Šamaranje, vikanje…

05 Aug 2011

Dve trećine dece u Srbiji trpi nasilne metode vaspitanja, a stručnjaci objašnjavaju da se to događa zbog toga što smo mi ljudi koji su naučili da rešavaju problem nasiljem. Neophodan zakon o zaštiti prava deteta.

Najava da će u budućem građanskom zakoniku Srbije roditeljima biti zabranjeno da čak i u šali udare svoje dete po guzi ili prstima izazvala je veliku polemiku stručne javnosti, koja je odmah ustvrdila da će buduće generacije zbog toga biti još „gore” od današnjih kojima nasilje često nije strano. Međutim, najnovije istraživanje UNICEF-a i Republičkog zavoda za statistiku pokazalo je da dve trećine dece u Srbiji trpi nasilne metode vaspitanja. Naime, anketom sprovedenom u 7.000 domaćinstava u Srbiji došlo se do podatka da se u čak 67 odsto porodica deca vaspitavaju i psihičkim i fizičkim kažnjavanjem, odnosno da je na ovim prostorima još duboko ukorenjeno verovanje da je “batina iz raja izašla”.

Mada sami podaci o procentima dece koja se nasilno vaspitavaju izaziva strah, utehu daje šefica odseka za socijalne indikatore u Zavodu za statistiku Dragana Đokić-Papić, koja kaže da je ovo najnovije istraživanje pokazalo da je nasilja u vaspitavanju dece manje nego u prethodnim godinama kada je bilo prisutno u čak 73 odsto slučajeva. Ona objašnjava da su roditeljima postavili pitanje šta čine kada su nezadovoljni nekim postupcima svoje dece, a oni su dali odgovore koji su alarmantni.

– Pitali smo roditelje da li koriste mirne, pedagoške pristupe da bi objasnili zašto je neko ponašanje bilo pogrešno ili ih kažnjavaju – objasnila je Dragana Đoković-Papić. – Da li ih kažnjavaju tako što im oduzimaju privilegije ili im nešto zabranjuju, pa sve do toga da li ih fizički kažnjavaju, da li ih „šljapnu„, udare, prodrmaju, koriste neke predmete kojima ih udaraju i na kraju, bukvalno, do prebijanja deteta. Tu su i teži oblici psihičkog kažnjavanja, kao što su vikanje na dete, nazivanje pogrdnim imenima, vređanje… Odgovori su takvi da je jasno da dve trećine dece u Srbiji trpi nasilne metode vaspitanja psihičkim i fizičkim kažnjavanjem. Zaključili smo da su devojčice malo zaštićenije od dečaka jer se tako – psihički ili fizički – kažnjava 64 procenata devojčica, dok je takvim kaznama izloženo 70 odsto dečaka.

Dakle, dvoje od troje dece u Srbiji se vaspitava psihičkim ili fizičkim metodama s elementima nasilja. Odgovore su uglavnom davale majke ili neko drugi ko se brine o deci uzrasta od dve do 14 godina, a opravdanje za primenu sile nalazili su u tome da ne znaju da vaspitavaju decu drugačije kada su i sami bili tako vaspitavani. Najčešće se koristi logika “i mene su tukli pa mi danas ništa ne fali”. Prisutan je i strah da će deca, ukoliko ne budu primereno kažnjena, a to podrazumeva primenu i fizičkog i psihičkog nasilja, postatiti razmažena. Pošto se posledice nasilnih metoda u vaspitanju kojima je, pokazuju rezultati, sklona većina roditelja u Srbiji, ne vide odmah, ono što dete nosi u sebi zbog toga što je moralo da bude poslušno i povinuje se strogim pravilima onih koji su ga rodili, izbija kad-tad i često se završava nasiljem nad drugima koji su sasvim nedužni.

Za Vesnu Stanojević, koja je na čelu Sigurne ženske kuće, organizacije koja se bavi i zaštitom dece, ovakvi podaci o nasilnom vaspitanju dece u Srbiji nisu novost niti predstavljaju iznenađenje.– Mislim da se to događa zbog toga što mi definitivno nismo ljudi koji su naučeni da drugačije rešavaju problem – objasnila je Vesna Stanojević. – Nasilničko ponašanje prema deci je uglavnom ono što je naučeno u porodici. Često imamo ljude koji kažu da je i njih tukao otac kada su bili mali pa im danas ništa ne fali. Ili ljude koji misle da to nije ništa strašno. Najčešće posledice nasilja nad decom u vaspitanju su da dete konflikte s drugima rešava na nasilan način ili da suzbijanu agresiju prenosi na druge, što se često ispoljava u školi, pa problemi s godinama postaju sve veći. Ona ističe da je potreban hitan sistemski dogovor koji bi značio donošenje zakona o zaštiti prava deteta po ugledu na razvijene zemlje. Međutim, dodaje, to nije dovoljno te je potrebno i promeniti svest roditelja a to je, priznaje i sama, veoma dug proces.

– To bi trebalo rešiti zakonom koji bi propisivao strogo kažnjavanje roditelja koji nasilnim metodama vaspitavaju decu. Sve dok ljudi ne budu počeli da se plaše da će imati probleme s državom ukoliko se ponašaju nasilno, imaćemo istu situaciju kao danas. Prema tome, država mora da stane iza zakona i ljudima se mora objasniti zbog čega se to radi. Ljudima koji su bili zlostavljani u detinjstvu treba pružiti priliku da otvoreno o tome pričaju i da kažu šta su zbog toga proživljavali i kako oni danas u svojim porodicama funkcionišu kao roditelji. Onda ćemo moći da uradimo nešto pozitivno. Naravno, to je veoma dug proces – zaključila je Vesna Stanojević.

(Dnevnik)

Podelite ovu stranicu!