SAŠA ILIĆ: Ravna gora i nož

15 Nov 2013

Nema ničeg prirodnijeg od toga da se na RTS-u prikaže serija o ratnoj svakodnevici Ravnogorskog pokreta kojim je komandovao Draža Mihailović

Izgleda da nema ničeg prirodnijeg od toga da se na RTS-u prikaže serija o ratnoj svakodnevici pripadnika Ravnogorskog pokreta kojim je komandovao Draža Mihailović. Takođe, nije bilo ništa logičnije od toga da pokojni velikan Aleksandar Tijanić, dugogodišnji direktor državne televizije, bude producent ovakve sapunice, koja će se poput “Boljeg života” i “Srećnih ljudi” reprizirati nedeljom ili petkom, možda i svakodnevno, i to u dva termina, narednih dvadeset godina. Razume se da nijedna generacija ne sme propustiti ovu vrstu lektire. Verujem da će i ona deca koja danas idu u niže razrede osnovne škole morati za desetak godina da dobiju svoju manjerku ispunjenu ravnogorskim obrokom, koji je u Srbiji danas postao nezaobilazan element konstruisanog nacionalnog identiteta. Novo, estetizovano lice ravnogorskog komandanta u vidu pomalo zamišljenog profila popularnog glumca Nebojše Glogovca, koji se u pauzama snimanja slika sa tamnim “ray ban” naočarima, “kafom za poneti” i u kompletnoj uniformi ravnogorskog četnika, predstavlja kemp ili konačnu normalizaciju “trodimenzionalne ličnosti” Draže Mihailovića. Politika ume lepo da izvuče ovakve momente i plasira ih u javnost. Ono što je velikan Tijanić podržao mora biti genijalno a samim tim i važno za centralno Vladino glasilo. Onaj ko se bivšem predsedniku preporučio kao autor serijala “Selo gori a baba se češlja” danas nudi novoj vlasti nešto što bi ona mogla samo da poželi – državni kontinuitet oličen u ravnogorskom političkom narativu, oko kojeg postoji najširi mogući konsenzus u Srbiji, kako u politici tako i u umetnosti, osobito književnosti, koja je zapravo bila avangarda rehabilitacije desničarske ideologije iz vremena Drugog svetskog rata.

Radoš Bajić, bivši glumac i autor jedne monodrame iz 1979. godine, koju je reciklirao sve do pre godinu dana, pokušao je da se odvoji od svojih zavičajnih socijalnih tema i upusti se u avanturu režiranja istorijske drame, ističući od početka da je reč o konceptu pomirenja, naravno unutarsrpskog, između četnika i partizana, zaboravljajući da se to pomirenje već jednom dogodilo u velikoj meri, i to u vreme govora Slobodana Miloševića na Gazimestanu 1989. godine. Poziv u nove bitke integrisao je sve rasute energije, usmerivši ih ka novim neprijateljima. Onaj mali postotak opozicije koji je tavorio i tavori sve do današnjih dana po rubovima javnog prostora, u biti sa partizanskim pokretom i nije imao previše veze. Tako da je smisao glavnog trejlera za seriju “Ravna Gora” samo još jedna laž, jer se to o čemu Radoš Bajić govori zapravo već dogodilo. O tome svedoči i proces rastakanja SUBNORA koji je dobrim delom, na početku Miloševićeve vladavine, ponudio svoju infrastrukturu novonastalom SPS-u. Taj socijalni i simbolički kapital, ujedinjenja i pomirenja partizana i četnika pod kišobranom Slobodana Miloševića traje i danas, a Vlada Dačić-Vučić ga možda reprezentuje na najbolji mogući način. Simbolički gledano, Dačić je izašao iz šinjela Draže Markovića, a Vučić iz koporana Draže Mihailovića. Njima i njihovim mnogobrojnim glasačima, serija o Ravnoj gori danas ne može ponuditi ništa novo, samo može utvrditi njihove pozicije i što je još važnije, može ih približiti novim naraštajima. Bajićeva Ravna gora stoga nije nikakav prelomni trenutak u produkcijskom smislu. Naprotiv, reč je o dobro naučenom štivu i povlađivanju opštem ukusu. O tome svedoči i enormna gledanost prve epizode pod nazivom “Napad”.

Nije čudo što je Politika, u dobrom starom maniru počela da diže tenziju publike tobožnjom pričom o početku polemike oko “Ravne gore”. Poziv Dušanu Kovačeviću i Matiji Bećkoviću da kažu nešto na temu serije o Ravnogorskom pokretu, predstavlja jasan stav ovog lista kada je reč o razumevanju elite, kulture, države i nacije. Ono što su rekla ova dvojica akademika takođe je poznato i dakako netačno. Ali dobro zvuči. Kovačević je tom prilikom rekao da su partizani snimili “preko 500 filmskih ostvarenja” u kojima se krivica svaljuje na drugu stranu, dok je Bećković izrazio svoj prepoznatljivi sentiment. On je još jednom u svom maniru brendirao četništvo, koje se i po onome što je ranije govorio vidno naslanja na Miloševićev projekat. Naime, na početku rata sa Hrvatskom, Bećković je za tamošnje Srbe rekao da su “preostali deo zaklanog naroda”, misleći na žrtve u Jasenovcu, dok je danas Draža Mihailović postao “komandant bez groba, vojske bez groba, koja je poražena kao nijedna vojska u istoriji”. Ova poetika groba zasigurno je jedno od glavnih obeležja književnosti i umetnosti Miloševićevog doba. S druge strane, istoričarka Branka Prpa je za Politiku izjavila da seriju neće gledati, ali se tom prilikom dotakla jedne veoma važne činjenice, tj. problematičnog finansiranja ovog propagandnog projekta. Reč je naravno o državi kao glavnom finansijeru. Ovde bi stoga trebalo da prestanu sve priče o tome šta nam “novo” donosi Bajićeva serija, a svi bismo morali da se zapitamo kako je to moguće da nam država Srbija 2013. godine, na talasu evrointegracijskih narativa, isporučuje ovakav televizijski paket sa mašnicom na kojoj je popartovski umnoženo novo lice Draže Mihailovića.

Da se stvar ne bi otela kontroli, Politika je brže bolje objavila repliku režisera Radoša Bajića, koji je u pokušaju da odbrani svoje delo od kritike istoričarke Branke Prpe, posegao za paralelom sa situacijom u kojoj se našao roman Nož Vuka Draškovića. Razlika je u tome što je kritika tada dolazila odozgo, sa partijskih plenuma, a kritika Ravne gore sada dolazi odozdo, od intelektualaca. Takođe, bitno je i to da je većina onih koji su sedeli na tim plenumima kasnije krenula za nožem, bilo preko Draškovićeve partije (za koju je on prethodno napravio mobilizaciju upravo preko svog nacionalističkog paraknjiževnog narativa), bilo preko Miloševićeve ratne politike “Srbija nije u ratu”. Stoga Ravna gora predstavlja realni nastavak Noža, čemu svedoči i stav SPO-a, čiji je osnovni partijski program sadržan u Draškovićevoj knjizi. Razume se da Ravna gora ne može bez noža, kao što ni RTS ne može bez tuđeg, tj. našeg novca. Na kraju svoje odbrane, Radoš Bajić prebacuje istoričarki da se ona razume u tuđi, tj. njegov novac, koji je on preko Vlade i počivšeg velikana Tijanića dobio na ruke da bi nam servirao državnu interpretaciju ratne prošlosti. Naše jedino preostalo pravo je da kažemo da to nećemo gledati. Svakako ne na način na koji to država od nas zahteva. To nam se jedino ne može osporiti.

(Peščanik)

Podelite ovu stranicu!