Rusija: Novo lice otpora

24 Jun 2017

Na fotografijama sa protesta od 12. juna, kada je hiljade demonstranata izašlo na ulice ruskih gradova, većinom su tinejdžeri: dečak u šortsu koga odvlače naoružani policajci, devojka koja napada policijski kordon…

Novo lice otpora u Rusiji tek je u pubertetu. Na fotografijama sa protesta od 12. juna, kada je hiljade demonstranata izašlo na ulice ruskih gradova, uglavnom su tinejdžeri: dečak u šortsu koga odvlače policajci pod punom borbenom opremom, devojka koja napada policijski kordon, policijski kombi pun adolescenata. Jedan korisnik Fejsbuka objavio je sliku grupe tinejdžera u policijskom vozilu sa potpisom: „Rusija ima budućnost“. U komentaru je dodao da „svako masovno hapšenje mladih jača njihov otpor“, koji će neizbežno dovesti do pada režima.

Ton mnogih komentara na internetu je grozničav: oseća se buđenje nade koja prkosi strahu. Protesti od 12. juna – često organizovani bez dozvole za njihovo održavanje – bili su geografski najrasprostranjeniji u istoriji Rusije. Osam ljudi, od toga pet maloletnika, uhapšeno je u Jejsku, malom turističkom gradu na jugu zemlje sa 88.000 stanovnika, a devetoro u 6.000 kilometara udaljenom Blagoveščensku na granici sa Kinom. Uhapšeno je ukupno više od 1.700 ljudi – gotovo polovina tog broja u Moskvi – u najvećem talasu hapšenja u nekoliko poslednjih decenija. U Moskvi su neki od uhapšenih proveli noć na klupama ispred policijske stanice, jer nije bilo dovoljno slobodnih ćelija. Veliki broj uhapšenih svedoči o brojnosti ljudi koji su u ponedeljak izašli na ulice. Većina privedenih je oslobođena u roku od nekoliko sati; neki su kažnjeni prekršajno ili osuđeni na zatvorske kazne od 30 ili 40 dana; manji broj će verovatno završiti u kažnjeničkim kolonijama na izdržavanju kazni od nekoliko godina. Tako funkcioniše post-totalitarni teror – kažnjava se nekolicina da bi se zaplašilo mnoštvo. Ali u ruskom društvu jača saznanje da je na scenu stupila nova generacija koja se ne boji ničega.

Da bismo shvatili šta znači komentar na Fejsbuku koji kaže da „Rusija ima budućnost“ treba znati ko ga je objavio. Autor je 69-ogodišnji politikolog Georgij Satarov. U prethodnom životu bio je matematičar, ali se 1990. posvetio politici. Te godine 12. juna Rusija je proglasila nezavisnost. Niko nije znao šta to tačno znači: Rusija je bila najveća i najmoćnija republika Sovjetskog Saveza i centar imperijalne moći, pa se nije činilo verovatnim da će se zaista odreći imperijalnog statusa. Tačno godinu dana kasnije, 12. juna 1991, Rusi su izabrali svog predsednika, Borisa Jeljcina, odmetnutog partijskog funkcionera. Nekoliko meseci kasnije, Sovjetski Savez se raspao i Rusija je zaista postala samostalna država, a 12. jun je proglašen za državni praznik. Satarov je u međuvremenu postao jedan od Jeljcinovih najbližih savetnika.

Sledile su godine optimizma. Satarov je, kao i mnogi drugi, verovao da će ljudi koje je oblikovao Sovjetski Savez – naviknuti da žive u strahu – nekako nestati i da će se na njihovom mestu pojaviti nova nacija, hrabra i sklona demokratiji. Ali do polovine devedesetih godina prošlog veka ta nada je izbledela. Demokratija je donela velike probleme i Jeljcin je pribegao upotrebi sile, prvo protiv pobunjenog parlamenta, a zatim protiv pobunjenog regiona – Čečenije – zbog čega se kod mnogih javila nostalgija za sovjetskim vremenima. Jeljcin je oformio komisiju sa zadatkom da izgradi novu nacionalnu ideju: nešto manje mobilizatorsko od čiste ideologije, ali dovoljno da proizvede osećaj jedinstva i zajedničkog cilja. Za taj projekat angažovao je Satarova. Komisija je radila mesecima, ali bez uspeha.

Onda se pojavio Vladimir Putin sa idejom da Rusiju učini ponovo velikom. Brzo je demontirao demokratska postignuća nove Rusije, preuzeo kontrolu nad medijima, izborima i pravosuđem. Takođe je uklonio oligarhe, instalirao sopstveni klan i uspostavio režim mafijaške države. Posle desetak godina njegovog režima, činilo se da broj Rusa nezadovoljnih svakodnevnim iskustvom korupcije i rutinskog izrugivanja preostalim ritualima demokratije dostiže kritičnu masu. U decembru 2011, posle nameštenih parlamentarnih izbora, u zemlji su izbili protesti. Stotine hiljada ljudi je izašlo na ulice u stotinu gradova širom zemlje. U demonstracijama su učestvovali ljudi iz svih starosnih i društvenih grupa, ali za širu javnost lice tog protesta bili su pre svega visokoobrazovani, zaposleni mladi ljudi. Možda je to bila generacija koju je Rusija čekala.

Vlasti su burno reagovale. Čim je dobio treći predsednički mandat, Putin je izdejstvovao usvajanje niza zakona koji učešće u protestima čine veoma rizičnima: sada je svako, uključujući i prolaznike, mogao biti izveden pred sud zbog učešća u protestima koje vlasti smatraju nelegalnima – uz veoma oštre zaprećene kazne. Zakoni su usvojeni pre 12. juna 2012, za kada su demonstranti najavili novi izlazak na ulice. Hapšenja su počela nekoliko dana pred zakazane demonstracije. Ljudi su izašli u hiljadama, ali talas masovnih protesta je ipak bio zaustavljen novim merama.

U poslednjih pet godina nekoliko desetina demonstranata širom zemlje osuđeno je na zatvorske kazne od tri ili četiri godine u kažnjeničkim kolonijama. Ljudi su završavali u zatvoru zbog objava na internetu koje su ocenjene kao „ekstremističke“, pa čak i zbog „šerovanja“ ili „lajkovanja“ takvih objava. Vlasti su izvršile pritisak na nevladine organizacije, optužujući ih da su „strani agenti“. Praktično svi nezavisni mediji su zatvoreni, uz malobrojne izuzetke. A organizatori i lideri protesta iz 2011. i 2012. danas su u egzilu (kao bivši šahovski šampion Gari Kasparov), u zatvoru (kao radikalni organizator Sergej Udaljcov) ili su mrtvi (kao političar Boris Nemcov).

Jedini izuzetak je Aleksej Navaljni, 41-ogodišnji advokat čiji je blog o korupciji u strukturama vlasti prerastao u pravi narodni pokret. Kao i drugi aktivisti koji se bore protiv Putina i privlače pažnju javnosti, Navaljni je bio pod pritiskom da napusti zemlju i više puta je izvođen pred sud pod lažnim optužnicama. Zbog navodne prevare je 2013. osuđen na četiri i po godine zatvora u kažnjeničkoj koloniji. Hiljade ljudi je izašlo na ulice Moskve; Navaljni je oslobođen već sledećeg dana, a presuda je poništena. Država je zatvorila njegovog brata, Olega Navaljnija – i tako ga praktično uzela za taoca – ali Aleksej Navaljni je nastavio da istražuje mahinacije moćnih Rusa.

Tako je iniciran i poslednji talas protesta. Navaljni je 2. marta objavio novi izveštaj u kojem detaljno prikazuje bogatstvo i posede premijera Medvedeva, kao i njegovu ekstravagantnu kolekciju patika. Video verzija izveštaja je imala 22 miliona gledalaca. Već krajem marta, Navaljni je izveo hiljade ljudi na demonstracije protiv korupcije. A onda je najavio još veće proteste za godišnjicu, 12. juna.

Zbog svog aktivizma Navaljni je bio na meti fizičkih napada. Prošlog meseca je izgubio vid na jednom oku, kada ga je napadač polio kiselinom. To se dogodilo ubrzo posle njegove najave da će se kandidovati protiv Putina na izborima 2018. godine.

Ipak, izgleda da je on pronašao način da organizuje ulične proteste i ostane živ i na slobodi. Zapravo, zatvora se spasao upravo zahvaljujući tome što je u stanju da izvede ljude na ulice: režim se plaši masovnih demonstracija. Fokus na korupciji pomaže mu da izbegne kontroverznija pitanja kao što je rat u Ukrajini i da pokrene veliki broj ruskih građana, jer korupcija svakodnevno pogađa sve ljude. Navaljni je objavio poziv na proteste zakazane za 12. jun. U Moskvi su mu bili dobrodošli planovi gradske uprave koja priprema veliki projekat obnove gradskog jezgra u kojem će desetine hiljada Moskovljana izgubiti svoje domove. I tu je na delu korupcija: Moskovljani su uvereni da će od prodaje gradskog zemljišta preduzimačima najviše profitirati gradonačelnik i njegovi najbliži saradnici.

Ljudi koji su 12. juna izašli na ulice su tek mali deo stanovništva; takođe, u odsustvu nezavisnih medija i uz institucije civilnog društva u rasulu, mali su izgledi da iz toga izraste politički pokret. Mnogi od onih koji su se pre pet godina pridružili protestima sada se nisu pojavili. Neki su sigurno zaplašeni mogućnošću da budu uhapšeni i zatvoreni. Drugi su jednostavno digli ruke od svega. Neki su verovatno konformisti koji se uvek priklanjaju većini – a pre pet godina, kada je na ulicama Moskve bilo 100.000 ljudi, većinu su činili demonstranti. Oni koji su ipak izašli mogli su videti da glavninu novog talasa protesta čine veoma mladi ljudi. Stariji sada polažu svoje nade u tinejdžere zato što su izgubili veru u sebe.

Ovi tinejdžeri imaju još mnogo toga da nauče: u Putinovoj Rusiji protesti se završavaju burnim protivudarima vlasti. Kremlj će verovatno uvesti još oštrije zakone i uhapsiti stotine demonstranata da bi tako poslao poruku milionima neodlučnih ljudi. Takođe, u zemlji u kojoj nema političara, političkih partija, sudova ili medija nezavisnih od Kremlja, sami protesti ne mogu doneti promenu. Ali dokle god su neki ljudi, uključujući i one najmlađe, spremni da izlaze na ulice prepune naoružane policije, nerazumna nada će nastavljati da živi, što će uvećati izglede da Aleksej Navaljni ostane živ i na slobodi. A to nije malo.

(Masha Gessen, The New York Review of Books / Preveo Đorđe Tomić, Peščanik)

Podelite ovu stranicu!