Sejdinović: Sistem sufinansiranja javnog informisanja vlasti koriste za korumpiranje ili ucenjivanje medija

11 Jan 2018

"U Srbiji, Hrvatskoj i Crnoj Gori postoji visok nivo netransparentnosti i nejasnih mehanizama trošenja javnog novca u medijskom sektoru"

Medijska tržišta u Srbiji, Hrvatskoj i Crnoj Gori nisu samoodrživa već u većoj ili manjoj meri koriste državna sredstva, a zbog neefikasnih kontrolnih mehanizama evidentan je uticaj vlasti na uređivačku politiku (su)finansiranih medija, ocenio je predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine u autorskom tekstu za portal sarajevskog Medija centra

“Očigledno je da se niti u jednoj od posmatranih zemalja državno finansiranje, odnosno stimulisanje medija i medijskih sadržaja ne koristi, bar ne u zadovoljavajućem obimu, u one svrhe koje su predviđene medijskom ili nekom drugom legislativom, već da se u većoj meri upotrebljava za ostvarivanje uticaja, odnosno korumpiranje ili ucenjivanje medija. Čini se da za to nisu krivi propisi, od kojih su neki dobri i inovativni, već da je ključni problem u nepostojanju vladavine zakona, karakteru političkih elita, ali i nedostatku demokratske tradicije i tradicije medijskih sloboda“, smatra on.

Takav uticaj vlasti, dodaje Sejdinović, uočljiv je uprkos nekim dobrim zakonskim rešenjima o konkursnom (su)finansiranju medija, jer se zakoni primenjuju selektivno, ili čak grubo krše.

“Dobra zakonska rešenja u državama koje hronično kubure sa vladavinom prava mogu vrlo lako da se pretvore u vlastitu karikaturu ili, u boljem slučaju, ostanu mrtvo slovo na papiru. A sve zemlje regiona, u manjoj ili većoj meri, imaju tu vrstu problema, i to bez obzira da li su u Evropskoj uniji ili su tek na – najverovatnije veoma dugom – putu da postanu njene članice”, ocenjuje on.

Sejdinović ukazuje i na nepostojanje pune transparentnosti u trošenju javnog novca u medijskoj sferi, a koje se ne odnosi samo na stimulativne mere za podršku javnom interesu u sferi javnog informisanja, već i na razne vrste medijskih usluga, javnih nabavki, sponzorstava, donacija, ugovora sa javnim preduzećima, pa i državnog oglašavanja.

“Ukoliko želimo da imamo čiste račune između države i medija, potrebno je obezbediti punu transparentnost tih davanja i jasna ‘pravila igre’. Nije to bitno samo zato da bi građani imali uvid u trošenje vlastitog novca i dobili odgovor na pitanje šta za njega dobijaju (ili gube), već i zbog toga da bi se onemogućili ili bar evidentirali uticaji, disbalansi i eventualna diskriminacija koja može da bude proizvod stihijskog trošenja javnog novca za medije”, napominje Sejdinović, dodajući da su u toj oblasti u posmatranim zemljama regiona takođe ili veoma vidljive ili manje vidljive i ozbiljne koruptivne radnje.

Kad je reč o Srbiji, Sejdinović ukazuje da je nakon privatizacije medija, koja je sprovedena bez jasno definisanih pravila i kriterijuma, država izašla iz medijske sfere ali su u nju “na velika vrata zakoračile vladajuće stranke i stranački tajkuni”. Takođe, dodaje da je i, inače značajan sistem konkursnog sufinansiranja medija, u praksi pretvoren u mehanizam za finansiranje medija bliskih vlastima, čak i onih koji kontinuirano i drastično krše novinarski kodeks, pozivaju na linč i šire versku, rasnu i nacionalnu mržnju.

“Pre svega je problem u nedovoljnoj transparentnosti procesa i nejasnim kriterijumima i procedurama u izboru stručnih komisija (organi vlasti biraju predstavnike nerelevatnih udruženja koji u praksi samo sprovode unapred donete političke odluke o dodeli sredstava), nedostatku evaluacije projekata, kao i nepostojanja sankcija za nadležne organe u slučaju kršenja zakona. Iako je praksa različita na raznim nivoima vlasti, činjenica je da je taj sistem doživeo kolaps ne zbog toga što je loše zamišljen već zbog toga što su ga državni i paradržavni organi zloupotrebili, u velikom broju slučajeva gazeći zakone”, navodi predsednik NDNV.

Sejdinović ocenjuje da je, kao u Srbiji, i u Hrvatskoj i u Crnoj Gori na delu visok nivo netransparentnosti i nejasnih mehanizama trošenja javnog novca u medijskom sektoru, što se, dodaje, može prepoznati kao velika boljka i drugih medijskih sistema u okruženju. On zaključuje i da je nivo transparentnosti po pravilu obrnuto srazmeran nivou uticaja izvršne vlasti na medije i njihove uređivačke politike.

(Autonomija, media.ba)

Podelite ovu stranicu!