SAŠA ŽIVIĆ: Na delu je idiotizacija Srbije

06 jan 2019

"Mi smo besmisao izdigli na nivo pravila"

„Nemam nameru da baštinim proteste, to su protesti mladih ljudi, o njihovoj se koži radi“, kaže u intervjuu za DW Saša Živić, ugledni pedijatar i profesor koji je prvi pozvao na proteste u Nišu u subotu (5. januar).

DW: Poslednjih nekoliko godina ima raznih pokušaja protesta u Srbiji. Kako Vam izgleda, da li se Srbija konačno budi?

Saša Živić: Na moju veliku žalost, u svim tim pokušajima sam lično učestovao i bio prilično frustriran činjenicom da su se protesti gasili kao mehur od sapunice, čini mi se pre svega jer nije bilo dovoljno motiva. A ceo život se zasniva na motivima. Sada, posle svega što se događa, ove besperspektivnosti, i uz činjenicu da su protesti u Beogradu počeli sa entuzijazmom neviđenim od devedesetih, ja sam veliki optimista. Da ne verujem u promene, ne bih se ni bavio ovim, a to je na neki način artikulacija narodnog nezadovoljstva.

DW: Koji su po Vašem mišljenju glavni razlozi za proteste?

Evo, sad sam gledao listu zahteva za protest koji će biti u Nišu 11. januara koji ja apsolutno podržavam, ali moram da kažem da je značajan broj zahteva nepolitičan i ima socijalnu konotaciju. Ne može da bude politički zahtev da se obezbede pružni prelazi. Naravno, to nije politika. Mislim da svi ovi protesti moraju da imaju samo jedan zahtev, a to je da se promeni aktuelna vlast. Jer, očigledno 99 odsto ljudi jako teško živi. Nije teško živeti trenutno, ali je teško živeti sa saznanjem da nemate perspektivu. Mislim da je to ključni moment koji razlikuje ove proteste od nekadašnjih, ljudi su ukapirali da zaista nemaju perspektivu.

I naravno, pitam se nekad što ja sve ovo radim, meni to nije potrebno, a onda ukapiram da je veliki broj mojih studenata, mojih specijalizanata u egzistencijalnoj krizi zbog čega sam i želeo da se pokrenu protesti. Naime, mi se trenutno hvalimo zapošljavanjem 60 lekara koji su imali tu privilegiju da se slikaju sa predsednikom, a to je manje od jedan odsto nezaposlenih lekara. Na nivou statističke greške. U isto vreme kada se najavljuje prijem po dva ili tri navodno najuspešnija studenta, mi imamo 120 specijalista pedijatrije kojima država kaže „e pa više ne računamo na vas“.

Da pojasnim, pre četiri godine država je shvatila da su deficitarne neke specijalizacije poput pedijatrije ili radiologije i da za nekih desetak godina neće imati ko da leči decu, ni da nas slika na skenerima. I evo, prošle su četiri godine, svi ti ljudi završavaju specijalizacije, za to su platili po desetinu hiljada evra i sada im država kaže „izvinite, ali mi sada primamo po dva najmlađa studenta medicine!“ Mi smo besmisao izdigli na nivo pravila. Sad ćemo u Nemačku da šaljemo ne samo mlade lekare, već i gotove specijaliste.

Kad sve to shvatim, onda nemam pravo da ćutim. Kod profesora treba da proradi etičnost, a kod mladih ljudi oslobađanje od straha. Nije to baš potpuno oslobađanje i u tome je moja uloga da kažem – evo staću na Trg da protestujem, a u utorak ću normalno na posao i nadam se da mi se ništa neće desiti. Mogu da Vam kažem da mi pišu mnogi mladi lekari koji kažu „profesore, dolazimo, ali sa kapama na glavi jer se plašimo da nas ne prepoznaju pa da sutra nećemo imati nikakvu perspektivu“. Ipak, mislim da se menja percepcija o nepobedivoj vlasti. Znam da je moje mesto sa mladima, i dok god imam neki autoritet, uložiću ga u to.

DW: Prethodnih decenija protesti su se širili iz Niša ka glavnom gradu. Sada je obrnuto. Zašto?

Mislim da je bila potpuno drugačija situacija devedesetih. Tada je Niš bio centar jer je to bio jedini grad gde je dokazana izborna krađa i gde su ljudi, naravno, imali veoma važan motiv. Sećam se tih dana i gostovanja po slobodnim medijima gde su me pitali da li se plašim zbog onoga što sam govorio. Ja se ni tada, kao ni sada, nisam plašio jer je moja biografija isuviše čista da bih imao razloga da se bilo čega plašim.

Tada je bio motiv da u Nišu dokažemo da su nas pokrali, sada mislim da ne treba koristiti kao motiv ni ovu nesreću na pružnom prelazu. Na žalost, mnogo su ozbiljniji razlozi protesta: to je apsolutna neodgovornost prema mladim ljudima. Na delu je proces koji zovem idiotizacijom Srbije. Mi smo država koja se hvali time da smo otvorili 44.000 radnih mesta. Pitanje je: kakvih radnih mesta? Otvaramo fabrike gde se prodaje mladost, ne prodajemo znanje, ne prodajemo intelektualne usluge, već zaposlimo u fabrici za koju smo dali 20 miliona evra subvencija nekoliko stotina mladih Nišlija koji rade za 250 evra. To je najgori neoliberalni kapitalizam.

Istovremeno, i dalje imamo zabranu zapošljavanja mladih u javnom sektoru. Dakle, nerazumnom odlukom su potpuno izjednačeni na primer najbolji svršeni student medicine ili elektrotehnike i neki sreski pisar iz Despotovca. I niko ne može navodno da se primi, ali naravno može onaj ko je u partiji na vlasti.

Ali svi ti koji nisu primljeni postaju plen Nemačke ili drugih zapadnih zemalja gde postoji jagma za pametnim ljudima. Ne treba čovek da bude preterano pametan da izračuna da, ako je ovih godina išlo u proseku oko 50.000 intelektualaca napolje, pa tu dodajte muževe ili žene, pa tu dodajte i decu koja će se roditi, to znači da godišnje ostanemo bez sto ili dvesta hiljada najpametnijih Srba. Sad, neću da kažem da zadržavamo najgluplje, ali zadržavamo one sa najnižom obrazovnom strukturom, a isterujemo one sa najvišim obrazovanjem. Znači, menjamo kvalifikacionu strukturu države. To zovem idiotizacijom Srbije. I sa ovim protestima, po prvi put posle mnogo godina vidim svetlo na kraju tunela.

DW: U Nišu su zakazana dva različita protesta istim povodom. Jedan je Vaš gde ste rekli da ćete stajati na glavnom trgu makar i sam, a drugi je zakazan nedelju dana kasnije. Zašto je to tako, ima li međusobne podrške?

Pa vidite, ja sam potpuni individualac. Ako ste čitali Karla Popera, on je otac liberalne misli, i on je protiv kolektiviteta, smatra da pojedinac oblikuje društvo. Upravo po modelu Karla Popera i slobodnog društva, kada sam pisao svoju kolumnu u kojoj sam pozvao na proteste, nisam znao ni za jedan drugi protest sem za beogradski, ali bio sam inspirisan svojim studentima koji su mi sa beogradskih ulica slali poruku „profesore, danas ima 60K ljudi na ulicama“. 60K – ta nova terminologija koju nisam u početku razumeo, ali onda kažem, majku mu, pa ima i ovde intelektualne elite koja može da kaže „E neću!“

Zašto bi ovi momci išli da govore tamo da neće, nego hajde da pozovem ovde, pa ko hoće sa mnom da stane – hoće, ko neće, široko mu polje. Onda iza toga saznam da je krenula ta druga inicijativa. Nisam siguran ni ko je organizator tog protesta, vidim da je neka studentska organizacija, dobro je ako je tako. Po meni je zaključak bio: Ljudi, ja sam strašno nezadovoljan time što mojih 120 pedijatara nema nikakvu perspektivu, ja to ne mogu da izdržim. Ili ću da poludim, ili ću da vrištim na Trgu. Pa daj onda da vrištim na Trgu. A sad kad saznao da ima odaziva i na taj drugi protest 11. januara, ja sam presrećan, naravno da ću biti tu. Nemam nameru da baštinim proteste, to nisu moji protesti, to su protesti ovih mladih ljudi, o njihovoj se koži radi.

DW: Vi ste bili Demokrata. Zašto više niste, šta je nova politička opcija i zašto?

Više nisam Demokrata jer objektivno Demokratska stranka više ne postoji. Znam da postoji neka grupa ljudi koja je uzela to ime, ne znam ko im je dao to za pravo, jer ja znam DS iz 2000. godine i znam pokojnog premijera Zorana Đinđića i ne znam kakve veze ima Demokratska stranka počev od Borisa Tadića pa nadalje. U statutu Demokratske stranke, onakve kakvu sam je ja znao 2000 godine, piše mi smo stranka narednog koraka, radimo ne ono što je popularno, već ono što je potrebno.

Pošto sam politički misaono biće, dilema je bila gde da nastavim svoje delovanje. Meni je tada bilo logično da pređem u LDP jer je ona kobajagi baštinila izvorne vrednosti Demokratske stranke građanske Srbije, a ja verujem u tu opciju, i naravno, ušao sam tada kad je bio taj veliki „transfer“. Posle toga nikada nisam ušao u LDP. I onda se na kraju osnovala Nova stranka i ljudi mi kažu kako menjam stranke. Da, menjao sam stranku, ali nisam ja iz DS prešao u G17, pa iz G17 u SNS, to mora da bude jasno, nego sam išao u sve oštrije i oštrije opozicione stranke. A ako neko non-stop priča protiv vlasti, onda je to Nova stranka.

DW: Šta mislite, da li ljudi i dalje percipiraju bivšu vlast jednako lošu kao sadašnju?

Da, mislim da postoji botovska brigada koja se trudi da… Javno mnjenje, znate, to spinovanje kako se to moderno zove, to je pogana stvar. Uvek ljudima kažem: „Je l’ vam sada dobro? Ako vam je dobro – sedite kući. Ako nije – da li je intelektualno, normalno i logično da nećemo da se borimo protiv ove vlasti zbog toga što nismo voleli ni prethodnu!?“ Nijedan normalan čovek ne može tako da razmišlja.

Ja ću da se borim i protiv naredne vlasti, jer ja sa časnim izuzetkom od dve godine dok je bio Đinđić na vlasti, čiji autoritet nikad nisam dovodio u pitanje, ja sam uvek bio protiv vlasti. Nije normalno da neko opravdava svoju inertnost i nedostatak energije i samoinicijative time što su navodno prethodni bili isti. Ako mene pitate, čak i prethodni su bili bolji. Već sam govorio o vlasti Borisa Tadića kao meni potpuno neomiljenoj vlasti, a opet su bili bolji od ovih. Nisu mi ušli u šoljicu za kafu. Ovi mi ulaze u šoljicu za kafu.

DW: A šta u slučaju vanrednih izbora ove godine?

Ako mene pitate, izbori su besmisleni. Nadam se da opozicija neće da pristane na ovakve izbore. Da li možete da zamislite da Angela Merkel ode na primer u jedan Švabah, u grad od 30 ili 40 hiljada stanovnika, i tamo drži vatrene govore i „kandiduje“ se za predsednicu Opštine kao što je uradio Aleksandar Vučić u Lučanima. Jeste li bili u Lučanima? Pa gde to može da se desi, pa ne kandiduje se Vučić, aman ljudi.

Zahtev mora da bude temeljna promena sistema. I da se revidiraju birački spiskovi. Kaže Vučić da smo slobodna država. Neka dođu zapadni kontrolori. Neka dođu istočni, nemam ništa protiv. Neka dođe bilo ko ko je neopterećen i nije član SNS, neka sedne na svako biračko mesto nakon revizije spiskova. I mediji, ovo što imamo sada, odnosno što nemamo – nemamo gde da čujemo istinu. Samo naslućujemo, a nismo sigurni. Apsolutno sam protiv izbora na ovaj način.

*Prof. dr Saša Živić je endokrinolog-pedijatar, redovni profesor na Medicinskom fakultetu u Nišu i načelnik u Klinici za dečije interne bolesti. Bio je direktor Kliničkog centra Niš 2003. i 2004. godine, potom i pomoćnik generalnog direktora Kliničkog centra od 2012. odakle je smenjen 2015. „uživo“ u jutarnjem programu Niške televizije jer je govorio o problemima u KC. Bio je član DS, a u vreme Borisa Tadića 2006. je prešao u LDP u čijem radu nije učestovao. Član je Nove stranke od 2016. godine. Piše kolumne za dnevni list „Danas“ i „Južne vesti“.

(Jelena Đukić Pejić, Deutsche Welle / Foto: Danas)

Podelite ovu stranicu!