Sami smo NIS-u ispisali mini-cenu!?

24 Sep 2008

Trebalo je da nam u posetu dođe ruski ministar za vanredne situacije Sergej Šojgu pa da saznamo ono što smo, ustvari,…

Trebalo je da nam u posetu dođe ruski ministar za vanredne situacije Sergej Šojgu pa da saznamo ono što smo, ustvari, znali, ali nismo imali hrabrosti da otvoreno kažemo. Naftna industrija Srbije (NIS) prodata je “Gaspromu” za 400 miliona evra (51 odsto kapitala), ne zato što su nam Rusi uvrtali ruku i ucenjivali nas, već zato što smo mi toliko tražili, a oni jednostavno prihvatili ponuđeno.

Može se pretpostaviti da je i najgorljiviji zagovornih preispitivanja velikog energetskog ugovora sa Rusijom, potpredsednik Vlade Srbije Mlađan Dinkić, posle ove informacije pognuo glavu i pokušao da razgovor skrene u drugom pravcu. Profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu dr Pavle Petrović smatra da su pregovori ruske i srpske strane, koji su prekjuče vođeni u Beogradu, više bili politički, nego ekonomski. U ekonomskom delu je skoro sve rešeno, jer Sporazum o saradnji u oblasti naftne i gasne privrede i prateći protokol ne ostavljaju mnogo prostora za dopune i popravke. Doduše, profesor Petrović kaže da ne bi bilo nelogično da se insistira na pravičnijoj ceni za NIS, pominje 800 miliona evra, ali težište svojih sugestija stavlja na to da Srbija mora insistirati na većem kapacitetu gasovoda (15-18 milijardi kubnih metara), od predviđenih 10 milijardi, i na zaštiti Srbije, kao manjinskog akcionara, u budućem zajedničkom preduzeću koje će se baviti transportom gasa.

Ovaj ekonomski stručnjak smatra da Srbija u nekim strateškim stvarima mora imati neku vrstu “zlatne akcije”. To bi, po njegovom mišljenju, morala da budu pitanja vezana za podelu dividendi, problematiku investiranja i naravno visinu tarifa koje će se plaćati za prolaz gasa kroz našu zemlju. Kako će “Gasprom” biti većinski akcionar, on će imati na raspolaganju više načina da kompenzira svoje prihode, što bi išlo na štetu Srbije. Zato profesor Petrović smatra da bi se Srbija morala izboriti da se neke odluke, bez obzira na većinsko vlasništvo ruske strane, donose konsenzusom. Naravno, ovim priča o energetskom poslu sa Rusijom nije završena, ali su neke stvari, ipak, mnogo jasnije. Međutim, značajno bi bilo i kad bi se saznalo ko je i zašto u vladi Vojislava Koštunice ovako traljavo vodio posao i doveo državu pred svršen čin. Da li se time plaćala ruska podrška oko Kosova ili su ekonomski savetnici sa razgranatim poslovima u Rusiji samo pravili još širi prostor za vlastiti biznis? Da li su koalicioni partneri prećutno prihvatili projekat, prema kome su imali znatne rezerve, da bi, zauzvrat, dobili podršku za zaključivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom unijom (EU)? Pitanja je mnogo i srpska javnost ne treba da očekuje da će odgovore brzo dobiti? I da li će ih uopšte dobiti? Sem ako Sergej Šojgu uskoro opet ne dođe u Beograd!?

(Dnevnik)

Podelite ovu stranicu!