SAŠA ILIĆ: Eagle Hills

12 Jul 2014

Politika laži koja se vodi u Srbiji, u dugom kontinuitetu, sa Vladom Aleksandra Vučića dospela je u fazu sublimacije, kada marketing budućnosti, napustivši čvrsto tlo nastoji da kreira novu stvarnost

Oporavak duha nacije

Politika laži koja se vodi u Srbiji, u dugom kontinuitetu, sa Vladom Aleksandra Vučića dospela je u fazu sublimacije, kada marketing budućnosti, napustivši čvrsto tlo nastoji da kreira novu stvarnost. On je naizgled okrenut velikim ekonomskim projektima i reformama, o prošlosti se ne izjašnjava nikada i na „neumesna pitanja“ poput onog šta ste radili tokom devedesetih, ili čak ne tako davno, recimo u maju 2007, nudi odgovore koji pretenduju na duhovitost i samodopadnost. Nešto slično je manifestovano i prilikom posete premijera Vučića Berlinu, kada je na pitanje o dužini putovanja vozom od Beograda do Zagreba, on odgovorio da se ta razdaljina može prevaliti i za „tri i po sata“. Nekima se to dopalo. Njegove stranačke koleginice, zadužene za širenje optimizma, proglasile su ga „jedinim državnikom u regionu“. U vođenju takve politike, potpuno je diskreditovano svako pitanje o prošlosti, jer se time zadire u zabranjenu zonu, zapravo u poreklo ovakve politike. Kako bi se to sprečilo, marketing budućnosti je „vesniku promena“ obezbedio medijsku diskurzivnu mrežu kao „pokrivalicu“ za sve nemile slike koje bi svakog trenutka mogle da prodru u javnost i upozore nas da iza nje stoji jedna pustoš: socijalne bede, rasprodaje državne imovine, usvajanja novih katastrofalnih zakona preko noći, suspendovanja prava i što je najstrašnije, neupokojenih mrtvih iz devedesetih, koji se iskopavaju diljem regiona, bilo da se radi o Sotinu, Tomašici, Rudnici ili Srebrenici. Zaista, sa takvom scenografijom bilo bi zaista teško voditi „modernu evropsku politiku“, koja prosipa duhovitosti u Berlinu, moli za pomoć oko Kosova u Kremlju i igra na nacionalističku kartu u Andrićgradu. Zato je sve upregnuto u retuširanje stvarnosti. Tako je megalomanski projekat „Beograd na vodi“ za kratko vreme postao diskurzivno mesto nacionalne kohezije. Na sajtu ovog projekta (belgradewaterfront.com) ponuđen je do sada najuspeliji govor marketinga budućnosti koji posredno svedoči o sada neizgovorivoj prošlosti.

Dok se ovo zbiva, u toku je devetnaesta godišnjica genocida u Srebrenici. Mediji u regionu prenose uveliko vesti o pripremama za obeležavanje Dana sećanja na 11. jul 1995. Tabuti sa 175 žrtava genocida u Srebrenici spremni su za ukop. Organizuje se Marš mira kao i biciklistički maraton Bihać – Srebrenica 2014, kome su se pridružili biciklisti iz Slovenije, Hrvatske i Italije. Mediji susednih država podsećaju da je do sada u Potočarima ukopano 6.066 identifikovanih posmrtnih ostataka ubijenih Srebreničana. Ovaj dan se obeležava i u svetu. U Srbiji, međutim, obeležavaju se nauka i sveci – 10. jula je Teslin, a 12. jula Petrovdan. Između tih dana, pre i posle, slavi se Beograd, i to onaj koji je poslednjih nedelja osvanuo na malim i velikim bilbordima širom zemlje. Prizor je futuristički: jedan nepostojeći blistavi grad sa teško prepoznatljivom topografijom, nad kojom dominira svetlosna kula, prelazi preko reke. U uglu piše: „Belgrade Waterfront“. Tim prizorom je zakrivena pomenuta pustoš u provinciji ili ofucane i propale fasade starih zgrada u prestonici. Poruka je jasna: ovo je vizija budućnosti kojoj teži naš lider. Kao garancija te vizije stoji plavo-beli logo „Eagle Hills“: stilizovana ptica raširenih krila.

Ko se interesuje za ove stvari, može sve da pronađe na sajtu ovog projekta. A tamo tek počinje pravo putovanje. Na tom mestu se orao predstavlja u prvom licu množine i to kao „kompanija koja gradi prestižne gradske komplekse koji podstiču duh nacija“. Ovim spojem kapitalizma i nacionalizma u prvoj rečenici lične karte, novoosnovana kompanija progovara o svojoj ekskluzivnosti. Dakle, ona ne gradi bilo šta i bilo gde. Njeni savršeno zapakovani proizvodi postaju landmark nekog grada pa i države. A da ne govorimo o „boljem pozicioniraju na globalnom tržištu”. Eagle Hills promoviše uspešan model porađanja jednog “održivog ekonomskog razvoja” iz opšte zapuštenosti, koja ima samo topografske i vizionarske potencijale. Tu transformaciju, naravno, nemoguće je napraviti bez kreiranja “novog životnog stila”. A kakav je to stil, zapitaće se neko, da bi mu Eagle Hills odmah ponudio tautološki odgovor da se radi o „životnom stilu sa stilom“. Šta to znači, teško je odgonetnuti, ali Eagle Hills pokušava i to, klizeći s onu stranu nonsensa: “Svaki [naš] projekat unapredio je postojeću panoramu grada, čime je učinio da grad postane značajna destinacija prefinjenog životnog stila”. Ovo bi trebalo da znači da Beograd može mnogo više na globalnom tržištu ukoliko dobije još koju kulu (visine 180 metara!?) ili pilon. Ili više njih odjednom. Tj. bilo bi dobro da se na panorami Beograda vidi nešto nalik na City u Londonu ili Frankfurtu. Ili bar da blješti kao u Dubaiju. Eagle Hills želi da kaže da ovakav pogled ima i lekovita svojstva: on, naime, vrši tihi rad na podsticanju nacionalnog ponosa svakoga ko ovo gleda. Na kraju paragrafa pod naslovom “Gostoprimstvo i stanovanje” piše: “Naša kompanija, rođena u Ujedinjenim Arapskim Emiratima, spremna je da svoju stručnost podeli sa nacijama u usponu”. Više nema dileme, ovaj Eagle je domoljub par excellence, jer on gradi naše ali i bodri nas. “Kao orao koji nadleće našu domovinu, i mi vizijom stremimo ka velikim visinama, a u isto vreme budno motrimo na svaki detalj.” Dirljiv je ovaj paralelizam između orlovog leta i političkog vizionarstva, koji se sreću u sferi ozonskog patriotizma, odakle se pruža tako jasan pogled na našu domovinu. Načas, čovek zaboravi da bi ove reči trebalo da izgovara Mohamed al Abar i pred očima mu se pojavljuje premijer Vučić.

Sve što piše na sajtu projekta Belgrade Waterfront predstavlja zapravo krajnje domete Vučićeve retorike, tj. njegovog marketinga budućnosti. U pitanju je njegovo can you imagine, njegova megalomanija koja ide dotle da se govori o Kuli Beograda koja će “sigurno postati novi zaštitni znak glavnog grada i Evrope“. Više tu ne znači ništa ni region u kome je on „jedini državnik“, već se ide na mnogo veće formate. Stoga ova vizija postaje supstrat Vučićeve politike, pa svaka kritika projekta, ma koliko bila stručna i argumentovana, tumači se kao dirketni udar na njega. Slaganje s Beogradom na vodi znači podržavanje i uključivanje u nacionalnu političku matricu čiji je Vučić ideolog i vizionar. BW postaje ono prazno mesto ideologije oko kojeg se strukturira život zajednice. Ranije je u njemu bio upisan mnogo veći krug, čije su zapadne granice bile „Karlobag – Ogulin – Karlovac – Virovitica“. Posledice te politike bile su katastrofalne. To je prošlost o kojoj se ne govori. Danas je na tom mestu samo Savamala. Krug se smanjio ali je vizija ostala velika, gotovo suspregnuta manjkom prostora, zbog čega se „stremi u visine“. Realnim problemima u ovom kontekstu nema mesta.

A šta je sa orlom, pitaće neko. On je nešto kao generički kod Vučićeve „stare“ i „nove“ politike. Najviše podseća na photoshop mutaciju orlušine sa plavo-belog grba Srpske radikalne stranke. Samo, ovog puta ima mnogo bolji outfit i govori engleski.

(Peščanik)

Podelite ovu stranicu!