dokumentacija za privatizaciju, oni su uradili i zbog toga imaju našu podršku”, dodaje Bradonjić.

Mali akcionari ostaju „kratkih rukava“

Mali akcionari ne dobijaju ništa i to je razlog što su nezadovoljni. Oni bi trebalo da se naplate u drugom delu, kada bude prodat i kapital procenjen na 420.275 miliona dinara.

U vlasništvu preduzeća ostao je veliki broj objekata, magacini, silosi, sušare, farma svinja i klanica i oko 117 hektara zemlje. Sa nenaplaćenim potraživanjima, opremom i zalihama procenjena je vrednost od oko 1,1 milijardu dinara.

Prema planu koji je napravilo rukovodstvo “Alekse Šantića”, ovo preduzeće bi moglo da nastavi sa radom, samo ako se pronađu obrtna sredstva, napravi socijalni program i dugoročni program zakupa 3.000 hektara državnog zemljišta.

Miladin Sevarlic

Miladin Ševarlić: Besmisleni zasadi lešnika

Miladin Ševarlić, predsednik Društva agrarnih ekonomista Srbije i profesor Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu, nije optimista po tom pitanju.

„Ovu privatizaciju, očigledno, smislio je neko ko nema pojma sa poljoprivredom. Zasadi lešnika tu nemaju nikakvog smisla, kada imate silose, skladišta i mašine i čitavu infrastrukturu za proizvodnju žitarica. Na taj način ostatak preduzeća je obesmišljen i bojim se, zaista, da je na redu stečaj ’Alekse Šantića’ sa preostalom imovinom. Da ne govorim o činjenici da je zemlja prodata strancima, iako je, samo formalno, kupac firma iz Beograda“, naglašava Ševarlić.

Prema njegovim rečima, to znači da će od 1. januara 2017. godine, kada stupi na snagu odredba o slobodnoj prodaji zemlje strancima, u skladu sa Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju EU, ta zemlja postati vlasništvo stranih državljana koji onda sa njom mogu da rade šta žele. „To ne radi niko sem nas. U Evropi svi drugi su zaštitili zemlju kao važan strateški resurs“, upozorava Ševarlić za VOICE.

U čekanju da Agencija za privatizaciju raspiše poziv za prodaju drugog dela „Alekse Šantića“, priprema se i finansijski izveštaj za 2014. kada će biti jasnije šta tačno može da se ponudi potencijalnom investitoru.

Prema izveštaju revizora gubitak je na kraju 2013. dostigao čak 97 odsto vrednosti kapitala, a kratkoročne obaveze za čak 926,47 miliona dinara prevazilaze obrtnu imovinu.Tu je još i dug za zakup državnog zemljišta od 728.948 evra, bez kamata i sudskih troškova.

Zbog toga mali akcionari ne veruju u dobre namere organizatora privatizacije i sumnjaju da ostatak preduzeća nije dovoljno atraktivan bilo kom ulagaču, te da su njihove šanse da se naplate sve manje.

Na pitanje zašto nisu konsultovani prilikom prodaje, iz Agencije za privatizaciju su im odgovorili da je to po Zakonu o privatizaciji gde je propisano da se u postupku privatizacije “ne primenjuju odredbe zakona koje uređuju privredna društva o raspolaganju imovinom velike vrednosti i ne donose se posebne odluke o prodaji imovine“.

To znači da je u procesu prodaje sve odluke – legalno – donosila država, kao većinski vlasnik, a da je mišljenje malih akcionara, u ovom slučaju radnika koji su stvarali preduzeće, na legalan način potpuno ignorisano.

Gde je nestala zadružna imovina?

korupcijaBez obzira na sve, Nenad Ilić samtra da mali akcionari imaju dobar osnov da ospore privatizaciju i ovu ali i prethodnu.

Tvrdim da je država nelegalno prodala tuđu, odnosno zadružnu imovinu. Sve to zemljište bilo je u društvenoj svojini i moralo je, prema Zakonu o poljoprivrednom zemljištu, da se napravi razgraničenje na dva oblika svojine, privatnu i državnu, ali taj proces nije završen. Zakon je prekršio katastar koji je prilikom privatizacije društvenu imovinu upisivao kao privatnu“, kaže za VOICE Nenad Ilić.

Konkretno, prema podacima za somborsku opštinu, izvađenim iz katastra 2007. godine, u ataru „Alekse Šantića“ registrovan je 1.531 hektar privatne zemlje, 2.626 državne i samo jedan hektar zadružne. Čak 929 hektara, prema toj evidenciji, još je društveno, tj. nije prevedeno u drugi oblik svojine kao što je trebalo.

„Među tom zemljom, siguran sam, nalazi se i zadružna imovina”, kaže Ilić.

„To znači da je država, najverovatnije, deo društvene, odnosno zadružne svojine prodala kao privatnu. To znači da su obe privatizacije potpuno nelegalne. To je put kojim mali akcionari treba da traže pravdu pred sudom i da obore privatizaciju”, smatra predsednik udruženja „Obruč“.

Kao dokaz prilaže i dopis Agencije za privatizaciju, povodom privatizacije kombinata u Ratkovu, u kojem se jasno kaže da prema Zakonu o privatizaciji zemlja ne može biti predmet transakcije, te da ni u jednoj privatizaciji predmet prodaje nisu bile nepokretnosti niti poljoprivredno zemljište, nego samo društveni kapital.

Ovo je i jedan od najčešćih vidova zloupotreba na koje je ukazao i Savet za borbu protiv korupcije u svom Izveštaju o neuspelim privatizacijama od 1. juna 2015. U njemu se navodi da „privatizacijom poljoprivrednih preduzeća i kombinata nije rešen status svojine nad zemljištem, već su kupci kupovinom preduzeća u Katastru nepokretnosti menjali status svojine nad zemljištem tih kombinata iz društvenog i zadružnog u privatno, samo na osnovu kupoprodajnog ugovora, što je suprotno zakonu“.
Rasplet se očekuje tokom leta

prasiliste

Prasilište u “Aleksi Šantiću”

Dobro rešenje za ovu privatizaciju moglo je da bude da je radnicima dato pravo svojine u tom udelu u kom imaju akcije, pa da se oni sami bore za svoj kolektiv, kao što je bio slučaj, recimo u ‘Metalcu’ iz Gornjeg Milanovca. Oni su danas uspešna i profitabilna kompanija”, zaključuje Ševarlić.

Pošto to nije učinjeno, predstoji rasplet ove druge privatizacije.

Ključan faktor opstanka kombinata, prema mišljenju Miodraga Bradonjića iz SSSV, moglo bi bi biti 3.000 hektara državnog zemljišta koji su još u zakupu „Alekse Šantića“.„Ukoliko se država i opštinska vlast zauzmu da ta zemlja ostane u zakupu preduzeća, onda će ono opstati. U protivnom, zaista će biti teško pronaći zainteresovanog kupca“, kaže Bradonjić.

Prodaja drugog dela “Alekse Šantića” je u pripremi i očekuje se da Agencija za privatizaciju. Ako ne bude pronađen investitor, preduzeće će otići u stečaj i iz stečajne mase biće namireni svi preostali poverioci. Samim tim 3.000 hektara državnog zemljišta ostaće potpuno slobodno i na raspolaganju, a mali akcionari neće dobiti ništa..

Marko Jakovljev (VOICE)

voice_logo

Podelite ovu stranicu!