Sitna slova Šengenskog sporazuma

28 Feb 2011

Meni ništa nije jasno, kako sam došao ovde, zbog čega su me vratili..., priča Besnik na lošem srpskom jeziku, jer mu je maternji nemački, a domovina Nemačka.

Readmisija

Sitna slova Šengenskog sporazuma

U decembru smo proslavili godinu dana bezviznog režima sa EU. Ono što je za većinu građana lepa vest, za neke je to kraj životne sigurnosti, jer je „readmisija” zapravo lepa reč za deportovanje.

Dug i bolan proces do nesmetanog putovanja po Evropi je povezan ne samo sa novim biometrijskim pasošima, već i sa primenom Sporazuma o readmisiji. Ovaj dokument reguliše problem povratka osoba koje ilegalno borave na teritoriji neke od članice EU u zemlju porekla. Uspešna primena Sporazuma usko je povezana sa Belim šengenom.

Srbija je usred ratnih zbivanja 90-ih zaključila 15 bilateralnih sporazuma o readmisiji sa  17 zemalja. Jedinstveni sporazum o readmisiji, potpisan između Srbije i Evropske unije, stupio je na snagu 1. januara 2008. godine.

Bežeći od Miloševićevog režima, građani nekadašnje Jugoslavije masovno su na različite prelazili u zemlje EU, tražeći sigurnost i u političkom i u ekonomskom smislu.

Savet Evrope iz 2003. godine procenjuje da se broj osoba iz Srbije čiji status nije rešen kreće  od 100.000 do 150.000. Naravno, ovde se radi samo o statistici dok iza svakog broja stoji po jedna nesvakidašnja i potresna životna priča.

Moj maternji je nemački, moja matica je Nemačka

Besnik Sh, rođen u Hanoveru, tridesetogodišnji mladić, vraćen je u Srbiju u maju 2010. godine. Pre toga, međutim, nikad nije bio u Srbiji. Sem što su mu otac i majka poreklom iz Srbije i iz Crne Gore. Svoj život je provodio u jednoj od najbogatijih zemalja u Evropi, sa privremenom dozvolom koja je bila konstatno produžavana (duldung – što u prevodu sa nemačkog jezika znači: tolerisati, trpeti). U saveznoj pokrajini Donja Saksonija, duldung ne dozvoljava školovanje na teret države niti rad ili veliku slobodu kretanja. I pored toga što je imao uskraćena prava, on je, kako kaže, tamo lepo živeo, i imao je sve što mu je bilo potrebno. Bio je aktivan u zajednici Evangelističke crkve, gde je i upoznao svoju suprugu.

Besnik je 2004. bez ikakvih najava deportovan u Podgoricu. Pošto nije dobio odgovor na osnovu čega su ga prebacili u, za njega, nepoznatu državu on se ilegalno vraća u Hanover gde ga nemačke vlasti posle pet godina ponovo hapse. U strahu od ponovne deportacije, 2009. godine on traži dokaz od Srbije da nije na spisku državljana. Naša ambasada u Hamburgu izdaje dokument koji potvrđuje da on nema srpsko državljanstvo. Istovremeno nabavlja dokaze iz Crne Gore i sa Kosova da nije njihov državljanin. Uprkos tome, posle godinu dana ista ambasada izdaje novo uverenje po kojem je on na spisku srpskih državljana. Nakon toga, nemačke vlasti ga deportuju u Srbiju.

Besnik danas živi u blizini Novog Sada. – Meni ništa nije jasno, kako sam došao ovde, zbog čega su me vratili…, priča Besnik na lošem srpskom jeziku, jer mu je maternji nemački, a domovina Nemačka. – S obzirom da ne znam jezik, ne mogu da nađem ni posao, niti da se uklopim u društvo. Mene kod kuće čeka posao, samo da dobijem dozvolu da se vratim, očajno priča mladić. U tuđoj je državi, odvojen od svoje porodice, sa kojom komunicira preko interneta. Obećao je sebi da će se vratiti u domovinu pa makar to opet bilo ilegalno. Inače, prema propisima svako ko je nasilno deportovan ima zabranu od pet godina da se vrati u Šengen zonu. Evropska sloboda i blagostanje je za njega trenutno samo san.

Romi na meti

Gledajući nacionalnu strukturu od 2004. godine, najviše su Romi obuhvaćeni readmisijom, navodi Ministarstvo za ljudska i manjinska prava. Prema podacima Kancelarije za readmisiju, od januara 2008. do kraja 2010. godine, preko beogradskog aerodroma “Nikola Tesla”, iz država EU vraćeno je oko 800 Roma. Kako kaže savetnik u Ministarstvu za ljudska i manjinska prava Zoran Panjković, broj povratnika Roma koji su dobrovoljno pristali da se vrate u Srbiju nije poznat.

Osim, Roma, krajem 90-ih proces readmisije obuhvatao je prvenstveno Albance sa Kosova, a u prvim godinama novog milenijuma Muslimane i Bošnjake. Međutim nema tačnih podataka o nacionalnoj strukturi povratnika.

Inače, dinamika vraćanja građana u zemlju porekla ide u dogovoru sa EU jer Srbija ne bi mogla da izdrži takav ekonomski pritisak kakav je Turska imala, gde je mesečna readmisija bila i do 15.000 ljudi. Nemačka i Turska u bilateralnom sporazumu su se dogovorile da u Ankari jedna pista na aerodromu bude rezervisana za readmisante.

Sećanje na lepši život

Šenada A. sa svojom porodicom dobrovoljno se vratila u Srbiju, u Zrenjanin. Iako je od svoje devete godine živela u Nemačkoj, pristala je na readmisiju, kako kaže, zbog uverenja da će tako izbeći „torturu nasilnog deportovanja”.

– Pre nego što sam se udala, radila sam kao čistačica u stomatološkoj ambulanti. Zarađivala sam taman toliko koliko mi je bilo potrebno za pristojan život, kaže Šenada koristeći po koju nemačku reč. – Teško je živeti u Srbiji, naročito kada informacije i podršku ne pruža ni Centar za socijalni rad koji je tu da mi pomogne, priča ona.

Tridesetogodišnja Romkinja sa svojim mužem i troje dece živi u Zrenjaninu, u kući sa svekrvom. – Pri dolasku u Srbiju, dobila sam nekoliko stotina evra kao jednokratnu pomoć. Sav iznos sam uložila u kuću, jer sam želela da svojoj porodici obezbedim pristojan smeštaj, priča Šenada, dok njen trogodišnji sin David gleda crtani film na jednoj nemačkoj televiziji. – I muž i ja smo u Nemačkoj imali posao, dok ovde ne možemo ni privremene poslove da nađemo, naročito usred zime. Najstarija ćerka Vanesa ide u prvi razred osnovne škole. Početne probleme sa jezikom je prevazišla, i sada se trudi da se uhvati u koštac sa izazovima obrazovanja kao i njeni vršnjaci. – Ne bismo se vraćali nazad, jer znamo da je to nemoguće, iako nam je tamo život bio jednostavniji. I bolji…, kaže ona.

„Ovo je za mene pakao”

Tijana M, pedesetogodišnja žena sa sinom i ćerkom živi u centru Zrenjanina, u stanu koji je u vlasništvu opštine. Vratila se u Srbiju nakon petooktobarskih promena. Pošto nije dobila podršku i pomoć od države, odlučila je da stvar uzme u svoje ruke: obila je stan u kom trenutno živi kako bi obezbedila sebi i svojoj porodici smeštaj. S obzirom da je već nekoliko meseci ilegalno u tom stanu, opština joj preti da treba da se iseli.

Usred zime ostali su bez struje: Elektrovojvodina traži izmirenje duga od 50.000 dinara. Pored loših uslova života, Tijani i njenoj deci potrebna je konstantna lekarska pomoć jer ona boluje od dijabetesa, a ćerka ima epilepsiju. – Posao ne mogu da nađem, a potreban mi je novac kako bih kupila lekove. Ne mogu da priuštim ni hranu, ni lekove, a kamoli da platim ovaj dug za struju, žali se majka. – Ja volim moj grad, volim i Srbiju. Ali ovo je za mene pakao. Kad bih imala mogućnost da se vratim, sigurna sam da bih se vratila u Nemačku, gde sam godinama živela i gde sam dobila podršku od države, ističe ona.

Preveliki zalogaj

Koordinator Lige za dekadu Roma, Osman Balić kaže da je greška što se readmisija odvija bez značajne logistike i nadzora. – Država ništa ne može da učini za povratnike jer nemamo odgovarajuću strukturu za to. Kako država tako i opštine treba da se uključe u rešavanje ovih problema, međutim nisu sposobni ni o sopstvenim građanima da brinu, a kamoli o povratnicima, navodi on. Balić smatra da bi najbolje bilo kada bi se omogućio ostanak u inostranstvu. – Za njih bi bilo najbolje da ostanu tamo jer im država može obezbediti bolje uslove nego Srbija, ili da emigriraju u Ameriku ili Kanadu.

Norbert Šinković
Dunja Popov

Članak je deo projekta „Dijalozi vojvođanskih kultura“, koji sprovode Beomedia marketing i Nezavisno društvo novinara Vojvodine, a finansira ga Evropska unija kroz Medijski fond u okviru evropskih integracija. Fondom rukovodi Delegacija EU u Srbiji, a realizuje ga BBC World Service Trust. Sadržaj članka je isključivo odgovornost realizatora projekta i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenje Evropske unije.

Podelite ovu stranicu!