SLOBODAN SADŽAKOV: Građani protiv sebe

18 May 2007

Za vreme Miloševića postojalo je uverenje da ipak postoji jedan značajan demokratski i proevropski potencijal, k…

Za vreme Miloševića postojalo je uverenje da ipak postoji jedan značajan demokratski i proevropski potencijal, koji bi se posle njegovog pada oslobodio i okrenuo stvari u dobrom smeru. Sada se vidi da je to bila potpuna iluzija. Građani hronično glasaju protiv svog interesa i to vodi kuda vodi. Budite sigurni da će uvek od nekoliko rešenja biti izabrano ono najgore. Nedavno je za predsednika Skupštine izabran Tomislav Nikolić, političkom scenom i dalje defiluju Miloševićevi kadrovi. Sve to izgleda kao ružan san. Prosečnog građanina Srbije teško je prevariti u radnji ili na pijaci za dinar ili dva, ali ga je zato neverovatno lako prevariti za ceo njegov život. To je uradio Milošević, to sad radi i ova politička struktura
Slobodan Sadžakov magistar je filozofskih nauka, etičar, predavač na predmetu “Novinarska etika” i asistent na predmetu “Etika i filozofija politike” na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Prošle je godine u Novom Sadu objavljena njegova prva knjiga – “Novozavetni moral”. Sadžakov često gostuje u Hrvatskoj, član je mladog uredništva zagrebačkog časopisa Filozofska istraživanja, a njegovo posljednje, nedavno gostovanje i predavanje koje je održao bilo je u sklopu upravo održanog “Femfesta” u Zagrebu. Jedna “preporuka” koja neosporno govori da treba obratiti pažnju na rad ovog mladog znanstvenika jest ona filozofa Milana Kangrge, koji je Slobodana Sadžakova nazvao svojim – “duhovnim unukom”.
Tema vašeg izlaganja na ovogodišnjem “Femfestu” u Zagrebu bila je “Politički potencijal feminizma”. Koliko su feminističke ideje prisutne u prostoru odakle dolazite, jesu li one nešto što pripada isključivo nekom ženskom intelektualnom ekskluzivitetu, ili se neke konotacije prepoznaju i šire, u svakodnevnom životu?
– Srbija se vrti u krugu starih i za nju očigledno teško rešivih problema, što održava život na veoma niskoj razini. U takvoj opštoj atmosferi, koju obeležava nespremnost da se dođe do elementarnog civilizacijskog konteksta, korpus pitanja ženskih prava i poboljšanja položaja žena koje potencira feministički pokret ostaje nezapažen. Istina, ima nekih pomaka u određenim segmentima, kao što je pitanje političkog učešća žena, jer postoje kvote, odnosno procenat koliko žena mora biti na listi neke stranke. No, nisam siguran da se uvek koristi potencijal tog sve većeg učešća žena u političkoj sferi.
Ali i pored fakta o eksluzivitetu, nekoliko “ženskih organizacija” svojim aktivizmom u poslednjih petnaestak godina odigralo je značajnu ulogu, jer su u teškim uslovima delovanja imale izraziti anti-nacionalistički i anti-militaristički pristup. To ne treba zaboraviti i zbog toga zaslužuju poštovanje, a tu pre svega mislim na organizaciju “Žene u crnom”. Uopšte, svih ovih godina, jezgro odrešitog i konsekventnog otpora ludilu činilo je nekoliko hrabrih i pametnih žena koje su zbog toga bile izložene fizičkom nasilju, pogrdama i satanizovanju.

Osjetljiva stvar

Reakcije predsjednika nacionalnih savjeta manjina u Vojvodini na sada već opovrgnuti izbor radikalskog kandidata za predsjednika Skupštine Srbije su strah i zabrinutost za budućnost. Predsjednik Izvršnog vijeća Vojvodine, Bojan Pajtić, kazao je da bi taj izbor “mogao narušiti dobru atmosferu u Vojvodini”. Je li atmosfera u Vojvodini uistinu do sada bila tako dobra, ako je poznato da su i u Vojvodini posljednjih godina na vlasti predstavnici radikala?
– U Vojvodini postoje različite tendencije, u osnovi je to borba dva koncepta. U njoj se sučeljava i ono najevropskije i ono najkonzervativnije. Vojvodina ima izrazito multinacionalnu strukturu, to je obeležava i predstavlja njen specifikum u odnosu na druge delove Srbije. Priča o “dobroj atmosferi u Vojvodini” nije isfabrikovan mit, ali nije ni neka idilična slika. Međunacionalni odnosi u Vojvodini su osetljiva stvar, često opterećena incidentima. Oni se nekad potcenjuju i zataškavaju, a nekad naduvavaju, shodno određenim potrebama i interesima. Ponekad bi se zaista tačnim moglo oceniti ono zapažanje da u Vojvodini različiti narodi ne žive zajedno, već žive jedni kraj drugih.
No, treba ipak videti i drugu stranu, posebno u velikim gradovima, gde ta etnička distanca ipak nije toliko izražena niti u principu nešto odviše bitno u svakodnevnom životu ljudi. Nesumnjivo da je srpski nacionalizam i ratno stanje proisteklo iz toga stvaralo nelagodu i osećanje ugroženosti kod nacionalnih zajednica u Vojvodini. I sam izraz “nacionalne manjine” koji se ovde upotrebljava je loš, jer uvek u svom podtekstu ima i neku “većinu” koja će doći i smiriti tu manjinu ako “ne bude dobra i na liniji”. Stanje ratnih godina je nacionalne zajednice u Vojvodini nateralo na takođe nacionalni pristup, što je i razumljivo. Interesantno je da je na poslednjim izborima koalicija oko Liberalno-demokratske partije, dakle građanska i antinacionalistička opcija, zabeležila izuzetno dobar rezultat u sredinama gde u većini žive mađarska, rusinska i slovačka nacionalna zajednica. To je, po mom mišljenju, značajna stvar, i ide u prilog jačanju građanskog društva.
Drugim rečima, kada se pojavila opcija koja je pokazala da zaista poštuje i uvažava interese nacionalnih zajednica, reakcija pripadnika nacionalnih zajednica je bila ta da su napustili svoje nacionalne tabore i lidere, koji su se posle toga žalili kako su im preoteti glasači. Sa druge strane, notorna je stvar da čelnici Srpske radikalne stranke koja redovno ima najviše glasova pojedinačno, ali nedovoljno da formira vlast, uvek diskredituju tuđu pobedu govoreći da je do nje došlo glasovima “nacionalnih manjina”. I niko se posebno ne osvrće na takve fašističke poruke, nezamislive u pristojnoj zemlji.

Zdrava opcija

Koja su očekivanja i nade demokratski usmjerenih građana Srbije, vjeruje li se u mogućnost promjene sadašnje političke slike na prijevremenim izborima?
– Većinska Srbija nema snage da se suoči sa svojim posrnućem, ona je potpuno raspamećena, autoreferentna i bez koncepcije, sa parolama i “lepim željama” da hoće u Evropu. Po najvećem broju merljivih stvari, ona je sasvim sigurno najgora zemlja u Evropi. Njen politički vrh predstavlja primer neodgovornosti, predmodernosti i kalkulativnosti. Kao takav, potpuno je nesposoban da reši brojne životne probleme. Sve što su nekad ismejavali Nušić i Domanović postoji i sada. Glavne stranke u Srbiji su otkinule parče vlasti, od državnog do lokalnog nivoa, žive u političkoj simbiozi, o velikom broju pitanja, među kojima je i Kosovo, misle potpuno identično. Koštunica je Milošević u promenjenim okolnostima, a Nikolić Šešelj u promenjenim okolnostima.
Jedina zdrava politička opcija, kvalitativno drugačija, dobila je oko pet posto. Uz glasove DS-a i G17 to je oko 30 procenata što je nedovoljno da se povuku potezi koji bi uneli istinsku promenu u jedno duboko bolesno društvo. Za vreme Miloševića postojalo je uverenje da ipak postoji jedan značajan demokratski i proevropski potencijal, koji bi se posle njegovog pada oslobodio i okrenuo stvari u dobrom smeru. Sada se vidi da je to bila potpuna iluzija. Građani hronično glasaju protiv svog interesa i to vodi kuda vodi. Budite sigurni da će uvek od nekoliko rešenja biti izabrano ono najgore. Nedavno je za predsednika Skupštine izabran Tomislav Nikolić, političkom scenom i dalje defiluju Miloševićevi kadrovi. Sve to izgleda kao ružan san. Prosečnog građanina Srbije teško je prevariti u radnji ili na pijaci za dinar ili dva, ali ga je zato neverovatno lako prevariti za ceo njegov život. To je uradio Milošević, to sad radi i ova politička struktura.
Posle raspada državne zajednice sa Crnom Gorom, Srbija je ostala sama sa sobom i sada se u “prirodnoj veličini” može videti sva jeza i nepodnošljivost njenog trenutnog stanja. Život se odvija po inerciji, inercija održava taj život, a ne neka strategija. Sve je to lako shvatiti, ali teško živeti.
Nije rijetkost naići na konstataciju da se vojvođanski teritorij, zajedno sa svim svojim zbivanjima, kulturnim i drugim vrijednostima, ignorira u Beogradu. Je li ta priča o indiferentnosti Vojvodine dio političke predrasude, ili realan prikaz stanja stvari?
– Ta priča ima svoje ekonomske, političke i kulturološke aspekte. Neosporno je da je Vojvodina kao najbogatiji i najrazvijeniji deo Srbije ekonomski eksploatisana preko svake mere i na neverovatno bezočan način. Neke ingerencije Pokrajine vraćene su za vreme Đinđićeve vlade, ali to je vrlo malo i urađeno je zapravo kao pokušaj da se na duže vreme amortizuju zahtevi koji opravdano dolaze iz Vojvodine. Od Beograda, preciznije od centralizovanih struktura vlasti u Beogradu se ne dobija ništa apelom, to je poznata stvar. Vojvodina zapravo, kao i neke druge oblasti ranije, iskušava onu Njegoševu “teško onom od koga ste jači”. Centralizam sadašnjeg tipa je nedemokratski i pljačkaški.
Povijesno gledano, prostor Vojvodine vidi se kao prostor političkih manipulacija. Koliko se danas u samoj Vojvodini glasno govori o njenoj autonomiji, ako ona ne može postići ravnopravan tretman u zajednici sa Srbijom?
– Trenutno ne postoji dovoljna politička snaga da bi se izborila autonomija Vojvodine, to je evidentno i po rezultatima poslednjih izbora. Podsetio bih, recimo, na činjenicu da je u Novom Sadu na vlasti Srpska radikalna stranka. Takvom raspoloženju vezanom za autonomiju Vojvodine svakako je u određenoj meri doprinela i neozbiljnost jednog dela eksponenata takozvanog autonomaškog pokreta. Pored toga, vrlo je verovatno da će se nakon rešenja o nezavisnosti Kosova i frustracija koje će u Srbiji nastati zbog toga, još više otezati realizacija zahteva koji dolaze iz Vojvodine.
Koje je onda, po vama, najzdravije rješenje vojvođanskog pitanja?
– Rešenje je, po mom mišljenju, u nečemu što bi ličilo na ono što je Vojvodina već imala u svojoj prošlosti, i što bi joj omogućilo da razvija svoje potencijale. Po odredbama novog ustava, Vojvodina je zadržala svoj ponižavajući položaj.

Vrijednost ideja

Kao filozof i teoretičar često ste prisutni na prostoru Hrvatske, neki se vaši radovi mogu pronaći u časopisima kao što su Filozofska istraživanja koja objavljuje zagrebački Filozofski fakultet. Je li suradnja novosadskog Filozofskog fakulteta sa zagrebačkim bila prirodni nastavak institucionalne suradnje koja je trajala u vrijeme bivše Jugoslavije, ili je ona danas više rezultat osobnih inicijativa i prijateljstava?
– Odnose na toj relaciji ocenio bih kao odlične. Mi smo pre pet ili šest godina uspostavili živu saradnju dve univerzitetske sredine, koja i danas traje. Želeo bih naglasiti da se to u dobroj meri događa i zahvaljujući velikoj otvorenosti i entuzijazmu čelnih ljudi Hrvatskog filozofskog društva. To društvo postalo je središte okupljanja univerzitetskih predavača iz cele jugoistočne Evrope. Saradnja koja se odvija na tom planu čini mi se značajnom i stoji na zdravim osnovama. Time svi izlazimo iz provincijalnosti i parohijalnosti, koje su za nauku i njen razvoj uvek fatalne.
Kako ste zadovoljni s današnjim stanjem visokog školstva u Srbiji, da li ste upoznati s istom slikom u Hrvatskoj? Postoje li neke paralele, slične tendencije…?
– Nedavno se na Pravnom fakultetu u Kragujevcu dogodio veliki skandal kada je sasvim slučajno i na bizaran način otkriveno višegodišnje kolo korupcije, tih razmera da je pola profesora tog fakulteta uhapšeno zbog prodaje ispita. Međutim, posle toga se ništa nije desilo sa ispitivanjem korupcije na drugim univerzitetima u Srbiji. Nije bilo ni snage ni želje da se zaseče u to. Pitam se da li je moguće da su svi ostali tako čisti? Dakle, korupcija postoji kao veliki problem. Prethodnih godina došlo je i do neverovatne ekspanzije privatnih fakulteta i viših škola, počev od Karićevog univerziteta do “direktorskog smera” na jednom novosadskom privatnom fakultetu, koji, kad završite, valjda automatski postajete direktor. Dakle, katastrofa i urušavanje visokoškolskog sistema. U taj Divlji zapad sad se pokušava uvesti neki red, kroz obnovu akreditacija za rad. Kada je reč o primeni Bolonjskog koncepta, prvi rezultati pokazuju da sve ide dosta traljavo. Situaciju u hrvatskom visokom školstvu ne poznam toliko dobro da bih mogao praviti neke paralele, ali imam utisak da se nauka i visoko školstvo mnogo više ceni i da se daleko više ulaže u njih.
Koliko je, za vas osobno, bavljenje filozofijom danas bijeg, a koliko suočavanje sa aktualnom zbiljom?
– U temelju JE filozofije – kritičko mišljenje. U njenoj biti nije, dakle, da uzima stvarnost “zdravo za gotovo”, niti da bude apologija postojećeg. Nema sumnje, da u disperziji filozofskih pravaca neki od njih zaista jesu, kao ideologijsko-mistifikacijska pojava, beg od stvarnosti, samosvrhovita misaona akrobatika i nešto što je u svakom slučaju nedelotvorno. No, sa druge strane postoje i danas među onima koji se bave filozofijom pravi umetnici mišljenja i vrhunski intelektualci koji nas podsećaju ili nam otkrivaju neke važne stvari u pogledu racionalnosti i iracionalnosti modernog života.
Dužnost intelektualca je, a to bi trebao biti onaj koji je na pravi način interiorizovao kulturološko i humanističko nasleđe filozofije, da se kritički suoči sa stvarnošću i angažuje, bez obzira na to što njegov angažman često može biti samo “pena na površini”. Karakteristika savremene dehumanizovane stvarnosti, bilo kapitalističke, ili diluvijalno-balkanske, upravo je podsećanje svake mogućnosti transcendencije takvog stanja i namera da se ono, u svojim nepodnošljivim oblicima, učini “večnim”, između ostalog i kroz uklanjanje kritičkog mišljenja. Ideje vrede onoliko koliko vrede ljudi koji ih zastupaju pa je i na savremenim filozofima zadatak da promisle određene alternative postojećem stanju.

(Feral Tribune)

Podelite ovu stranicu!