SAŠA JANKOVIĆ: Regionom odjekuje jezik nasilja

08 Sep 2016

Građani su protestovali jer im neko pred očima lomi pravnu državu, zloupotrebljava policiju, ponižava tužilaštvo, vređa inteligenciju, gazi građanski ponos

Srbijanski zaštitnik građana objašnjava zbog čega, uprkos velikom interesovanju javnosti, predistražni postupak u slučaj rušenja objekata u beogradskoj Savamali još nije okončan, čija je dužnost da novinare, korisnike društvenih mreža i opozicione lidere zaštiti od premijera Aleksandra Vučića koji ih javno naziva ološem, lopovima i prevarantima i hoće li biti kandidat udružene opozicije na predsjedničkim izborima 2017.

Više javno tužilaštvo u Beogradu protekle je nedjelje saopštilo da je i nakon četiri mjeseca, predistražni postupak u slučaju rušenja objekata u Hercegovačkoj ulici “u toku”? Zašto se taj predmet toliko odugovlači, šta mislite?

Zato što zakon ne važi uvek za sve podjednako, zato što se neki državni organi, pored zakona, pridržavaju i zahteva ili očekivanja vlasti; u krajnjem, zato što je politička volja ponekad, za neke ljude, iznad zakona. To je suština koju ponavljam, jer se sa druge strane taj izuzetno važan slučaj pokušava banalizovati, svesti na “rušenje baraka” ili predimenzionirati u “rušenje vlasti”, sve kako bi, uz protok vremena, nalogodavci i počinitelji tog samovlašća bili abolirani.

Mislite, dakle, da bi se moglo dogoditi da, poput “afere helikopter” ili prebijanja Andreja Vučića tokom beogradske Parade ponosa 2014, i “slučaj Savamala” postane još jedna u nizu neriješenih i zataškanih afera koje se vezuju za aktuelnu vlast?

Moglo bi, ne bi bila prva. Ali privremeno. Takve afere se mogu gomilati sve do momenta dok neki, možda mnogo manje težak slučaj, ne bude okidač za erupciju nezadovoljstva. A to bi trebalo izbeći.

Tome služe institucije – da se stvari rešavaju, a ne guraju pod tepih. Vlast u Srbiji trebalo bi da je dovoljno snažna da prizna grešku, ispravi je i bez tereta krene dalje.Kao Zaštitnik građana, izabran sam baš da bih utvrđivao i vlast opominjao na takve greške, ona ih ispravljala, a građani rekli – u državi postoji kontrola i odgovornost i imamo poverenja u sistem. Stvari, međutim, ne idu u tom pravcu. Ne znam kakav će konačan ishod biti, ali slučaj “Savamala”, uz još neke koje ste nabrojali, naneo je ogroman udarac poverenju građana u državu.

Kada već govorite o svojim dužnostima, imate li utisak da se u kontrolisanim medijima ono što je Vaša obaveza diskvalifikatorski interpretira kao Vaš politički angažman?

Nije to utisak, to je materijalno dokazivo, činjenica. Ne veruju oni stvarno u to, već je to metod da se institucije na silu uvuku u političku arenu, u kojoj je, prema pogubnom preovlađujućem shvatanju, sve dozvoljeno; a onda, u svom ringu, sa svojim medijima kao sudijom, dele udarce ispod pojasa kao u onom starom crtaću u kome, čini mi se Duško Dugouško, na delu pokazuje zbunjenom protivniku šta sve nije dozvoljeno. Pitanje je zašto se to radi, zbog čega vlast zalaganje za vladavinu prava proglašava za opoziciono delovanje, a zaštitnika prava građana za političkog protivnika – to valjda ne znači da je vlast u suštini protiv tih vrednosti i ciljeva? Po službenoj dužnosti, verujem da nije, već samo nije navikla na kontrolu. Nikako ne bih, da sam politička vlast, ombudsmana tretirao i predstavljao kao političkog protivnika. To je mač sa dve oštrice.

Da se vratimo događajima u Savamali, koje je predsjednik Vlade nazvao “rušenjem tri barake”…

Građani nisu protestovali zbog tri barake, ni zbog organizatora protesta, ni zbog opozicije, ni zbog Zaštitnika građana koji je do sada jedini državni organ koji je slučaj, u domenu svoje nadležnosti, ispitao i niz nezakonitosti nepobitno utvrdio.

Nego?

Protestovali su jer im neko pred očima drsko lomi pravnu državu, zloupotrebljava policiju, ponižava tužilaštvo, vređa inteligenciju, gazi im građanski ponos. Građani su na ulici zahtevali institucije u koje mogu da se pouzdaju, koje rade svoj posao i za koje su i “vrh gradske” ili neke druge vlasti, i prodavac lubenica i polovnih udžbenika pred zakonom jednaki. Ne traže oni da se “barake” ponovo podignu, već da pravna država stane na noge, a onaj ko ju je sapleo da odgovara.

Pretpostavljam da je to danas veoma teško obezbijediti. “Svestan sam da moja funkcija zahteva da građanima ulivam veru u snagu vladavine prava i opredeljenost države da zakon važi noću i danju, podjednako u Beogradu, Subotici, Ljuboviji, Boru, Vranju… I podjednako za svakoga”, rekli ste nedavno.

Sa jedne strane jeste teško, jer postoji toliko pojava zbog kojih moje reči zvuče idealistički i zbog kojih mnogi misle da sam naivan čovek ili da ni sam ne verujem u ono što pričam. Sa druge nije, jer su te reči tačan i iskren odgovor na preku unutrašnju potrebu ljudi. Građani žele da im neka zvanična institucija potvrdi da nenormalno u međuvremenu ipak nije postalo normalno, da se svet nije okrenuo naglavce, da to što se moralna i zakonska pravila krše nije postao novi zakon, već sistemska greška protiv koje moramo da se borimo.

Kako? Šta, recimo, mislite o protestima Ne da(vi)mo Beograd, kako Vam oni izgledaju?

U svakoj zemlji i u svako vreme građani moraju pokazivati nosiocima vlasti da su spremni da, ako vlast guši ili ignoriše institucionalne korektive, budu konačni, krajnji korektiv i čuvar sopstvenog dostojanstva. Srbija, i uopšte, naš region, ima slobodarske ljude i svako ko računa da su oni suviše razočarani, izmoreni, zbunjeni, nezainteresovani ili možda lenji, vara se. Da li zakon važi podjednako za sve, ili je nekome sve dozvoljeno, a drugi ispašta i zbog najsitnijih prestupa, pitanje je ljudskog dostojanstva, ne politike.

Karikaturista Dušan Petričić je u intervjuu za Dane rekao da se građani plaše Aleksandra Vučića. Plaše li ga se?

Veliki Petričić naravno nije pogrešio. Ali strahova ima raznih. Ne dotiče me mnogo strah onih koji se plaše jer dokaze o nekom njihovom nezakonitom poslu vlast drži u fioci da bi ih po potrebi disciplinovala. To što su takvih slučajeva fioke pune, a sudnice prazne ne govori dobro o vlasti, ali ni te ljude ne čini boljima. Ne boli me ni strah dela intelektualne elite koja, čuvajući svoje sitne privilegije, ćuti dok se osnove društva klimaju. Elita je elita samo ako se njen glas čuje kada je najpotrebnije i najteže. Ona je vrh, prva, a ne dno, poslednja. Od svih strahova priznajem samo strah ljudi kojima posao od koga s mukom izdržavaju porodicu zavisi od nekog nabusitog partijskog aparatčika koji je zaseo na državnu ili lokalnu funkciju, u javno preduzeće ili upravni odbor i tamo leči svoje komplekse. Pretpostavljam, čak verujem da Aleksandar Vučić ne želi da takvi ljudi strahuju. Ali strahuju, s razlogom.

Znači li to da je Srbija ipak zemlja “autokratskog populizma”, kako ste jednom rekli?

Ne samo Srbija. Autokratski populizam širi se kao pogrešan odgovor, lažni lek za birokratsku samodovoljnost u koju su zapale mnoge države i organizacije širom Evrope i sveta. Oslanja se na nezadovoljstvo građana zbog korupcije i nezajažljivih elemenata globalizacije koji su izmakli kontroli i kao odgovor nude, manje ili više uvijeno, stav da u stvari prava građana, pluralizam ideja, politika i mišljenja nisu dobri i da su dovoljni jedan vođa i mnogo istraživanja javnog mnenja. U banalnim stvarima vođa će se priklanjati ukusu većeg ili bar glasnijeg dela populacije i tako simulirati legitimitet, na primer učešćem u političkom talk showu sa folk-zvezdom i portparolkom hitne pomoći (dok istovremeno nema javnog sučeljavanja sa liderima opozicije), a u ozbiljnim stvarima odluke neće donositi u institucijama, već sam ili u krugu “najbližih saradnika”. To teži nekom obliku autokratije, zar ne? Vođa nije zamena za pristojan život i dostojanstvo.

Kako to da ste u takvom sistemu ponovo izabrani za Zaštitnika građana? Oboje znamo da se pretjerano ne sviđate vođi…

Jedna lasta ne čini proleće, ako je neoprezna ili sujetna, samo može da bude iskorišćena za predstavu o proleću. Kao što ni kritički tekstovi u pojedinim novinama nisu dokaz da na javnom TV servisu i uopšte u medijima nema cenzure. Moj izbor i ostanak na funkciji samo su, za mene, dokaz da Aleksandar Vučić loše stvari ne radi sa predumišljajem. Da radi, rekao bi – pustite tog Jankovića da priča šta hoće i nemojte ga napadati – ne može nam ništa jer nema ni izvršnu, ni sudsku ni zakonodavnu vlast, a lepo izgleda kao demokratski dekor. Ali ja sam stalna meta, dok istovremeno relativno visok procenat preporuka biva izvršen – mnogim ljudima moja institucija pomogne. Zbog toga nisam davno dao ostavku.

Zbog čega Vam se sve kao Zaštitniku građana danas ljudi najčešće obraćaju?

Bez obzira na to da li je reč o ekonomskim i socijalnim ili građanskim i političkim pravima, građane boli – nepravda. Sećam se, a ima tome više od pet godina, čoveka koji je, iako pritužbu može da pošalje na različite načine, sa severa zemlje došao u Beograd i insistirao da sa mnom razgovara lično. Nakon prvog dela njegove priče, ljutnuo sam se na njega što mi oduzima vreme žaleći se na sudiju čiji rad ionako nemam pravo da kontrolišem, a koja je donela presudu protiv njega jer gradskom preduzeću nije platio račune za grejanje. Rekao sam mu “kako se usuđujete da se žalite, ja od loših postupaka vlasti štitim građane koji poštuju zakone, a ne suprotno”. Onda mi je pokazao dokaze da je toj sudiji ista gradska toplana otpisala višestruko veći dug od njegovog! Preko 20.000 ljudi obratilo mi se prošle godine, svako sa svojom mukom i svojim razočaranjem.

“Građanin koji poštuje zakon, koji ne traži vezu; koji očekuje da neko pravo ostvari zato što u zakonu piše da ga ima, a ne zato što je glasač stranke ili što neko ima dobru političku volju; građanin koji svoje obaveze prema drugima i državi izvršava na vreme i veruje da će i ona prema njemu isto; građanin koji poštuje pravila uopšte – takav građanin se danas oseća najobespravljenije”, piše u Vašem godišnjem izvještaju za 2015. Citirajući navedenu ocjenu, pisac Dragan Velikić u posljednjem NIN-u kaže kako su samo takvi građani “zalog za bolje sutra. Bez njih Srbija nema budućnosti”. Jeste li saglasni sa Velikićevom ocjenom?

Naravno. Sjajno je što umetnici, književnici imaju potrebu da pročitaju izveštaje Zaštitnika građana, iako to ne moraju. Nažalost, imamo predsednika Vlade i neke ministre koji uporno ističu da to ne rade, iako to nije istina.

Kome da se, gospodine Jankoviću, obrate novinari, korisnici društvenih mreža, opozicioni lideri koje je taj predsjednik Vlade nazvao “ološem”, “lažovima” i “prevarantima”? Otkud takav jezik?

Država bi trebala da govori jezikom propisa i procedura i da svoje funkcije ostvaruje kroz institucije, a ne kroz reči, pogotovo tabloidne. U prošlosti se, međutim, zaklanjanje suštine formom, sakrivanje nerada i korupcije birokratskim frazama i izgovorima toliko smučilo narodu, da su “sočne” kritike novinara, satiričara, repera i drugih publicista, koji su stvari u državi počeli da nazivaju pravim imenima, postale melem na ranu. Ljudi na vlasti su onda uvideli popularnost takvog nastupa i, kao i za mnoge druge stvari, rekli “pa mi to možemo bolje, možemo mi da budemo veći narod od naroda”. Krenulo je takmičenje u lažnim niskim primanjima, odricanju od dnevnica (ionako smešnih za njihove kriterijume), u lažnoj skromnosti, asketizmu, lažnim radnim navikama. Učešće političara u rijaliti emisijama, čega bi se stideo svako pristojan, najbolja je ilustracija onog o čemu pričam. Vrh su uvrede koje dolaze sa državnih funkcija, pojačane tabloidnim zastrašivanjem, koje nisu gest slobode govora, već uterivanje straha. Našim regionom sa zvaničnih mesta odjekuje rečnik nasilja, ne države. Većina nevladinih organizacija u svojim saopštenjima i javnim nastupima koriste jezik primereniji javnom životu od mnogih vladinih funkcionera.

Pokušaj revizije istorije posljednjih je nedjelja navodno bio povod za početak verbalnog rata o kojem govorite, i to na relaciji Beograd-Zagreb i Beograd-Sarajevo. Ko od tog vrijeđanja, od tog rječnika nasilja ima koristi?

Razumljivo, mnogi su zabrinuti da bi se situacija mogla oteti kontroli. Čak i ako je u pitanju “samo” pozorišna predstava radi pridobijanja nacionalistički nastrojenih glasača i skretanja pažnje sa životnih problema, sve to je opasno i mučno. Od toga koristi mogu da imaju samo lažne političke elite koje nam prete da od lošeg uvek ima gore i zato im se, valjda misle, ne treba zamerati.

Uzgred, kad smo već kod revizije prošlosti, nedavno je objavljeno istraživanje koje pokazuje da čak 65 procenata građana Srbije misli da 5. oktobar nije promijenio ništa ili da je to bio početak propadanja Srbije. Šta Vi mislite o 5. oktobru – jesu li i zašto iznevjerena očekivanja građana – a šta o pokušaju rehabilitacije Slobodana Miloševića?

Da, očekivanja građana od 5. oktobra su izneverena, to je sasvim jasno. Jedino gore od toga je pokušati da se na račun grešaka posle 5. oktobra rehabilituje čovek koji je Srbiju uveo u konflikt sa gotovo svim okolnim narodima, i svetom, sve te konflikte izgubio, a svojoj zemlji doneo višedecenijski imidž problematičnog gubitnika od koga se i danas oporavljamo. Plaćao sam hleb, kad ga nađem, milijardama dinara; prodavao benzin na ulici, bio u ratu, plakao gledajući ljude oterane Olujom, stideo se zbog Srebrenice i sa šestomesečnim detetom bežao iz bolnice pred krstarećim NATO raketama. A to je ništa, stotine hiljada ljudi su prošle neuporedivo, nezamislivo gore od mene, i neko će sada da kaže da je alfa i omega moje države u to vreme u stvari tragična figura prema kojoj je načinjena istorijska nepravda! Neće biti.

Ima li nešto što Vlada Srbije radi kako valja?

Naravno, ali o tome njeni čelnici toliko pričaju da im moja pomoć ne treba. Evo, ipak: odnos prema LGTB populaciji je svakako bolji nego ranije. I dinar je relativno stabilan. Penzije su, ako ništa drugo, redovne, mada su penzioneri uskraćeni za njihov pun zarađeni iznos. U zdravstvu je bar zaustavljen višedecenijski pad dostupnosti usluga, čak se lagano podiže iz mrtvih. Ima pozitivnih stvari.

Strane diplomate i briselska administracija ne samo da misle da ima pozitivnih stvari, nego su “impresionirane” reformama koje Vlada Srbije sprovode. Kako to?

Mislim da oni imaju stvarno niska očekivanja od nas. Nije jedini reper za Srbiju vreme ratova devedesetih. Ponekad pomislim da od Balkana ne očekuju više nego da se sami od sebe ne pobijemo međusobno. Dok sam radio u OEBS-u, pitao sam često kolege strance odakle im hrabrost da dođu u Srbiju i drže seminare sudijama, tužiocima, policajcima, poslanicima… često ljudima sa više škole i iskustva od njih samih. “A kad ste tako obrazovani i pametni, kako vam onda ništa ne funkcioniše?”, upitali bi me oni vispreniji među njima. Na to pitanje ni danas nemam odgovor. Možda zaista nismo tako dobri i pametni kao što se sami sebi činimo; sigurno nismo, ali sam siguran i da možemo više nego što je puko preživljavanje. A oni su izgleda impresionirani što (još) preživljavamo. Od nas ja očekujem više nego oni, to je valjda normalno.

Znate da Vas dio javnosti doživljava kao najozbiljnijeg političkog protivnika ove vlasti. Čime ste zaslužili takav status, šta mislite?

Samo radim svoj posao onako kako mi savest i znanje nalažu. Ali što je scena očišćenija od onih koji tako rade, to je više reflektora upereno u one koji preostanu. Srbija je moja zemlja, ne dozvoljavam da je iko veći patriota, rodoljub, Srbijanac i Srbin od mene, niti mislim da je manji; niti iko uopšte ima pravo da mene ili bilo koga premerava po tim kriterijumima. Svoju zemlju i narod volim najviše, ali ne mislim da su drugi narodi i zemlje lošiji ili bolji. Prihvatam odgovornost za ono što radim, ali ne pravdam se nikome što se držim zakona; slušam tuđa mišljenja, ali ne idem bilo gde po svoje. I nisam jedini takav, da se zna.

Hajde da Vas pitam ono što Vas posljednjih dana mnogi pitaju: hoćete li se, dakle, kandidovati na predsjedničkim izborima 2017.? Istraživanje koje je objavio beogradski Danas pokazuje da bi premijer Vučić, ako bi se kandidovao na predsjedničkim izborima 2017, osvojio oko trideset procenata podrške, da bi opozicioni lideri dobili manje od deset procenata, dok biste Vi kao potencijalni kandidat za tu funkciju osvojili petnaestak procenata.

Citirate istraživanje prema kome bi neko drugi pobedio i pitate me da li bih se kandidovao? Radite li za Aleksandra Vučića?

Opet odbijate da direktno odgovorite na to pitanje? Da li to ima veze sa tabloidnim linčom kroz koji ste prošli?

Čoveka to ili polomi ili ojača, ja nisam slomljen. Greška je misliti da čovek treba da se navikne da ne bi pukao. Ne treba nikada da se naviknemo na to, tabloidno linčovanje ne sme nam postati normalna, uobičajena stvar čak i kada je deo vladajućeg sistema i kada ga pravosuđe i regulatorna medijska tela ne sankcionišu. Zlo ne prestaje da bude zlo zato što je veliko i često. A ništa ne traje večno, o tome treba uvek da razmišljaju svi na vlasti i sve ulizice vlasti.

Na pitanje o kandidaturi ne odgovaram pozitivno jer Srbija ima predsednika i predsednički izbori nisu raspisani, a ni negativno, jer svaki punoletan i poslovno sposoban državljanin Republike Srbije ima pravo da bira i bude biran za predsednika Republike, pa valjda i ja – zašto bih se tog prava odricao samo zato što se vlast trudi da to uradim..

(Tamara Nikčević, BH Dani / Peščanik)