SAŠA R. ŽIVIĆ: Idiotizacija Srbije

22 Aug 2017

Kako vlast menja intelektualnu strukturu zemlje zarad pozitivnih izveštaja Zapada

Živimo, nažalost, u državi koja svakim danom iskazuje svoju karikaturalnost.

Isuviše je mnogo iracionalnosti, besmisla, provizorijuma da bi se odolelo zovu kritike – neki će kritičari biti satirični, drugi ironični, treći cinični, manje ili više duhoviti, ali će se gotovo svi uvek baviti dnevnopolitičkim temama. Vole to medijski urednici…

Ono što aktuelna vlast radi sa obrazovanjem a time i sa budućnošću ove zemlje možda nije aktuelno baš ovog dana, ali biće ovog veka. Po količini autohtone SNS destruktivnosti, ova je tema značajnija od zbira besmislica kojima smo bombardovani baš svaki dan: trijumfalno otvaranje fontane na Slaviji da bi se u tišini zatvorila, zahtev da se slike predsednika kače po kasarnama, virtuelno zapošljavanje mladih lekara…

Društva koja žele srećnu budućnosti brinu o svojim najpametnijima, mi o onima sa najmanje kvalifikacija. Jedina smo zemlja na svetu gde veći stepen stručne spreme smanjuje mogućnost zapošljavanja! Nemoguće da nikoga ne brine elementarna istina da smo intelektualno devastirani, te da godišnje ostajemo u proseku bez 50.000 mladih diplomaca, kako navodi Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD). Bolni vapaji predsednika SANU profesora Kostića ne mogu biti dovoljni.

Autohtoni kapitalizam, ovde potajno uvek smatran idealom, uzima svoj danak. U gradu koji je pre 30 godina pravio kompjutere, predsednik trijumfalno drži kabl kao konačni dokaz svoje genijalnosti i otvara fabriku Cumbotel u kojoj će se iscrpljivati naša mlada i nekvalifikovana radna snaga za platu od 200 ili 300 evra. To što će država Srbija uložiti 50.000 evra za svako radno mesto i time obezbediti plate novozaposlenim makar za narednih 10 godina, kako tvrdi Dojče vele, predsednik smatra racionalnim i poželjnim, te hvale vrednim potezom (naravno, neumerene hvale, kako mu i priliči).

Tako će, aboliran od Zapada za sva domaća nepočinstva, predsednik od ove zemlje napraviti neoliberalni Shangri-La – mesto gde će se belosvetske kompanije utrkivati za jeftinu radnu snagu i dobre apanaže. A najgore od svega što će na ovaj način predsednik zaokružiti sistemsku prekvalifikaciju nacije – pod plaštom “brige” za javne rashode nastaviće sa zabranom zapošljavanja i tako vrlo brzo iz zemlje “proterati” pola miliona najpametnijih Srba, a zadržaće pola miliona onih koji imaju najmanje ambicije i kvalifikacije, nudeći im onaj nesretni kabl u ruci kao šargarepu. Ovolika intelektualna migracija, dostojna Arsenija Čarnojevića, isuviše je za jednu zemlju od sedam miliona duša. Ovako se suštinski menja intelektualna struktura Srbije, uništava njena elita a budućnost države ostavlja na milost i nemilost Međunarodnom monetarnom fondu.

Živimo u državi koja svoju navodnu uspešnost isključivo procenjuje banalnim brojkama, ubeđujući nas mahnito da neki procenti više znače od ljudi koje deportuje u Nemačku, žešće nego što su to sami Nemci činili 43-e! Sve čudeći se Siriji, imamo vlastiti egzodus na delu – za svoju mladu inteligenciju vlast stavlja ograde ne na izlazu iz Srbije, već na ulasku u nju. Već peta ili šesta generacije mojih studenata, koja je prinuđena da traga za srećom pod germanskim suncem, nikada se neće vratiti! Ne znam šta na ovo kažu ministri prosvete ili zdravlja, ali mene ovo jako boli i stidim se i na tuđi račun. U godinama kada samo Gvineja Bisao ima veći izvoz pameti od Srbije, država sistemski iz zemlje tera one koje sama školuje! Da li moji najbolji studenti zaista imaju perspektivu samo u Severnoj Rajni – Vestfaliji? Da li je zaista uspeh kada svoju budućnost prodamo za pozitivni izveštaj EU ili MMF-a? Kakva je ovo društvena ambliopija, da li je moguće da niko ne želi da snažno poput Zole uzvikne “J’accuse”.

Naša elita nema dovoljno hrabrosti da ukaže na ovu anomaliju, bojeći se da je ne proglase tradicionalnom i konzervativnom – bolje je biti “moderan” i dremati. Tako i ona oboleva od konformizma u fromovskom smislu reči, bespotrebno se saobražavajući sa postojećim “kulturnim modelom”. Te jedinstvene norme ponašanja čine čoveka neslobodnim, nesklonim suštinskoj introspekciji i spoznavanju sebe, te od njega nastaje plastelin pogodan da njime Vučić popunjava rupe u svom ingenioznom mozaiku. Obeshrabruje se sopstveno razmišljanje i serviraju se gotova rešenja za sreću. Vučić uspeva u naumu: ljudi, naizgled, imaju pravo da misle, ali je muka što nemaju sopstvene misli.

Stvoriti od stare evropske zemlje moderni Bangladeš ili Indoneziju, iz koje će pametni pobeći a oni koji ostanu biti primorani da rade za evro ili dva na sat – eto šta će biti konačni rezultat nekontrolisane vladavine našeg suverena.

Za početak dovoljno da makar uvaženi akademik Kostić i SANU stanu na crtu?

Autor je profesor Medicinskog fakulteta u Nišu

(Danas)

Podelite ovu stranicu!