SLAVIŠA LEKIĆ: Strah i Vučićeve suze

08 Aug 2017

Nije isključeno da Vučić tajno brine i plače nad sudbinom novinara, ali za ovo što javno radi postoji samo jedan izraz - hajka

Nije u novinarstvu hrabrost – odsustvo straha.

Hrabrost je svest da je važnije od straha to što si u prilici da vršiš javni nadzor nad radom javnih službenika i javnih ličnosti, generalno.

I da to radiš u ime javnosti.

“Ne mogu da kažem ni da ni ne. Jednostavno, pod oprezom živite i radite svakodnevno, što je zastrašujuće za nekog ko ne može da živi normalno u svojoj državi, da se normalno bavi svojim poslom”, odgovorila je novinarka KRIK-a Dragana Pećo na pitanje – da li se plaši.

Dragani su pre tačno mesec dana obili stan: sve je ispreturano a ništa nije odneto. Ministar policije Nebojša Stefanović je detektovao da su organima gonjenja “poznate dve grupe koje operišu u tok kraju…” a samo dan nakon obijanja, čudne li slučajnosti, policija je saopštila da se u glavnom gradu godišnje obije “do 1.500 stanova” te da su najčešći izvršioci krađa “amateri – narkomani”! Nema saznanja da je uhapšena bilo koja od grupa, niti da je priveden bilo koji “amater-narkoman”: ostaje sumnja da je provala u stvari – poruka!

Više od dva meseca prošla su od treniranja strogoće i torture nad novinarima za vreme polaganja predsedničke zakletve Aleksandra Vučića.

U šest odvojenih incidenata, civili krupne građe fizički su nasrtali na ljude, primenjivali na njima zahvat koji se u borilačkim veštinama zove “kragna”, pokušavali, čak, da im otmu fotoaparate ili telefone kojima su snimali i udaljavali ih “sa lica mesta”…! Danas svi znamo da su u pitanju delije iz stranačkog obezbeđenja SNS-a ali, ćuti policija, ne reaguju tužilaštvo, jedino je Aleksandar Vučić, kad su ga na Pinku omaškom podsetili na brutalne napade na novinare u centru Beograda, zavapio:

“A oni koji su mi brata izubijali… oni nisu batinaši? Moju suzu niste videli javno, iako sam 24 sata plakao!”

Ni posle više od godinu dana se ne zna ko je pratio Maju Živanović, novinarku VOICE. Igoru Besermenjiju, kolumnisti portala Autonomija.info, upućene su pretnje smrću. Dinko Gruhonjić i Nedim Sejdinović stalne su mušterije anonimnih ali zato beskrupuloznih spodoba sa društvenih mreža.

Primera je, zaista, bezbroj: od 1. januara ove godine u bazi podataka Nezavisnog udruženja novinara Srbije registrovana su četiri fizička napada na novinare, jedan na njihovu imovinu, 14 verbalnih pretnji, i 29 pritisaka. Svi slučajevi su, zanimljivo, u predistražnom postupku, osim dve prijave napada koje je tužilaštvo odbacilo nakon što je utvrdilo da – nema krivičnog dela.

Trend napada i pritisaka na novinare ne intrigira samo vlast koja generiše sve ove atake na predstavnike “sedme sile”: u prvoj godini vladavine SNS zabeležena su 23 napada, pretnje ili pritiska na novinare, u drugoj 36, trećoj 58, četvrtoj 69 a samo u prvoj polovini ove godine registrovano je 47 ataka na novinare.

Novinari nisu samo mete fizičkih napada, pretnji ili pritisaka. Od početka godine, u najmanje petnaest slučajeva bili su sprečeni da izveštavaju: bilo da su diskriminisani prilikom pozivanja na događaj, bilo da im je zabranjeno da prisustvuju javnom događaju. Indikativan primer je iz Kragujevca, kad snimatelji, osim RTS-a, nisu mogli da zabeleže čin kad budući predsednik Srbije Aleksandar Vučić simboličnim pritiskom na dugme označava početak proizvodnje redizajniranog “fijata 500L” u kragujevačkoj fabrici. “Fijat” je bio povod da vlast još jednom pokaže koliko poštuje novinarsku profesiju: na konferenciji za medije, povodom prekida štrajka u ovoj kompaniji, novinarima se obratila premijerka Ana Brnabić obaveštavajući ih da niko neće odgovarati na njihova pitanja. Izem ti konferenciju za medije. Na kojoj postavljaju pitanja. Novinari.

Novinare, dakle, napadaju, prete im, ne omogućavaju im da rade svoj posao a onda im još bahato dele lekcije:

“Napadi na predsednika su refleksija iščašene svesti o tome šta znači i sloboda medija. Mnogima iz medijskog sveta biće potrebno vremena da se nauče profesionalnoj etici…”, poručuje, tako, ministarka Jadranka Joksimović, negdašnja urednica “Velike Srbije”.

Svega ovoga, naravno, ne bi bilo da je “Pera otišao u policiju”, tj. da najmoćniji čovek u zemlji, umesto da ohrabri novinare da rade svoj posao i obeshrabri one koji ih u tome sprečavaju, on ih, novinare, mrzi! Ko Bata Životinja Nemce.

Nije isključeno da Vučić tajno brine i plače nad sudbinom novinara, ali za ovo što javno radi postoji samo jedan izraz – hajka. Evo, sad je pun mržnje, gneva i prezira, optužio medijska udruženja kako su primili silan novac za kampanju protiv njega zbog Savamale, javno obećao da će dostaviti dokaze i evo pune dve nedelje NIKO od novinara ne sme da ga priupita – “Šta bi, majstore, sa tim dokazima?!”

“Boj se ovna, boj se govna…”, sentenca je Meše Selimovića kojom se danas označavaju sva plašenja u životu koja trpimo za “svoje dobro”!

Novinari se ne plaše. Od straha se ne može pobeći, ali uveliko greše oni koji misle da strah može prevazići ćutanjem.

Kakvo ćutanje: nema tog leka ili šećerne vodice koja može da eliminiše strah.

To je stvar stava!

Pitajte slobodno Vučića. Ne ujeda. Još!

P. S. Ovaj tekst pisan je tri dana nakon što sam odgledao video-klip, manje o liku, više o delu Andree Radulović, zamenice predsednika Skupštine Beograda. I još uvek umirem od smeha.

(Danas)

Podelite ovu stranicu!