SLAVIŠA LEKIĆ: Nečinjenje

27 Jun 2017

Da li je moguće da nam se istorija opet ponavlja

Antji Krog je ime reporterke koja je pratila rad Komisije za istinu i pomirenje Južne Afrike, ogoljavala njene sumnje i moralne dileme, razmatrala objektivna i subjektivna ograni?enja koja su nametali pobornici su?eljavanja s istinom, ali i njegovi protivnici, i napisala divno štivo.

“Zavi?aj moje lobanje”, naziv je te knjige.

Ima u njoj jedna sjajna epizoda: tik pred pono?, u prostorije Komisije za istinu i pomirenje u Kejptaunu ulazi šest crnih mladi?a. Uporno traže da popune obrasce i polože zakletvu. U molbi piše samo: “Tražimo amnestiju zbog apatije”.

“Odlu?ili smo da zatražimo amnestiju jer smo bili apati?ni i ništa nismo u?inili”, objašnjavao je jedan od njih.

“A kako se apatija uklapa u Zakon o amnestiji”, radoznalo ?e jedan od službenika Komisije?

“Zakon kaže da ne?injenje može, tako?e, predstavljati kršenje ljudskih prava”, nastavio je da obrazlaže mladi crnac. “A to je ono što smo mi u?inili: propustili smo da u?estvujemo u borbi za oslobo?enje. Dakle, tu smo kao mala skupina koja predstavlja milione apati?nih ljudi koji nisu uradili pravu stvar.”

Jedna, pak, ovdašnja legenda kaže da su posle II svetskog rata preživeli beogradski intelektualci nalazili po konfiskovanim kafanama i divanili – “Došli komunisti?ki banditi, pa ?e i da odu”. Na kraju su otišli, nestali ili se u?utali – intelektualci!

I krajem devedesetih, baš u osvit Petog oktobra, mnogi su neumereno strpljivo ?ekali da odu neki Miloševi?evi banditi.

Da li je mogu?e da nam se istorija opet ponavlja?

Zašto i šta opet ?ekamo?!

Postoji li opasnost da se jednog jutra probudimo u Srbiji u kojoj ima svega – ali više ne i kriti?kog i autonomnog mišljenja?

Da li je to jutro možda za nama a da ga nismo svesni?

Ho?e li onda biti iskupljenja za intelektualce u Srbiji?

Devedesetih godina kad su se ?lanovi Beogradskog kruga suprotstavili Miloševi?evom režimu, u pitanju nije bila ideologija ve? eti?ki i moralni razlozi, devizom koju je efektno izrazio Rade Konstantinovi?: “Mi nismo ljudi koji se mire sa zlo?inom.”

Mada se malo šta promenilo u našem mentalitetu, ne mislim da nas bilo šta može vratiti u devedesete. Postoje neki novi horizonti ali i novi problemi koji svojom težinom prikrivaju stare i zapravo pomažu zaboravu.

Smeju li intelektualci imati pre?a posla od ovog što se doga?a oko nas?

?vrsti režimi su uvek bile izazov intelektualcima da doprinesu osveš?ivanju zajednice. Izazov zabrana je postajao i ispit savesti intelektualca. Nesumnjivo je i u prethodnom režimu vrednost mišljenja najviše zavisila od stepena politi?ke podrške ali kako su intelektualci dozvolili sebi da danas skoro potpuno izgube okvirni prostor za djelovanje? Kako je mogu?e da u ovoj epizodi, nadam se epizodi – kakistokratije, re? koja sintetizuje našu intelektualnu stvarnost ima tri slova i glasi – muk!

Kad je i kako je ta?no došlo do toga da nekakva pseudo elita preuzme primat, ne u smislu šivenja carevog novog odela, ve? tako veštog strategijskog okupiranja javnog prostora da je, što se nije desilo ?ak ni u vreme Miloševi?a, taj prostor ostao gotovo zatvoren za autonomna mišljenja?

Gde su nestali ljudi koji govore autoritetom svojih struka?

Smeju li intelektualci da ?ute jer ne?e da troše re?i na lake teme i polemike sa nedoraslim sebi!

Ili možda ?ute jer znaju da nije dovoljno samo govoriti?!

Možda je pravo pitanje: ima li onih koji bi da ih slušaju?

Kod gra?ana može da prevladava ose?anje mu?nine i zamor od politike: smeju li intelektualci da budu demotivisani atmosferom u društvu ako su, s pravom, percipirani kao neumorni borci, u pozitivnom ili negativnom smislu, ustrajni i ?estiti, uvek sa deficitom lojalnosti prema državi, društvu, sistemu ili vlasti?

Pa, gde je to danas zapeo glas intelektualca, taj toliko neophodni glas istine, sud ljudi koji ima i eti?ku dimenziju, glas koji konstantno proziva, poziva i podse?a?

Kako je mogu?e da se cunami ?utanje prekida tek s vremena na vreme, kao ovih dana, recimo, kad intelektualna bra?a jedan drugom zavereni?ki šalju selfije sa snimcima pozivnice za inauguraciju i porukom: “Ne idem, a ti?!”

Pa, koga ?e sutra boleti vulin jeste li tog pinkastog petka 23. juna bili na “Alekovoj grand paradi” ako svih ovih ostalih dana mudro uzmi?ete od javnog govora i okršaja argumentima sa agresivnim predstavnicima onog dela društva koji su zagadili intelektualni i svaki drugi prostor delovanja kroz specifi?an na?in komunikacije afirmisan na Pinku i Hepiju, u Informeru, Srpskom telegrafu i Kuriru, tu i tamo u RTS – u i Politici a ve? pet punih godina u Skupštini i Vladi Srbije.

?ekanje, skrivanje, apatija i ?utanje su – ne?injenje, ne?injenje je kršenje ljudskih prava a kršenje ljudskih prava je zlo?in.

O?ekivanje da ?e neko sutra biti amnestiran zato što nije otišao na inauguraciju, oka?ite, dakle, Vu?i?u o rep.

P.S. Ovaj tekst pisan je tri dana posle vesti da ?e se Duda Ivkovi?, ro?eni Beogra?anin, od košarke oprostiti revijalnom utakmicom u – Atini! Ne znam za vas, mene malo blam?!

(Danas / Foto: Medija centar)

Podelite ovu stranicu!