SLAVIŠA LEKIĆ: Braća po Krleži

28 apr 2018

Srbija opet poteže istu kartu, kao onomad kad smo se igrali lustracije. Čeka se zaborav

Slaviša Lekić je novinar po vokaciji, bivši glavni i odgovorni urednik i vlasnik magazina STATUS, autor nekoliko dokumentarnih filmova i knjiga. Veruje, naivno, da je bunt protiv vlasti civilizacijska dužnost i moralni, a ne ideološki čin. Trenutno – predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS).

Nema novinarskih, a od životnih nagrada izdvaja – Milicu, tinejdžerku.

Subota, 21. april

Srpska se vlast često ponaša poput male devojčice: stavi ruke na oči i ubeđena je da je, prvo, niko ne vidi i, drugo, da ni ostali, poput nje, ne vide ono što je okružuje.

Tako je i predsednik Srbije Aleksandar Vučić izvolio reći da ono što se dogodilo u srbijanskom parlamentu prilikom posete delegacije Hrvatskog sabora – “niko nije video ni čuo”.

A dogodilo se da je Vojislav Šešelj, osuđeni ratni zločinac, od parlamenta Srbije opet napravio mainstage, emitujući nove poruke mržnje, gazeći hrvatsku zastavu, nesebično nudeći, pritom, parlamentarnoj delegaciji Hrvatske usluge neverbalnog opštenja s njihovim “ustaškim majkama”.

Naravno da je taj radikalski performans ražalovanog četničkog vojvode pratila adekvatna logistika i relativizacija njegovog načina “političke borbe”: ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović nije znao da li postoji snimak gaženja zastave Hrvatske; predsednica parlamenta Maja Gojković požalila se na bezbednosne kamere koje ne hvataju taj “mrtvi ugao” Skupštine (!?), a predsednik Srbije, osuđujući ipak incident, ali i povratak CRO delegacije u Zagreb, poput deteta se upitao: “A šta su to državni organi Srbije loše uradili”!

Da su državni organi Srbije sutradan po presudi Mehanizma za međunarodne krivične sudove u Hagu, kojom je Šešelj trajno označen kao ratni zločinac, poštovali svoje pozitivne zakonske propise i iz poslaničkih klupa i kuloara Skupštine Srbije trajno udaljili Šešelja, svega ovoga ne bi bilo!

Ali Srbija opet poteže istu kartu, kao onomad kad smo se igrali lustracije. Čeka se zaborav. Kao da je u pitanju pad sa bicikla, seks za jedno veče ili loša prolazna veza, a ne presuda za ratni zločin.

Nema “mrtvog ugla” za ratne zločine i ratne zločince. Sem u vašim glavama, ukoliko rukama prekrijete oči. Ili zažmurite.

Nedelja, 22. april

Ni tri meseca nakon što je ubeđivao predsednika Srbije Aleksandra Vučića da ne ide u Hrvatsku, Aleksandar Vulin, ministar odbrane Srbije, rešio je da filigranski isplaniranim neodlaskom u Jasenovac da svoj obol lošesusedskim odnosima Hrvatske i Srbije.

Vulin, koji šest godina unazad važi za Vučićevog trbuhozborca, uzgred i koordinatora neformalnog biroa za širenje mržnje u regionu, nepoželjni gost u gotovo svakoj od bivših “konstitutivnih elemenata” Jugoslavije, od Kosova do Hrvatske, poručio je preko medijskih megafona srpskih vlasti da o tome hoće li posetiti baš Jasenovac ili neko drugo mesto u Hrvatskoj odlučuje “vrhovni komandant Vojske Republike Srbije, gospodin Aleksandar Vučić, a nikako o tome ne mogu da odluče hrvatski ministri”.

Naravno da je kod nesuđenih domaćina patriotski nerv potisnuo turistički, te je Vulin i u Hrvatskoj postao “persona non grata”, što ga je automatski kandidovalo za gostovanje u jutarnjem nedeljnom dnevniku RTS-a:

“Koliko god puta da izmisle razlog zašto sam nepoželjan u Hrvatskoj, istina o genocidu u Jasenovcu, za koji se Hrvatska nije pokajala, ostaje i ostat će”, poentirao je Vulin.

Ne bih da budem grub, ali deluje da su srpski političari olako shvatili lekciju koju su im očitali Albanci kad su zabranili Marku Đuriću, direktoru kancelarije za KiM, da poseti Kosovo.

“Da vidim tog albanskog sina koji će me sprečiti da odem dole…”, jogunio se Đurić.

“…Oni će (Đurić i Nikola Selaković, generalni sekretar predsednika Srbije; prim. a.) da učestvuju u Severnoj Mitrovici, ‘ajd da vidim šta ćete da uradite po tom pitanju”, poručio je Vučić!

Albanci su “po tom pitanju” izbubecali Đurića, poniženog i vezanog ga vukli ulicama Prištine, a onda ga proterali sa svoje teritorije.

Ima ljudi koji ne žele da uče iz tuđih iskustava.

Skup u Jasenovcu, inače, održan je i bez Vulina: uoči službene komemoracije dvojica muškaraca razvila su zastavu HOS-a s koje je vrištao ustaški pozdrav “Za dom spremni”.

Ponedeljak, 23. april

Hrvatsko-srpska sapunica se nastavlja: predsednik Vučić je izjavio kako pretpostavlja da će Srbija glede Vulinovog trajnog boravka isključivo u granicama Srbije doneti recipročne mere.

“…A možda i neće, ne znam”, zagonetno se Vučić nije hteo mešati u posao za koji ne prima platu.

Utorak, 24. april

Ekipa nemačke TV ZDF dva dana boravi u Beogradu, priprema prilog na temu medijskih (ne)sloboda u Srbiji.

Pored intervjuisanja ljudi iz medijske zajednice, uspeli su da se “ogrebu” i za izjave Aleksandra Vučića i premijerke Ane Brnabić.

“Dajte mi jedan slučaj pritiska ili napada na novinare”, u svom im je stilu, pitanjem na pitanje, kontrirao Vučić.

Oni mu pominju Lidiju Valtner, novinarku Danasa, s kojom su razgovarali sat vremena pre nego što su došli do Vučića, koja je maltretirana za vreme Vučićeve inauguracije pre godinu dana, a tužilaštvo prvostepeno odbilo da procesuira napadače.

“To je izolovan slučaj, dajte još neki…!”

Koji god slučaj da su mu pomenuli, i taj bi bio – “izolovan”.

Brnabićeva pak nije razumela kritike na temu slobode medija u izveštaju Evropske komisije o Srbiji. Šta god tu ženu da pitate o medijima, ona “izoluje” – nerazumevanje. I ne samo o medijima.

Katarina Rasulić, producent ZDF-a, sugeriše mi da odgovori budu kratki i direktni.

“Kakvo je stanje na medijskoj sceni Srbije?”, glasi uvodno pitanje.

“Veselo. Kao na autopsiji”, odgovaram.

“Vlast se u Srbiji deklarativno zalaže za slobodu medija – šta po tom pitanju čini u praksi”, glasi drugo pitanje.

Odgovaram malo duže:

“Nezavisno udruženje novinara Srbije je 2013, u prvoj godini SNS vlasti, zabeležilo 23 pretnje, napada ili pritiska na novinare. Prošle godine ta brojka se zaustavila na koti 92, a samo u prva tri meseca ove godine notirano je 30 ataka na novinarsku profesiju…!”

I tako… Veselo… Kao na …!

Inače, srpsko-hrvatski odnosi napreduju ka dnu: hrvatska predsednica Kolinda Grabar Kitarović lansirala je ideju o “novom utvrđivanju istine o tome šta se zapravo dogodilo u tom najvećem ustaškom logoru u Hrvatskoj”!

Što me iznova vratilo tezi da su Srbi i Hrvati “jedan te isti komad kravlje balege koji je kotač zaprežnih kola povijesti slučajno prerezao napola”.

Tako je pisao meštar Miroslav Krleža!

Za nepismene Srbe i Hrvate: kotač je točak, a povijest – istorija!

Sreda, 25. april

Iako je onomad prisustvovao polaganju kamena temeljca, a pre nekoliko meseci svečano otvorio jedan deo fabrike, Aleksandar Vučić je danas dootvorio kompletan pogon Leonija u Nišu koji će proizvoditi kablovske setove za automobilsku industriju. Predsednik Srbije poželeo je zaposlenima da “teško i naporno” rade i da se “mnogo znoje”, podelio nekoliko verbalnih šamara političkim protivnicima Draganu Đilasu, Saši Jankoviću i Vuku Jeremiću, a onda citirao policijske izvore po kojima ga je u Nišu – i to u prepodnevnim satima, naglasio je Vučić, a ne po podne – dočekalo 7.500 Nišlija.

“Nijedan autobus nije došao iz Beograda”, dodao je predsednik i verovatno nije slagao. Umesto “Nišlija” iz Beograda, danas su u “rodni grad” masovno pohrlile “Nišlije” iz Novog Sada, Sombora, Kraljeva, Brusa, Kuršumlije i brojnih drugih gradova čije su se registracije “valjale” ka jugu Srbije… To su famozni “botovi na četiri točka” ili “sendvičari” koji ritualno prate Vučića na pohodima po Srbiji. Za sitan novac i nešto suve prehrane.

Uostalom, brojka od 7.500 “Nišlija” je tek jedan odsto pastve Srpske napredne stranke: čak 750.000 osoba učlanjeno je u SNS, što praktično znači da je 10 odsto stanovništva Srbije učlanjeno u stranku na vlasti. Ni Jedinstvena Rusija Vladimira Putina ne može na crtu “naprednjacima”: sa svojih oko dva miliona članova čini tek 1,4 odsto od oko ukupno 144 miliona stanovnika Rusije. Hrišćansko-demokratska unija Angele Merkel, koja ima oko 470.000 članova, čini tek 0,6 odsto ukupnog nemačkog stanovništva. Šta ova najezda “naprednjaka” govori o državi Srbiji, političarima i narodu, napokon i njegovom poverenju u vođe, nije ni za etar ni za papir.

Šta o njihovom vođi misli Donald Tusk saznali su na popodnevnoj konferenciji za medije kad je predsednik Evropskog saveta dao sebi oduška:

“Stojim ovde pored svog prijatelja i vašeg predsednika Aleksandra Vučića. Srbina od krvi i mesa. Mislim da je nemoguće naći većeg Srbina od njega.”

Prelepo je kad Evropejci od funkcije Srbima premeravaju veličine!

Da ne zaboravim: i Dačić se uključio u SRB/CRO sagu i cirkus sa Vulinom:

“Mislim da je, kad bismo mi postupali logikom Hrvatske, mali broj svetskih lidera koji bi mogli da dođu u Srbiju”!

Čitajte Krležu!

Četvrtak, 26. april

Umesto priče o novom Šešeljevom podvigu u Skupštini Srbije (da, osuđeni ratni zločinac još uvek je predstavnik naroda u ovom “visokom domu”), koji je opet verbalno vitlao polnim organom i ispaljivao razne, njemu svojstvene prostakluke koji će u narednim danima na naslovnim stranama tabloida zameniti fotke pretučene estradne umetnice Nataše Bekvalac ili eksplicitne scene seksa iz rijaliti programa koji se ne skidaju sa televizija koje imaju nacionalnu frekvenciju, ostaviću ovde vest koju niko od medija u Srbiji nije objavio:

“Maturant Pete beogradske gimnazije Todor Cvetanović pobedio je na Svetskom takmičenju iz biologije. ”

Dobrosusedskom diplomatskom trivijalnom serijalu ne nazire se kraj: Vlada Srbije donela je odluku o zabrani ulaska u Srbiju ministru odbrane i potpredsedniku Vlade Hrvatske Damiru Krstičeviću.

Krleža se u grobu vrti poput ventilatora.

Petak, 27. april

Danas je poslednja sednica Izvršnog odbora NUNS-a u sazivu starom četiri godine. Debatovaćemo o novim članovima Izvršnog i Nadzornog odbora i Suda časti. Na dnevnom redu biće i moja kandidatura za novi mandat predsednika.

Žalosti me izgledna mogućnost da ću najverovatnije biti jedini kandidat. Nema, valjda, još nekog tako ludog da u času kad su “paščad puštena, a kamenje svezano” (Matija Bećković), tako hendikepiran gostuje na Vučićevom vrućem terenu, kako on tretira medijsku scenu. To je porazni bilans šestogodišnje uređivačke politike današnjeg predsednika Srbije.

“Pod predsednikom Aleksandrom Vučićem Srbija je postala zemlja u kojoj je nebezbedno biti novinar, što je jasno prema alarmantnom broju napada na novinare koji nisu istraženi, rešeni ili kažnjeni i blaćeni u agresivnoj kampanji koju vode provladini mediji protiv istraživačkih novinara”.

Ovo nisu moje reči. Niti je rečenica “istrgnuta iz konteksta”: ovo je deo poslednjeg izveštaja Reportera bez granica.

Svaki Vučićev javni nastup, osim patetikom i populizmom, obiluje negativnom energijom, sarkazmom i bahatošću prema neistomišljenicima, bili to novinari, javne ličnosti ili drugopartijci. Retorika mu je uglavnom svedena na nadmenost, ruganje, kaljanje, devalviranje i ponižavanje. Dodatni je problem što njegove reči nemaju samo jezičku funkciju i nikada nisu samo reči: izgovorene u tempiranom trenutku i programiranom kontekstu, imaju jaču simboličku snagu od hiljadu “činjenica”, pa i direktnog udarca u glavu. A još veća muka je činjenica da njegova radikalna energija inspiriše & opčinjava opskurne imitatore sklone čak i fizičkom “disciplinovanju”!

Virus straha, za koji smo mislili da je iskorenjen i suzbijen, skoro nepostojeći, danas je zarazio gotovo sve.

Ovo su već moje reči.

Njima bih još samo dodao misao Dušana Vujoševića, profesora košarke i života:

“…Ali svako zlo ima svoj kraj! Sve će se ovo jednom lane zvati!”

I on je čitao Krležu.

(Slobodna Evropa)

Podelite ovu stranicu!