SINIŠA TUCIĆ: Kad studenti marširaju

07 Dec 2012

Podanici nacionalizma ili društvena alternativa

Pre nekoliko godina, posle duže pauze, vratio sam se na novosadski univerzitet, upisavši master studije, na Katedri za Srpsku književnost i jezik u Novom Sadu. Kao student master, koji je osnovne studije pohađao u vreme ratova i kriza, zatekao sam se opet u, za moj ukus, pomalo mračnoj i hladnoj zgradi Filozofskog fakulteta, u istim učionicama u kojima sam posećivao predavanja devedesetih. Odmah sam uočio promene u odnosu na vreme iz mojih studentskih dana. Filozofski fakultet je delovao ušminkanije. Renoviran, sa drugačijim kabinetima u kojima danas postoje video-bimovi i druga pomagala za izvođenje nastave, kantinom sa većim izborom peciva i napitaka, urednijim toaletima sa daskama na wc šoljama, koje nisu ranije postojale, sapunima i ubrusima… Sve je izgledalo drugačije. Studentarija se takođe promenila, bolje obučena, modernije, sa laptop računarima, slušalicama u ušima i usb priključcima oko vrata. Nije više bilo zaluđenih i umišljenih (blagodepresivnih) umetnika, sociologa, filozofa u ofucanim jaknama. Studenti su delovali življe i urednije, studentkinje lepše i doteranije. Atmosfera je odavala utisak da su tranzicija i neoliberalni kapitalizam, Bolonja i druge novotarije, doneli pravo osveženje na univerzitet.

Predavanja i kursevi Master studija, održavali su se subotom prepodne. Od profesora koji su mi predavali na osnovnim studijama i nisam previše očekivao. Znao sam njihove stavove, način razmišljanja koji se drastično razlikuje od vrednosti do kojih ja drzim, ali nisam mnogo za to mario. Devedeset posto znanja i životnog i knjiškog, kroz čitavo školovanje, stekao sam sam, u mojoj sobi, otkrivajući pisce, slikare, muzičare, o koima nisam mogao da saznam pohađajući nastavu u redovnom obrazovnom sistemu i čija se dela ne nalaze u redovnom školskom programu. Pripremio sam se za korektnu komunikaciju, pisanje seminarskih i mentorskih radova sa profesorima, isto kao i na osnovnim studijama.

Susret sa kolegama

Ubrzo sam se susreo i sa kolegama na masteru. Pošto sam napravio veliku pauzu nakon osnovnih studija, obreo sam se u učionici sa pedesetak studenata i studentikinja šest-sedam godina mlađih od mene, koje su u redovnom roku, u skladu sa Bolonjom, diplomirali i odmah pošto su dobili diplome osnovnih studija, upisali master. Već posle nekoliko predavanja, shvatio sam u kakvom društvu sam se našao i sa kim imam posla. Generacije mlađih studenata imale su sasvim neke druge vrednosti i poglede na književnost u odnosu na moje.

Slušajući seminarske radove i diskusije na predavanjima, bio sam frapiran činjenicom koliko su ti novi, ušminkani „bolonjci“, sa laptop računarima i slušalicama u ušima, slika i prilika svojih profesora (i verovatno svojih roditelja), onih u odelima i sa kravatama, koji sa istim pričama kao devedesetih, brane srpsku kulturu od svih zala ovoga sveta, novog svetskog poretka, globalizacije i imperijalističkih sila i hoće da unište jedan mali i slobodoljubivi narod i njegovu veliku kulturu! Ono što su studenti, moje mlađe kolege, deklamovali izlažući svoje seminarske radove odisalo je istim tonom i istim frazama kao u tekstovima režimske „Politike“ (koja nije mnogo bolja ni danas) iz najgorih Miloševićevih vremena! Bilo je tu seminarskih radova o Andriću, Crnjanskom, Branku Miljkoviću, ali sve se svodilo na jednu paradigmu nacionalizma, osporavanja drugosti i veličanja srpske književnosti i kulture. Čak je jedan profesor u jednom momentu doslovce izgovorio rečenicu „Iako mi ne volimo Ameriku, to nije razlog da ne čitamo američke pisce!“ Studenti su sve to odobravali i niko nije protivrečio.

U kom su svetu rasli?

I ja sam sve to ćutke slušao, ali sam ostao zatečen i zapitan – u kom su svetu rasla ta deca, studenti samo sedam godina mlađi od mene? Ko su im bili uzori i šta su ih učili roditelji, škola, obrazovni sistem? Kako je moguće da su tako starmali i konzervativni i tako slični svojim profesorima? Kontrast između ušminkanog fakulteta, doteranih studenata i sadržaja na predavanjima, seminarskih radova koji se pišu na masteru, bio je više nego očigledan. Odmah sam se setio stihova Vojislava Despotova iz pesme Dete tekst: „Kada se rodi i sa krikom uzleti/ Malo dete gavran je staro/ Zamalo mrtvo/ Nema tu nikakvog novog senzibiliteta/(…) Mali čovek liči na velikog čoveka/ Taj mali svesno imitira polumrtve starce/ Novorođenčetu nedostaju šešir, štap i Politika.“

Nakon odslušanih predavanja i nekoliko položenih ispita, polako sam zapustio master studije, koje ću možda jednog dana i obnoviti. Ipak, potpuno razočaran, postao sam svestan, da današnji studenti, akademska zajednica, Katedra za Srpsku književnost i jezik, definitivno nisu u mojoj priči. Nova studentarija je u nekom drugom filmu u kojem ja ne želim i ne umem da budem, u šta sam se i definitivno uverio ovih dana, nakon studentskih protesta povodom presuda Haškog tribunala. Isti ti akademci, laptop kompjuteraši, ušminkani bolonjci, koji slušaju svoje profesore, posle toga ljube ruke popovima, slave ratne zločince, kliču Ratku Mladiću i Radovanu Karadžiću!

Nije naodmet iznova postaviti pitanje, šta nama znači studentska populacija i koliko treba polagati nade u njihovu snagu, progresivnost i avangardu? Ono što je sigurno, današnji studenti i njihovo ponašanje u društvu, veoma jasno ruše mit o akademskoj zajednici kao naprednom delu društva.

Stoički rob

Svojevremeno je, prema jednoj anegdoti, kada su studenti šezdeset i osme, za vreme čuvenih demonstracija, došli da traže podršku od Ežena Joneska i stali pod balkon stana u kojem je on živeo, veliki pisac izašao pred studente i rekao „Bežite odavde! Neću da vas podržim! Isti ste kao vaši roditelji!“  Čini se da je akademska zajednica u samoj svojoj biti nazadna i konzervativna i da studenti, nalikuju svojim roditeljima, profesorima, mentorima, istim onim likovima, koji su pisali memorandume, pozivali na rat, prizivali mržnju. Današnje buntovništvo studenata (ako nije u službi pukog nacionalizma) svodi se na borbu za sopstveni interes, za smanjene školarina, ili broja ispita za uslov za upis sledeće godine studija. Nažalost, tako mladi ljudi kada se ne bune zarad svoje lične stvari, na ulicama kliču haškim optuženicima, izvikuju parole „Nož, žica, Srebrenica“, a u suštini i nisu svesni da su podanici jedne pogubne ideologije koja je zasnovana na laži, obmani i prikrivanju zločina. Nije na odmet prisetiti se, i ponovo pročitati rečenice iz pamfleta Situacionističke internacionale „Beda studentskog života“: „Student je stoički rob, što ga više njegovi autoriteti vezuju lancima, to on sebe zamišlja slobodnijim. Kao i njegova nova porodica, univerzitet, student voli da na sebe gleda kao na `najnezavisnije` iako je u stvarnosti potčinjen najmoćnijim sistemima društvenog autoriteta: porodici i državi. Kao lepo vaspitano, zahvalno i poslušno dete, on deli i oličava sve vrednosti i mistifikacije sistema.“

Moje iskustvo sa master studija ukazalo mi je da ne očekujem puno od studentske populacije. U takvoj situaciji, ne mogu drugačije gledati na studente koji protestuju na ulicama, kao što su to činili ovih dana. Mogu samo sa nevericom konstatovati kako jedna generacija zatrovana idelogijom nacionalizma i mržnje srlja u sopstvenu propast, a da svega toga sami studenti nisu ni svesni.

Uopštavanja naravno nisu dobra. Na našim fakultetima ima i sjajnih profesora, studenata koji imaju laptopove, ali misle svojom glavom i ne vidim nikakav problem u Bolonji i novim tehnologijama. Nažalost, razumniji deo akademske zajednice i intelektualne elite ne može da dođe do izražaja i da iskaže svoje stavove. Ipak, ja i dalje verujem, da jednoga dana, mladi ljudi, moraju kao u Nemačkoj šezdesetih godina prošlog veka, ustati i u skladu sa univerzalnim principima i u potrazi za istinom postaviti pitanje svojim roditeljima o događanjima devedesetih u Vukovaru, ko je granatirao Dubrovnik, držao pod opsadom Sarajevo, šta se zbivalo u Srebrenici i zašto su se dešavali zločini na Kosovu? Kada se to među studentskom populacijom dogodi, to će biti ključna tačka spremnosti mladih ljudi za ličnu emancipaciju, oslobođenje od autoriteta i prihvatanje principa slobode i odgovornosti. I to je jedini put do sreće za buduće generacije.

Autor je književnik iz Novog Sada

Podelite ovu stranicu!