SAŠA ILIĆ: Dogan Akhanli

24 Aug 2017

Erdoganov obračun sa kritičarima je doveo do hapšenja Dogana Akhanlija, turskog pisca koji je izbegao u Nemačku 1991. i nastanio se u Kelnu, gde je nastavio da se bavi literaturom, ali ne odustajući od kritike Turske

Život kao proces između dva puča u Turskoj

Progon novinara i pisaca, zabrane pojedinih emisija koje se bave političkim problemima u zemlji, kao i uspostavljanje kontrole u medijima jasni su signali da nešto nije u redu sa aktuelnom vlašću. No ovi simptomi uglavnom su ignorisani, naročito kada oblasni gospodar ili strongman ima kredit kod zapadnih prijatelja za koje on garantuje održavanje stabilnosti u svom regionu. Još je teže govoriti o unutrašnjem gušenju sloboda i nepoštovanju prava ako se on uporedi sa Vilijem Brantom ili nekom sličnom istorijskom figurom. U tom slučaju, situaciju može preokrenuti samo neki pogrešan korak ili prestup takvog političara. Događalo se neretko u bližoj prošlosti da se zapadna optika promeni preko noći pa da se od garanta stabilnosti dospe do diktatora. Onda se rapidno pogoršava stanje sloboda, a bezbednost kritičara vlasti biva ozbiljno ugrožena.

Takav prelazak preko crvene linije načinio je turski predsednik Redžep Tajip Erdogan. Njegov obračun sa kritičarima je ovih dana doveo do hapšenja Dogana Akhanlija, turskog pisca koji je izbegao u Nemačku 1991. i nastanio se u Kelnu, gde je nastavio da se bavi literaturom ali ne odustajući od kritike Turske, njene politike i odnosa prema počinjenom genocidu nad Jermenima u prošlosti. Sasvim je izvesno da je zbog toga, odmah po prispeću u Španiju gde je nameravao da provede svoj godišnji odmor, Akhanli uhapšen. To je učinjeno na osnovu reaktivirane poternice Interpola iz 2013, koju su turske vlasti u međuvremenu podigle na najviši nivo. Za Dogana Akhanlija je onda počela jednodnevna drama čiji su se vektori povlačili na relaciji Ankara – Berlin – Madrid.

Samo nekoliko sati posle hapšenja Akhanlija, reagovao je i Nemački PEN centar, osudivši „politički motivisano hapšenje pisca“. Usledila je potom reakcija nemačkog ministra spoljnih poslova Zigmara Gabrijela, koji je prethodnih dana već imao okršaj sa Erdoganom, kada je turski lider pozvao svoje sunarodnike s pravom glasa u Nemačkoj da ne glasaju za najveće nemačke partije, označivši ih kao „neprijatelje Turske“. Slučaj Akhanli je tako dospeo na teren uveliko narušenih odnosa između Berlina i Ankare, zbog čega se oglasila i kancelarka Angela Merkel, rekavši da je „nedopustiva zloupotreba Interpola u proganjanju svojih kritičara“. Nakon dvadeset i četiri časa, sud u Madridu je oslobodio Dogana Akhanlija, ali uz uslov da ne napušta Madrid narednih četrdeset dana dok vlasti ne razmotre turski zahtev za izručenje.

Dogan Akhanli je spavao kada je produžena Erdoganova ruka pokucala na vrata njegove hotelske sobe. U prvom trenutku, pomislio je da se radi o rutinskoj kontroli stranaca u hotelu posle terorističkog akta koji se dogodio u Barseloni, ali se prevario u proceni, jer je taj traženi „terorista“ bio upravo on. (Veza između pisanja i terorizma dobro je poznata domaćoj publici, koja je preko medija tokom januara i februara 2012. mogla da prati progon pisca Sretena Ugričića u Beogradu, koji do danas nije rehabilitovan, već ga i dalje tretiraju kao uništitelja srpske kulturne baštine i pored toga što je priveo kraju rekonstrukciju Narodne biblioteke Srbije.) Tek kasnije mu je saopšteno da je uhapšen po poternici Interpola koja je stigla iz piščevog zavičaja. Ovo je posebno čudilo Akhanlija jer je prethodnih godina često odsedao u hotelima širom Evrope. Međutim, nikada se ranije nije sretao sa policijom u tim hotelima, što navodi na pomisao da je poternica reaktivirana nedavno, na talasu Erdoganove političke radikalizacije.

Duga je senka koja prati Akhanlija i proteže se od sredine sedamdesetih godina, kada je pisac pošto je otkrio levičarsku štampu pristupio ilegalnoj Revolucionarnoj komunističkoj partiji Turske i počeo da se društveno angažuje. Nakon vojnog puča koji je izveden 12. septembra 1980, Akhanli se povukao u ilegalu; međutim, pet godina kasnije bio je uhapšen. Proveo je dve i po godine u vojnom zatvoru u Istanbulu, gde je bio podvrgnut teškoj torturi. Po izlasku iz zatvora, Dogan Akhanli nastavio je da živi pod paskom službe bezbednosti, zbog čega je 1991. napustio Tursku zauvek, zatraživši politički azil u Nemačkoj.

Iako je prošlo skoro dvadeset godina, uredna turska administracija nije zaboravila na „neprijatelja Turske“, tako da je Akhanli odmah uhapšen kada je 2010. posetio otadžbinu posle mnogo vremena. Izveden je pred sud pod optužbom da je 1989. kao šef terorističke organizacije sa kodnim imenom „Dogan K“ opljačkao jednu menjačnicu. U toj pljački je jedan čovek bio ubijen. Zbog nedostatka dokaza, Akhanli je oslobođen 2011; međutim, proces je u njegovom odsustvu obnovljen dve godine kasnije. Erdoganu je ovaj dosije bio više nego dobrodošao kada je pokrenuo opsežne čistke u državi i izvan nje nakon neuspelog puča u julu 2016. Ispostavilo se da je bez velikih teškoća moguće uhapsiti kritičara makar se on nalazio na drugom kraju kontinenta.

Književni rad Dogana Akhanlija tesno je povezan sa njegovim društvenim angažmanom. Centralno delo čini trilogija Apokalipsa Sudnjeg dana (tursko izdanje – 1999; nemačko izdanje – 2007). To je celovita priča o genocidu nad Jermenima koji je otpočeo krajem devetnaestog veka a kulminirao 1915, sedam godina posle dolaska Mladoturaka na vlast. Otuda su i dve istorijske figure iz tog doba dobile svoje književno uobličenje kao nalogodavci i izvršioci genocida – Mehmed paša Talat i Enver paša Ismail. Drugi aspekt romana posvećen je sudbinama onih ljudi koji su se kroz dvadeseti vek suprotstavljali zvaničnoj verziji ovog događaja u Turskoj. Time je Akhanli uspostavio tradiciju kritičkog pisanja u Turskoj.

Radikalizacija politike Redžepa Tajipa Erdogana, između ostalog, duboko je u vezi sa održavanjem zamrznute slike prošlosti Turske. Potisnuta slika genocida, koja tek povremeno isplivava na površinu u tekstovima pisaca i novinara, doživljava se kao udar na sam Erdoganov režim. Turski primer je više nego paradigmatičan kada su u pitanju nestabilne demokratije na Balkanu, osobito one koje u svojoj istorijskoj dubini kriju slike genocida. Srbija je takav slučaj. Predsednik Vučić pokazuje sve osobine političara koji upravlja državom čije vruće tačke iz prošlosti za sada bivaju uspešno zamaskirane „nezapamćenim ekonomskim uspesima“. U tom smislu, Erdogan je u boljoj poziciji od Vučića, jer turski lider nastoji da obnovi stanje u Turskoj od pre sto godina, tj. pre reformi koje je sproveo Kemal paša Ataturk, dok je Vučić bio istaknuti deo političkog sistema koji je osmislio i sproveo genocid u Srebrenici, koristeći Vojsku Republike Srpske. Ostaje pak otvoreno pitanje šta se događa sa piscima u Srbiji.

(Peščanik)

Podelite ovu stranicu!