Sedamnaest godina od genocida u Srebrenici
U sredu, 11. jula navršava se 17 godina od ulaska snaga Vojske Republike Srpske (VRS) u Srebrenicu, bošnjačku enklavu u istočnoj Bosni i Hercegovini, koja je formalno bila pod zaštitom Ujedinjenih nacija i u kojoj je, potom, izvršen genocid nad stanovništvom.
Napad na Srebrenicu počeo je 6. jula 1995. i završio se pet dana kasnije ulaskom generala Ratka Mladića u grad. Holandski bataljon UN bio je stacioniran u enklavi u vreme napada srpskih snaga.
Mladić je tada televiziji sa Pala izjavio da se nalazi u „srpskoj Srebrenici“, da grad „predaje srpskom narodu“ i da je „došlo vreme za osvetu Turcima“ na tom prostoru.
Prema optužnicama Haškog tribunala, vojnici pod komandom generala Mladića su do 19. jula organizovano i sistematski ubili oko 8.000 bošnjačkih muškaraca i dečaka. Oko 30.000 žena i dece deportovano je za dva dana.
U izveštaju holandskih stručnjaka, objavljenom 10. aprila 2002, koji su istraživali okolnosti pada Srebrenice tokom rata u BiH, ocenjeno je da holandska vlada i UN snose deo odgovornosti za genocid 1995. godine. Nakon toga holandska vlada i načelnik Generalštaba holandske vojske podneli su ostavke.
Krajem 2006. holandsko ministarstvo odbrane donelo je odluku da odlikuje 850 pripadnika holandskog bataljona, koji su 1995. bili stacionirani u vojnoj bazi Potočare. Većina tih vojnika odlikovanje je primila 4. decembra na ceremoniji u holandskom gradu Asenu, gde je otkrivena spomen ploča u njihovu čast, a neki od njih su odbili da prime odličja za angažman u Srebrenici.
U novembru 2004. vlada RS uputila je izvinjenje porodicama Bošnjaka stradalim u Srebrenici konstatujući da se u Srebrenici desio „zločin velikog obima“. U izveštaju vladine Komisije za Srebrenicu navedeno je da je tokom ofanzive srpskih snaga na tadašnju „zaštićenu zonu“ u julu 1995. ubijeno 7.800 Bošnjaka, kao i da su otkrivene 34 nove masovne grobnice.
Za genocid u Srebrenici 1995. optuženi su vođe bosanskih Srba Radovan Karadžić i general Ratko Mladić. Karadžić je uhapšen 21. jula 2008, nakon 13 godina skrivanja, a Mladić u maju prošle godine, posle 16 godina skrivanja i njima je suđenje u toku pred Haškim tribunalom.
Takođe je u toku i suđenje generalu Zdravku Tolimiru, bivšem pomoćniku Ratka Mladića i ratnom šefu obaveštajne službe Glavnog štaba VRS.
Tribunal u Hagu osudio je bivšeg načelnika Generalštaba Vojske Jugoslavije Momčila Perišića na 27 godina zatvora zbog pomaganja i podržavanja zločina nad Bošnjacima u BiH 1993-95. i nad Hrvatima u Hrvatskoj.
Za genocid nad srebreničkim Bošnjacima Haški tribunal je, u junu 2010. osudio bivše oficire VRS Vujadina Popovića i Ljubišu Bearu na kaznu doživotnog zatvora. Istovremeno su osuđena i ostala petorica oficira Vojske i policije RS: Drago Nikolić na 35 godina zatvora, Ljubomir Borovčanin na 17, Vinko Pandurević na 13, Radivoje Miletić na 19 i Milan Gvero na pet godina zatvora.
Za zločin u Srebrenici prvi je osuđen Dražen Erdemović, pripadnik diverzantskog odreda VRS, koji je bio pod komandom Mladićevog Glavnog štaba.
Erdemović je osuđen u martu 1998. na pet godina zatvora, na osnovu priznanja da je učestvovao u masovnoj egzekuciji Bošnjaka iz Srebrenice 16. jula 1995. na poljoprivrednom dobru Branjevo kod Pilice. Prema njegovoj proceni, toga dana na tom mestu ubijeno je oko 1.200 muškaraca i dečaka.
General VRS Radislav Krstić osuđen je 2001. na 46 godina zatvora za genocid u Srebrenici, a četiri godine kasnije kazna mu je smanjena na 35 godina zatvora za pomaganje i podržavanje genocida.
Bila je to prva presuda Haškog tribunala za genocid.
General Krstić je u vreme zločina bio zamenik, a potom i komandant Drinskog korpusa VRS. Sudije su ocenile dokazanim da je general Krstić preuzeo komandu korpusa 13. jula 1995. i da su jedinice Drinskog korpusa i jednice Glavnog štaba VRS, od 13. do 19. jula 1995. ubile između 7.500 i 8.000 bošnjačkih muškaraca i dečaka.
Krstić je tokom suđenja imenovao Ratka Mladića i još petoricu oficira kao odgovorne za pokolj Muslimana u Srebrenici.
Za zločine u Srebrenici Tribunal u Hagu osudio je bivše oficire VRS Momira Nikolića na 27 godina zatvora, Vidoja Blagojevića na 18, Dragana Obrenovića na 17 i Dragana Jokića na 9 godina zatvora.
U znak sećanja na ubijene Bošnjake, u Potočarima kod Srebrenice izgrađen je Memorijalni centar koji je zvanično otvorio bivši predsednik SAD Bil Klinton 20. septembra 2003. godine.
Na groblju u sklopu Memorijalnog centra, sahranjuju se posmrtni ostaci identifikovanih žrtava.
Komemoraciji, povodom desetogodišnjice obeležavanja tog zločina, prisustvovalo je više od 50 predstavnika država i međunarodnih organizacija, među kojima je bio i predsednik Srbije Boris Tadić.
Početkom jula 2006. Vlada Srbije osudila je sve ratne zločine u jugoslovenskim ratovima, među kojima su posebno pomenuti zločini u Srebrenici i Bratuncu.
Četiri godine kasnije Skupština Srbije usvojila je Deklaraciju kojom se osuđuje zločin nad bošnjačkim stanovništvom Srebrenice u julu 1995, na način utvrđen presudom Međunarodnog suda pravde.
Međunarodni sud pravde u Hagu je 2007. doneo presudu prema kojoj je u Srebrenici počinjen genocid.
Rezolucije o Srebrenici kojima se potvrđuje ta odluka Međunarodnog suda pravde doneli su parlamenti zemalja EU, Kanada, SAD i Australija.
Odlukom Evropskog parlamenta, iz januara 2009, 11. jul je proglašen Danom sećanja na genocid u Srebrenici.
Državni parlament BIH proglasio je 11. jul Danom sećanja u Federaciji BiH, ali ne i na teritoriji cele države, zbog protivljenja poslanika RS.
Uoči obeležavanja 15. godišnjice genocida u Srebrenici Skupština RS odbila je da usvoji rezoluciju kojom se osuđuje taj zločin.
Prošle godine Vlada Federacije BiH odlučila je da 11. jul 2011, dan sećanja na genocid u Srebrenici, proglasi Danom žalosti u tom entitetu.
(Beta/Autonomija)
(+1 rating, 1 votes)
Loading ...
Odštampajte ovaj tekst
Pogledajte još:
-
Pritisak na Vojvodinu će se nastaviti -
MIRKO ĐORĐEVIĆ: Strah od uticaja -
ZLATKO JELISAVAC: Rio Negro a u Zrenjaninu -
LASLO VEGEL: Beznadežna pitanja
Posted by admin
on jul 10 2012. Filed under Autonomija, Izdvajamo.
You can follow any responses to this entry through the RSS 2.0.
You can leave a response or trackback to this entry
Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove redakcije internet portala Autonomija.info. Molimo korisnike da ne koriste govor mržnje i da se uzdržavaju od vređanja, psovanja i vulgarnog izražavanja. Portal Autonomija.info zadržava pravo da obriše komentar bez najave i objašnjenja.
Neki komentatori, koji su duže prisutni na našem sajtu, imaju mogućnost objavljivanja komentara bez moderiranja. Molimo vas da ne zloupotrebljavate naše poverenje i da vaš iskazi budu primereni i uljudni.
Hvala na razumevanju!
Dobro gospodo da se manemo pčelarstva. Zaista se zapitah danas šta mi bi? Te sa izvesnim СРБ-in – om Igorom uleteh u kraću raspravu. Valjda od vrućine a i ne poslušah Tatu o dnevnoj dozi unošenja sladoleda. Na kraju svega sam shvatio i neku korist od dotične sprdbende Igora, dao mi je čovek link, meni ne bilo teško ( a trebalo mi je celih 2 minuta truda ) da prolistam sadržinu tog portala u crnu materiju iz koje je Higsov bozon odavno pobegao.
Prvo bih hteo vrlo jasno da kažem da je danas dan sramnog zločina koji je počinila srpska vojska pod komandom Ratka Mladića. Žao mi je svih žrtava i upropašćenih života onih ljudi koji su ostali bez očeva, majki i svoje dece. Žao mi je i svih onih žrtava drugih vera koje su stradale u tom divljačkom ratu. Neću koristiti termin građanski rat, jer pod građanima podrazumevam sve one koji su se grozili istog. Sa takvim gnusnim zločinačkim činom, Srbi su se nažalost priključili grupi nacija koje su počinile ratne zločine koji se nikad neće zaboraviti. Stid me je zbog toga. I stid me je od ovog današnjeg srpskog kvazipatriotizma. Ja ‚‚mukica‚‚ posmatrač promena oko sebe na koje gotovo nimalo ne mogu da utičem, mogu samo da se distanciram od takvog patriotizma, i uopšte od gluposti kao svagdašnje ljudske karakteristike.
Vratiću se na početak moje priče. Šta sam našao na dotičnom crnom portalu:
http://facebookreporter.org/2012/07/10/%D1%81%D0%BD%D0%BF-%D0%BD%D0%B0%D1%88%D0%B8-%D1%83-%D0%B0%D1%80%D0%B0%D0%BD%D1%92%D0%B5%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D1%86%D1%83-%D0%BF%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%B2%D0%B8%D0%BB%D0%B8-%D1%82%D0%B0%D0%B1%D0%BB/
Eto danas u novoj vladi Republike Srbije imamo Tomu i Vučića koji su pre neku godinu uz pomoć dotičnih srbendi menjali naziv bulevara Zorana Đinđića u bulevar Ratka Mladića. I time su iskazivali svoj patriotizam. O Gljivici Dačiću ne bih rekao ništa sem da gljivice kad se zapate teško se odklanjaju.
I sad da li smo imali izbore između manjeg i većeg zla, ne bih rekao mogli smo da izaberemo sve drugo sem totalnog zla koje smo dobili.
Znam da je Vama secesionistima upravo to bilo i potrebno, da bi dalje opravdavali vaše težnje. Nažalost na tuđoj nesreći se ne gradi sopstvena sreća. Možda je samo iluzija Vaše nezavisnosti sada dostižnija. U svakom slučaju svako dobro Vam želim.
Još jednom za sve stradale i unesrećene u besmislenom ratu – žao mi je, primite moje iskreno saučešće.
Komentar se sviđa čitaocima. Ocenite ga:
6 
0
Primitivnih i glupih ima uvek i u dovoljnom broju da čitaju i veruju u razne manipulatorske gluposti. Četnika ustaša i mudžahedina napretek da pobiju građane. Šta je poenta tvoje priče da je u Srebrenici umesto 1243 maloletne dece, pobijeno ‚‚svega‚‚ 19? Uf sad mi je svanulo, osmeh si mi vratio na lice, ponos i veru da ćemo sledeći rat da dobijemo i pokažemo svima kakva je nepravda nad Srbima učinjena.
Je li da te pitam Vladimire čiji su ono beše tenkovi bili na brdima oko Sarajeva? Mostara? …?
Šta se čekalo sve ovo vreme, pa je tvoj ‚‚junak‚‚ Ratko Mladić čučao i skrivao se sve ove godine. Da znam reći ćeš ili nećeš nebitno je, da je Hag instrumentalizovan sud od strane Amerike koji taj isti sud ne priznaje za svoje zločince. Bravo, Amerika je zla. Nisam to znao.
Pontije Pilat je bio nezavisni sudija.
Trinaesto jevrejsko pleme ‚‚hazara‚‚ je zapravo krivo za uspostavljanje novog svetskog poretka.
Slobodan Milošević je mislio sve najbolje za svu decu ovog sveta, vidi se na primeru njegovog Marka.
Nije dotični pucao na Đinđića nego je doveden u ulicu Admirala Geprata na slikanje. Ubile ga neke strane službe.
Ajmo dalje… teorija zavere koliko hoćeš a sve su tako zavodljive i prijaju ljudskim zabludama.
Povraća mi se od svih Vas ubeđenih boraca za slobodu i nacionalnu Europu i majčicu Rusiju i satansku Ameriku. I za žalost zbog genocida nad Indijancima i crncima, i jevrejima i arijevcima i rasama, nadrasama, mučenim Srbima, domoljubnim borcima i alahovim ratnicima, masonskim olimpijadama, velikim Srbijama, trojici Srbina pod šljivom, kremanskim i nostradamusovim proročanstvima, baba Vanginim mudrolijama i NLO objektima nad Radan planinom.
Nosite se svi u pičku lepu materinu. Jebale vas nacije i ko ih izmisli.
I hvala Vam svima na neiscrpnom izvoru inspiracije…
Nastavite da tavorite u septičkim jamama istorije i da nadalje zagovnjavate život normalnih građana.
‚‚….i da se pogube oni koji Zemlju pogubiše.‚‚
Sviđa li Vam se komentar:
2 
0
Pa dobro bre admini, gde sad skloniste novu mudroliju Vladimira Čeleketića kojem sam namenio gore postavljenu repliku.
Napraviste me ludim totalno.
Sviđa li Vam se komentar:
1 
0
Опет цензура? Шта је сад, забрањено помињати књиге америчких аутора?
Sviđa li Vam se komentar:
0 
1
Lično sam takođe bio protiv sklanjanja „nekih“ postova, međutim nakon onog tvog linka gde se tvoj blagopočivši lider poziva na snagu i meritornost suda OVOG NARODA u prosuđivanju i osudi, shvatio sam namah da se svako seme korova mora odmah sa ovg tla uklanjati, jer se na njega ništa drugo osim korova i ne prima.
Fašističko društvance u ćošku i nije ništa drugo do SEME ZLA KOROVA.
Ti za sada još prolaziš ko štir.
Sviđa li Vam se komentar:
1 
0
Наравно, цензура је једно од главних оружја тоталитарних система. Остаје још да забраните књигу Едварда Хермана. Мислим, не само у Србије већ широм „демократског“ Запада пред којим тако ревносно шените.
Sviđa li Vam se komentar:
0 
3
Poštovani administratori, molim Vas da uklonite i moju repliku na cenzurisan tekst Vladimira Čeleketića. To što sam napisao je bio odgovor samo njemu i sličnima. Besmisleno je da držite moju repliku ako ste već sklonili njegov tekst. Zaista Vas najiskrenije molim da to uradite. Glupo je i sramotno da ovo držite na portalu.
Sviđa li Vam se komentar:
1 
0
Немој тако барбарело, то што си ти написао нема никакве везе са оним што сам ја написао. Ја сам само људима препоручио књигу. Ваљда се то рачуна у рекламирање па морали да уколоне.
Sviđa li Vam se komentar:
0 
1
Smiri se, barbarelo, i duboko diši, jer tvoj tekst ni najmanje ne smeta ovde, čak šta više, a jasno je svakom dobronamernom, kome je upućen i šta si hteo da kažeš.
Što se pak Čeleketića tiče, na proseravanja u njegovom stilu smo već navikli, a ona ne odudaraju od ostalih njegovih istomišljenika ni za jotu, tako da nema potrebe opterećivati server budalaštinama.
Princip „švedski astal“ tipičan je i za njega,
DEMOKRATSKI PRINCIPI SAMO ONDA I KAD NJEMU ODGOVARAJU.
Da ne misliš da pričam napamet:
http://www.autonomija.info/boris-dezulovic-ljudi-se-moraju-navici-na-slobodu-govora.html/comment-page-1#comment-15103
Sviđa li Vam se komentar:
1 
0
Vladimire, besmisleno je da se nadgornjavamo preko grobova. Ja se slažem sa tobom samo utoliko da je glup potez adminija cenzurisanje tvog teksta – preporuke. Od tog teksta koji si preporučio ja kao što vidiš nisam prećutao, pogledao sam ga i pročitao u dovoljnoj meri da shvatim, a odavno mi je to jasno, da izlobirati neke ljude je najmanji problem.
Meni je samo nejasno što ti tvoj nesporni, ali i nezreo besednički potencijal trošiš na pogrešnoj strani. Ja ne mogu da prenebregnem utisak da dotični autor kojeg ti preporučuješ kao objektivnog samo zato što nije Srbin, liči na izvesnog Danijela Šifera.
Stvarno mi nije jasno zašto Vi kvazi patriote ulažete svoj trud i potencijal za propagiranje ideja koje samo štete Srbiji. Shvati da je patriotizam – sreća za tvoju decu i porodicu koju mogu da ostvare u našoj otadžbini. Da im bude lepo na igralištu, u školi, da mogu da se obrazuju, razvijaju svoje talente. Nije patriotizam kalimerovsko urlikanje na nepravdu prema Srbima, lelek nad izgubljenim Kosovom.
RATKO MLADIĆ JE KUKAVICA! Shvati to već jednom. Nije teško biti general kad prigrabiš pola vojske i naoružanja.
Veliki junaci i vojskovođe srpske vojske su živeli i umrli odavno. Slavni artiljerijski junaci. To je jedino čime možemo da se ponosimo. Svi ovi izrodi gnusnog rata iz 90 -desetih su sramota za čast koju smo nekad imali i izgubili.
Sviđa li Vam se komentar:
1 
1
Auu jebote Tata, uvek nestrpljiv uletiš kad ne treba.
Sviđa li Vam se komentar:
0 
1
Ја барбарело нисам говорио ни о патриотизму ни о Младићу него о књизи која се, како сама каже, бави историјским чињеницама. Е сад, да ли је оно што тамо пише тачно или не, то је друга ствар. Ако ти мислиш да су Хашки суд и Дражен Ердемовић меродавни да објасне шта се дешавало у Сребреници и око Сребренице, молим, читај пресуде хашког суда и сведочанства Дражена Ердемовића.
Овде је само питање да ли те интересују чињенице или пропаганда каква је дата у горњем тексту. Хашка верзија је толико „шупља“ да свака расправа о њој вређа интелигенцију. Њена једина вредност може да буде у инспирацији за какав холивудски сценарио.
Sviđa li Vam se komentar:
0 
2
Ne, Vladimire
Mene Haški sud vređa kao i svakog ko može da pojmi – kadija te tuži i kadija ti sudi. Nažalost, mi nismo mogli da organizujemo suđenje Ratku Mladiću u Srbiji, kao ni S.M. i ostalima, jer bi to izazvalo totalni bratoubilački rat. Kao što ni nacisti nisu mogli sami sebi da sude.
Ti nikako da shvatiš, pomiriš se sa činjenicama da je srpska vojska kao i ostale u tom odvratnom ratu ubijala nedužne ljude. I umesto da napraviš iskorak i kažeš – muka mi je od toga, ne zanimaju me drugi, meni je muka i gnušam se toga , ti nastavljaš da prebrojavaš količinu kostiju i ‚‚matematički‚‚ dokazuješ da smo bili u pravu – jer kod nas ima više žrtava nego kod vas.
Baš me briga, baka mi je ubijena u Jasenovcu, a kum mi je Hrvat ne zato što je Hrvat već zato što je moj dobar drug.
Sviđa li Vam se komentar:
1 
1
РЕКЛАМНА КАМПАЊА
http://www.nsprogram.org/forum/showthread.php?t=3236&page=21#206
Sviđa li Vam se komentar:
0 
3
http://www.youtube.com/watch?v=5EZiA_IXob8&feature=player_embedded
Sviđa li Vam se komentar:
2 
0
Sedamnaest godina nakon što je počinjen genocid u Srebrenici, kao najstrašniji zločin na tlu Evrope nakon Drugog svetskog rata, odnos srbijanskog društva i države prema tom strašnom događaju pretežno je obeležen poricanjem i relativizacijom onoga što se dogodilo uz istovremeno potpuno odbacivanje sopstvene odgovornosti. Iako se nakon nedavnog javnog negiranja genocida od strane novoizabranog srbijanskog predsednika Tomislava Nikolića možda moglo učiniti da politika relativizacije zločina doživljava svoju punu antihumanističku renesansu, bolji poznavaoci srbijanskih prilika slažu se u oceni da reciklirani Šešeljev radikal nije izgovorio ništa novo, te da je njegovo poricanje samo nastavak politike prema Bosni i Hercegovini koju zvanični Beograd uporno nastavlja već čitave dve decenije.
Iako je Nikolićeva izjava u medijima uglavnom tumačena kao znak aktivnog prisustva elemenata njegove, donekle zaboravljene radikalske prošlosti, potpuno je jasno da se njegove izjave, mada otvorenije i eksplicitnije, u osnovi ne razlikuju od politike njegovog prethodnika, bivšeg prodemokratskog predsednika Borisa Tadića. Uprkos činjenici da je sam Tadić dva puta boravio u Poročarima gde je izrazio žaljenje i neku vrstu tihe i delimične isprike porodicama žrtava, njegov ignorantski odnos prema genocidu u Srebrenici bio je i ostao konstanta u burnom kovitlacu srbijanske politike. Za razliku od verbalnih gestova na najvećem stratišu nastalom u ratovima na prostoru bivše SFRJ, Tadićeva politika ostala je obeležena prihvatanjem fašisoidnog stava o “oslobađanju Srebrenice” kao izraza legitimnog prava na slobodu mišljenja, zatim dugogodišnjim manje ili više otvorenim skrivanjem ratnih zločinaca, Deklaracijom o zločinu u Srebrenici u kojoj je s namerom izostavljena reč genocid, pa sve do ignorisanja NVO inicijativa da se zvanično uvede Dan sećanja na genocid u Srebrenici, ali i da se negiranje tog najtežeg zločina u Srebrenici proglasi krivičnim delom. Najčudnije u celoj priči je i to što niko do srbijanskih zvaničnika, bez obzira na partiju iz koje dolaze, zločin u Srebrenici nikada nije javno kvalfikovao kao zločin genocida.
U osnovi te politike, od devedesetih godina prošlog veka pa do danas, stajala su dva razloga. Jedan se odnosi na strah od produbljivanja odgovornosti i njenog proširenja na materijalni, moralni i politički nivo, dok se drugi ticao straha da bi priznanje onoga što se više nego očigledno dogodilo dovelo u pitanje postojanje Republike Srpske kao genocidne tvorevine. To bi, pak, sa svoje strane u konačnici, onemogućilo ostvarivanje i krajnju realizaciju ratnih ciljeva od kojih Srbija, uprkos javnim uveravanjima, nikada nije odustala. Osim uporno i ne baš mnogo argumentovano branjenog stava srbijanskih društvenih i političkih činilaca, ono što je omogućilo opstanak i preživljavanje takve politike jeste neobjašnjivo nedosledno ponašanje međunarodne zajednice koje je ostavilo nade i prostora za nastavak realizacije velikosrpskog državnog projekta.
Presudni uticaj stava međunarodne zajednice na ponašanje balkasnkih kreatora i izvršilaca genocidne politike jasno se očituje u činjenici da je do renesanse negiranja genocida došlo neposredno nakon presude Međunarodnog suda pravde povodom tužbe BiH protiv Srbije za agresiju i genocid. Taj sud je zbog fingiranog nedostatka dokaza (najvažniji dokumenti koji se odnose na ulogu Srbije bili su nedostupni MSP zbog dogovora Karle del Ponte i Beograda) doneo presudu kojom je Srbija proglašena odgovornom jedino za nesprečavanje genocida, dok je istovremeno amnestirana od neposredne odgovornosti za taj strašni zločin. U stavu međunarodne zajednice, koji je politici dao prednost u odnosu na pravo i pravdu, preovladavao je zahtev za ustanovljavanjem krivične odgovornosti neposrednih počinilaca i nalogodavaca ratnih zločina koji su se dogodili tokom ratova na prostorima bivše Jugoslavije. Praksa koju je, na osnovu takvog preovlađujućeg stava, ustanovio Međunarodni Tribunal za bivšu Jugoslaviju (ICTY) pokazala je da je krug lica odgovornih za zločine restriktivno definisan i da su van obuhvata krivične odgovornosti ostali brojni politički, ideološki i medijski inspiratori masovnih zločina koji su se dogodili.
Istovremeno, u potpunosti je zanemareno pitanje materijalne, moralne i političke odgovornosti. Ova prva, koju je moguće sudski utvrditi i sankcionisati, onemogućena je direktno političkim dilovima međunarodnih činilaca sa srbijanskim vlastima, što je prekinulo tek započeti proces moralnog i političkog samopreispitivanja i onemogućilo suočavanje srbijanskog društva sa sopstvenom odgovornošću za počinjene zločine. Nakon odluke Međunarodnog suda pravde, osim nekih marginalnih opozicionih partija i delova civilnog društva i nevladinog sektora, u Srbiji ne samo da nije postojao niko ko bi bio spreman da preuzme moralnu i političku odgovornost za genocid počinjen u Srebrenici, već se niko nije usudio ni da izgovori tu, po svoj prilici, u Srbiji zabranjenu reč.
U konačnici, čak je i ICTY nedavno, pravno neodrživom međupresudom u slučaju Karadžić, kojom ga je Pretresno veće oslobodilo krivične odgovornosti za genocid u sedam bosansko-hercegovačkih opština, dodatno legitimisao i ojačao argumentaciju svih onih koji relativizacijom tog najtežeg ratnog zločina nastoje da pitanja suočavanja s prošlošći i odgovornosti za učinjene zločine skinu s dnevnog reda i prekriju ih velom zaborava. Međupresuda Pretresnog veća suda u Hagu je utoliko neshvatljivija ukoliko se zna da je po istom pitanju međupresudom u slučaju Milošević sud doneo dijametralno suprotnu odluku. ICTY će zbog toga morati da objasni koja je od dve međupresude validna pošto je to sada postalo ključno pitanje njegovog kredibiliteta kao sudske institucije, ali i lakmus stava međunarodne zajednice prema suočavanju sa ratnom zaostavštinom na Balkanu.
Imajući u vidu aktere i obrazac kojim je počinjen genocid u Srebrenici u julu 1995. godine, jasno je da je u pitanju bilo samo veliko krvavo finale već viđenog i izvršenog genocida u Višegradu, Foči, Prijedoru, Zvorniku, Brčkom, Vlasenici, Sanskom Mostu i drugim mestima koja su potpuno etnički očišćena progonom i masovnim ubistvima. Jedina razlika između slučajeva genocida s početka rata u odnosu na krvavu srebreničku završnicu jeste u tome što je u slučaju sedam bosansko-hercegovačkih opština Srbija bila znatno otvorenije i direktno involvirana. Upravo u tome i treba tražiti ključni razlog najnovije odluke Veća kojim je predsedavao kontorverzini sudija O-Gon Kwon. Čini se da je, iz nekog nepoznatog razloga, cilj Pretresnoig veća bio da spreči mogućnost pokretanja nove tužbe za genocid protiv Srbije pred Međunaroidnim sudom pravde.
Paradoksalno je to što je takvom odlukom suda u Hagu izigrana jedna od njegovih osnovnih funkcija – pomirenje balkanskih naroda koji su bili učesnici u krvavim ratovima devedesetih godina prošlog veka. Propuštanjem da se Srbija natera na suočavanje sa sopstvenom moralnom i političkom odgovornošću, međunarodna zajednica je na sebe preuzela deo odgovornosti za izostanak istinskog pomirenja i onemogućavanje procesa izgradnje odnosa poverenja u regiji. Veštački kreirano fingirano pomirenje bez odgovornosti predstavlja opasan eksperiment koji bi mogao ostaviti nesagledive posledice na svest mladih generacija koje zbog politike zataškavanja neće imati prilike da spoznaju istinu o događajima koji su kreirali okolnosti u kojima će morati da žive.
Bez moralne odgovornosti kao sredstva za razvijanje svesti o počinjenim zločinima, oni će neminovno biti prepušteni jedino sećanjima porodica žrtava i zaboravu onih koji su za njih bili odgovorni. Problem je, međutim, u tome što onog trenutka kada jedan genocid počne da se zaboravlja, istog tog momenta počinje da se dešava drugi. Manifestacije slavljenja genocida, veličanja haških optuženika i negiranja sopstvene odgovornosti jasan su pokazatelj da je pomirenje definitivno ustupilo mesto uzgajanju mržnje kao modela međuetničkih odnosa na Balkanu.
Takav model ponašanja u budućnosti može da rezultira jedino tragičnim zatvaranjem začaranog kruga nasilja i zločina u kome će balkanski narodi u nedogled ostati zatočeni. Sedamnaest godina nakon srebreničkog masakra jasno je da se Srbija nepovratno, sve više udaljava od preispitivanja sopstvene odgovornosti za počinjeni genocid, kratkovido zanemarujući razumna upozorenja da neće biti moguće sprečiti buduće genocide i zločine protiv čovečnosti ako generacijama koje dolaze ne budemo omogućili da spoznaju i razumeju istinu o Srebrenici i njene stvarne uzorke. Seme zla koje srbijansko društvo danas uzgaja svojim nipodaštavanjem žrtava velikosrpskog projekta i bezosećajnošću prema njihovim porodicama, preti da u budućnosti donese jedino otrovne plodove mržnje, osvete i novih zločina.
Sviđa li Vam se komentar:
2 
0
Vjerski obred, koji počinje iza podneva, će predvoditi poglavar Islamske zajednice u BiH Mustafa efendija Cerić, a učestvovat će i glavni rabin Jevrejske zajednice u SAD Artur Šnajer i jordanski princ Hasan bin Talal. Kako je najavljeno, na komemorativnom skupu neće biti obraćanja domaćih i međunarodnih zvaničnika kao prethodnih godina.
Tokom jutra ka Potočarima sa područja Federacije BiH krenulo je 176 autobusa. Među prisutnima na posljednjem pozdravu sa žrtvama, bit će i četvorica maratonaca iz Hrvatske, koji su pretrčali 227 kilometara od Vukovara do Srebrenice, kako bi odali počast žrtvama ratnog zločina na Ovčari, te žrtvama genocida u Srebrenici.
Ukupno 30 ambulantnih ekipa bit će angažirano na medicinskom osiguranju komemoracije u Potočarima. Policija RS uz pomoć Sipe osigurava skup i putne komunikacije prema Srebrenici. Helikopterski tim Federalne uprave policije nadlijetat će trasu kretanja građana u pravcu Potočara i Srebrenice.
Počast žrtvama genocida u Srebrenici odali su i Udruženje građana Banjaluka i Asocijacija „Fatma“, koji već četvrtu godinu zaredom u reku Vrbas koja protiče kroz Banjalukupuštaju cvijeće u znak sjećanja na nevino nastradale.
„Ovo je mjesto odakle možemo poslati poruku da se nikome nikada i nigdje više ne ponovi Srebrenica. Sve majke Podrinja ovog momenta su s nama. Mi s njima suosjećamo i trebamo da budemo uz njih“, kazala je za Radio Slobodna Evropa predsjednica Asocijacije „Fatma“ Mirsada Delvenzirević. Od političkih zvaničnika na skupu je bio samo bivši predsjednik Vijeća naroda RS i potpredsjednik Stranke za BiH Dževad Osmančević.
Dok se u Banjaluci sjećanje na genocid obilježava krajnje stidljivo, Vlada Federacije BiH donijela je Odluku kojom se 11. juli 2012. godine – Dan sjećanja na genocid u Srebrenici proglašava Danom žalosti u Federaciji BiH. Do sada je DNK analizom preliminarno utvrđen identitet za više od 6.700 ekshumiranih žrtava stradalih 1995. godine u Srebrenici, a još uvijek se traga za 1.500 nestalih osoba.
Genocid u Srebrenici su u julu 1995. godine počinile snage bosanskih Srba pod zapovjedništvom Ratka Mladića ubivši više od osam hiljada Bošnjaka. Nakon što su nekoliko godina enklavu držali pod opsadom, pripadnici VRS i Desetog diverzantskog odreda (DDO) ušl su 11. jula u Srebrenicu oko 14 sati i nisu naišli ni na kakav otpor. Prema dosijeu Fonda za humanitarno pravo, po dolasku u centar mjesta, pripadnici odreda su počeli da pozivaju ljude koji su ostali u gradu da napuste svoje kuće, a pozivu se odazvalo oko 200 civila, mahom starijih ljudi.
Potom su uslijedili pretresi kuća i pljačke, u kojima su pripadnici DDO uzimali sve vrijedne stvari i, po odobrenju svog komandanta Milorada Pelemiša, tovarili ih u kamione. Dan kasnije, počinju pripreme za izvršenje genocida, u kojim (pripremama) su učestvovali general VRS Ratko Mladić i njegovi potčinjeni. Od jutra 12. jula srpske snage počele su da izdvajaju muškarce od ostalih izbjeglica u Potočarima i drže ih na zasebnim mjestima. Jedan svjedok iz Holandskog bataljona vidio je kako muškarce odvode na jednu lokaciju ispred fabrike cinka i potom kako ih iste večeri odvoze kamionom. Nadalje, kada su se bošnjačke izbjeglice počele ukrcavati u autobuse, srpski vojnici sistematski su izdvajali vojno sposobne muškarce koji su se u gužvi pokušavali ukrcati. Ponekad bi zadržali i mlađe i starije muškarce. Ti su ljudi odvođeni u zgradu u Potočarima poznatu kao „bijela kuća“. Već uvečer 12. jula 1995. major Franken iz holandskog bataljona UN je čuo da muškarci ne stižu zajedno sa ženama i djecom na odredište u Kladnju.
.Egzekucije su počele 13. jula na rijeci Jadru, a potom i u Cerskoj dolini, gdje je zarobljeno izmjeđu 1.000 i 1.500 bošnjačkih muškaraca iz kolone, koji su bježali kroz šumu. Zarobljenici su odvedeni u napušteno skladište u Kravici. Kada se objekat napunio ljudima, vojnici su počeli da unutra ubacuju ručne bombe i pucaju direktno u ljude nagurane u skladištu. Stražari raspoređeni oko zgrade ubijali su zatvorenike koji su pokušavali pobjeći kroz prozore. Kad je pucnjava prestala, skladište je bilo puno leševa. Jedan od preživjelih, prisjeća se ovog događaja:
„Odjednom, u skladištu je nastala velika pucnjava, a mi nismo znali odakle dolazi. Bilo je pušaka, ručnih bombi, rafala, u skladištu se tako zamračilo da ništa nismo mogli da vidimo. Ljudi su počeli jaukati, vikati, zapomagati. Onda bi nastalo zatišje, pa bi onda odjednom sve počelo iznova. I tako su oni nastavili pucati sve dok nije pala noć.“
Od 14. do 16. jula počinjen je čitav niz masovnih egzekucija. Velika grupa zatvorenika koje su preko noći držali u Bratuncu, rano ujutro 14. jula 1995. godine odvezena je konvojem od 30 autobusa u školu u Grbavcima kod Orahovca. Kad su stigli, školska gimnastička sala već je bila napola puna zarobljenicima koji su stizali od ranih jutarnjih sati, da bi se za nekoliko sati zgrada potpuno napunila. Preživjeli procjenjuju da je tamo bilo 2000 do 2500 ljudi.
Nakon što su ih u gimnastičkoj sali držali nekoliko sati, muškarce su toga poslijepodneva u manjim grupama odvodili na stratišta. Na odlasku iz gimnastičke sale, svaki zatvorenik je dobio povez za oči i nešto vode. Zatvorenike su zatim kamionima odvozili na stratišta udaljena manje od jednog kilometra. Muškarce bi postrojili i pucali im u leđa. One koji su preživjeli prvu paljbu ubili bi dodatnim hicem. Za to vrijeme, teška mehanizacija je, prema svjedočenju preživjelih, vršila iskopavanje jama. Jedan svjedok u slučaju Krstić, koji je preživio strijeljanje pretvarajući se da je mrtav, izvijestio je o tome da se general Mladić dovezao u crvenom automobilu i posmatrao neke od egzekucija.
Pripadnici Desetog diverzantskog odreda učestvovali su 16. jula u streljanju oko 1.200 Bošnjaka na vojnoj ekonomiji Branjevo, o čemu je svjedočio pripadnik ove grupe Dražen Erdemović koji je na sudu kazao da je masovno ubajanje trajalo od 10 do 16 časova, nakon čega je na stratište došao neidentifikovani potpukovnik koji je saopštio pripadnicima odreda da treba streljati još oko 500 zarobljenika u Domu kulture u Pilicama, mestu koje se nalazilo u blizini farme Branjevo.
Masovna grobnica na Branjevu pronađena je 1996. godine. Svi ubijeni, sem jednog imali su civilnu odeću. DNK analizom je utvrđeno da su sve žrtve bili muškaci.
Pomoć ubicama Srebreničana pružila je i paravojna formacija Škorpioni, čiji su pripadnici učestvovali u likvidacijama, a delić njihovog monstruoznog pregalaštva zabilježen je kamerom upravo jednog od Škorpiona. Na snimku se, izmjeđu ostalog, vidi kako ubojice u okolini Trnova streljaju šestoricu Bošnjaka, od kojih su dvojica u tom trenutku bili maloljetni.
Za genocid u Srebrenici, najveći zločin na tlu Evrope nakon Drugog svjetskog rata, u Haškom tribunalu se sudi penzionisanom generalu Ratku Mladiću, pod čijom komandom je genocid sproveden. Mladić se godinama skrivao od pravde, a konačno je uhvaćen maja 2011. u srbijanskom selu Lazarevu, gdje se skrivao kod svog rođaka. Takođe, na optuženičkoj klupi po istoj optužnici je i bivši predsednik Republike Srpske Radovan Karadžić, koji se kao i njegov sabrat u zločinu, uspešno skrivao u Beogradu pod lažnim imenom. Država Srbija nikada nije razjasnila kako je nmoguće da su dva najtraženija haška optuženika toliko dugo bila izvan vidokruga policije i službe bezbednosti.
Za zločin u Trnovu, osuđena su četvorica Škorpiona – Slobodan, Aleksandar i Branislav Medić, te Pero Petrašević. Sud u Beogradu ih, međutim, nije direktno povezao sa genocidom u Srebrenici, jer „nije mogao pouzdano da utvrdi da li su šestorica ubijenih muslimanskih civila Srebreničani i da li se događaj u Trnovu dogodio između 15. i 16. jula 1995, kako je u optužnici navedeno“.
Srbija je, prema presudi Međunarodnog suda za ljudska prava iz 2007. godine, proglašena prvom državom koja je prekršila Konvenciju o genocidu, pošto nije učinila sve što je bilo u njenoj moći da spreči genocid, a potom nije kaznila niti predala počinioce Haškom tribunalu.
Ubice slobodno šetaju
Dok su pripadnici 10. Diverzantskog odreda šetali centrom Srebrenice, prišao im je civil, 30-godišnji Musliman. Vojnici su počeli da ga šutiraju i tuku. Ubrzo nakon što je počelo maltretiranje, komandant Milorad Pelemiš je javno naredio potčinjenom Zoranu Obrenoviću da ubije civila, što je ovaj i uradio prerezavši grkljan nesrećnom čovjeku pred prisutnim vojnicima. Milorad Pelemiš i Zoran Obrenović nikada nisu odgovarali za ovaj zločin
Sviđa li Vam se komentar:
2 
0
Ове жене и деца нису жртве, пошто их „грађансака Србија“ (о „грађанској БиХ“ да не говоримо) у опште не помињу. Као да никада нису ни постојали.
http://www.1389.org.rs/slike/srebrenica/Spomen%20soba%20Bratunac.jpg
Нико, апсолутно нико, није одговарао за небројене овакве и сличне злочине над Србима. Поготово не у правосудној накази у Хагу.
Ако тамо нико није осуђен, значи да злочина није ни било?
Да ли је то ваше убеђење?
Па зар људи који себе називају „савешћу народа“ не би требали да дигну глас до неба против овог, тако очигледног, удруженог злочиначког подухвата против Срба, са белоданом намером да српски народ истребе?
Супротно, Да би се „пресудило“ да је у Среберници извршен геноцид:
1. Измењена је дефиниција геноцида
2. Фалсификован број жртава
3. Измењена суштина злочина (тако су кољачи деце преименовани у „невине жртве“)
4. Хашки „трибунал“ је уништавао доказе који нису „пасовали“ унапред донетој пресуди.
5. Забрањују се књиге, студије, анализе,говор, који доказују хипокризију и лажност пресуде.
Суштина је, по обичају, једноставна – није питање „ко је први почео“, нити да ли сваки злочин треба да буде праведно санкционисан, већ су у питању политички интереси. У овом случају – ликвидација Републике Српске.
А, ту комотно можемо додати и, рецимо, Тачија. Зар он није за Хаг? Па сви знамо да јесте. Али он је „амерички пријатељ“ па је као такав изузет од правде, ма колико били гнусни и велики злочини кје је починио.
Тако, скоте, џаба си преписивао.
Sviđa li Vam se komentar:
0 
2
А ово вам је документација. Пратио вам један историчар, иначе из ових крајева:
http://4international.me/2008/02/15/the-real-srebrenica-genocide-the-mass-murder-of-serbs-in-srebrenica-and-gorazde/
Sviđa li Vam se komentar:
0 
2
„Нимбус
11. jul 2012. – 21:35
А ово вам је документација. Пратио вам један историчар, иначе из ових крајева:
http://4international.me/2008/02/15/the-real-srebrenica-genocide-the-mass-murder-of-serbs-in-srebrenica-and-gorazde/“
Štetočine Sabahudine i Nedime imate li komentar na ovo? Pokažite te slike ovima iz NED-a!
Sviđa li Vam se komentar:
0 
0