Resocijalizacija ili batinanje na smrt

Aug 15 2012

Diskriminacija lečenih zavisnika

„Odijum i predrasude u našem društvu prema bivšim zavisnicima su jako prisutni i to je tabu-tema. Nema šanse da dobiješ posao, ako ti u dosijeu piše da si bivši zavisnik, izabraće onog drugog. Odvedemo štićenika kod zubara, i ukoliko štićenik ima hepatitis, zubar neće da mu popravlja zube, kao da će se zaraziti. Ili, recimo, kada ljudi čuju da je neko bivši zavisnik, samo kažu: ‘Iju!’… Nadam se da će se nekako vremenom shvatiti da je zavisnost bolest kao i svaka druga bolest, i da je tim ljudima potrebna pomoć, kao što je ta pomoć potrebna nekom ko je obolio od, recimo, raka pluća”, priča za Autonomiju Sloboda Sekulić, bivša zavisnica, koja danas radi kao učiteljica i savetnica u Ženskom centru za lečenje bolesti zavisnosti „Raskršće”, na Čeneju pored Novog Sada.

Motke i pesnice kao način „lečenja”

Priča o problemima s kojima se suočavaju osobe koje se leče od narkomanije ponovo je izbila u prvi plan u medijima kada je sveštenik Branislav Peranović osumnjičen da je ubio jednog štićenika 6. avgusta u Centru za odvikavanje od droge „Sretenje” u Jadarskoj Lešnici kod Loznice. Osumnjičen je da ga je mlatio drvenom motkom i pesnicama dok Nebojši Zarupcu (39) nije pozlilo, nakon čega je umro. Da stvar bude gora, reč je o istom onom svešteniku koji je optužen da je udarcima lopatom „lečio” zavisnike u sličnom centru u Crnoj Reci u Sandžaku, 2009. godine. Taj sudski proces još uvek nije dobio epilog.

Organizacija za borbu protiv narkomanije „Izlazak” nakon ovog ubistva optužila je državu da je kriva za ubistvo Nebojše Zarupca, pošto je dozvolila da Peranović nastavi da radi i nakon slučaja „Crna Reka”. To je nastavak nestručnog i nehumanog odnosa prema zavisnicima, kao i činjenice da nije doneta presuda protiv Peranovića, navela je ta organizacija, koja okuplja bivše zavisnike. Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji ocenio je da je sveštenik Branislav Peranović „ogolio zaprepašćujuću državnu, crkvenu, zdravstvenu, pravosudnu i – generalno – društvenu nebrigu za najdelikatnije probleme, živote i zdravlje građana”. Ta nevladina organizacija upitala je nadležne institucije kako je moguće da je takav centar za odvikavanje od narkomanije uopšte mogao da radi, i kako je moguće da Peranović nije bio kažnjen ni po građanskim ni po crkvenim zakonima, nakon afere „Crna Reka”. Umesto toga, kako su pisali mediji, Peranović je u okviru šabačke eparhije bio čak i odlikovan i unapređen u „čin” protojereja-stavrofora. Nakon svega, Peranoviću je određen jednomesečni pritvor, a nadležni episkop Lavrentije ga je suspendovao do okončanja postupka. Centar za lečenje narkomanije u Jadarskoj Lešnici kod Loznice je zvanično zatvoren odlukom eparhije. Međutim, jedan život je izgubljen i sve što je naknadno urađeno u sklopu je stalne politike ove države koja leči posledice a ne uzroke.

Ono što je takođe zastrašujuće, jeste reakcija majke pokojnog Zarupca, koju su preneli mediji: “Na sahranu mu neću ići. Kao i svakoj majci, smrt deteta teško mi pada. Ali, posle svega što sam preživela, u meni se izgubio taj osećaj tuge. Moj život, uz sina narkomana, bio je gori od pakla”, uz dubok uzdah, suznih očiju, rekla je Milica Lukić (60) iz Valjeva, na vest da je njen sin ubijen. Ona je još i dodala da oseća tugu, ali i „olakšanje”. Neki drugi mediji su pak preneli da roditelji „ne krive Peranovića”. Kolumnistkinja beogradskog nedeljnika „Novi magazin” Mirjana Pantić prokomentarisala je čitav ovaj slučaj tekstom pod naslovom „U sve me diraj, u crkvu me ne diraj”. „Da li to znači da ćemo biti bolje društvo ako drvenim štapom izudaramo na smrt svakog narkomana u ovoj zemlji?”, upitala je Pantićeva.

“Hvala bogu, živ sam…”

Centar “Zemlja živih”

Milan Đukić, član Gradskog veća Novog Sada zadužen za oblast socijalne politike, za Autonomiju kaže da je ovaj slučaj zapravo bacio senku na sve one komune za lečenje zavisnika koje rade po zakonu i po standardima Ministarstva zdravlja. On je zbog toga odlučio da obiđe tri komune u Novom Sadu i u okolini, kojima pomaže i Grad iz budžeta: „Raskršće”, „Duga” i „Zemlja živih”, i da im na taj način pruži podršku. Ova poslednja radi pod okriljem Srpske pravoslavne crkve, a jegarski episkop Porfirije, koji je pokrovitelj te besplatne komune, rekao je da ta crkva osuđuje svaku nasilnu metodu u lečenju bolesti zavisnosti. „Metode nasilja apsolutno su neprihvatljive za bilo kakvo lečenje bilo koje bolesti. Naš temelj i okvir je isključivo ljubav. Nasilje je dijametralno suprotno Jevanđelju i za nas je apsolutno neprihvatljivo”, tvrdi Porfirije.

Plastenici u muškom centru “Raskršće”

Milan Đukić međutim kaže da društvo mora promeniti svoj odnos prema osobama koje su se izlečile od bolesti zavisnosti i koje žele pronaći svoje mesto u društvu. „Ne bavimo se time šta se dešava sa ljudima koji prođu rehabilitaciju kada treba da se integrišu u društvo”, kaže Đukić i dodaje da se niko ne bavi ljudima koji su se izlečili od bolesti zavisnosti i koji treba da nastave da žive.

„Kao što je bio šok kada sam ušla unutra, tako je bio šok i kada sam izašla iz centra, zato što je sve bilo novo. U stvari, za mene je bilo novo. Sve je napolju zapravo ostalo isto, ali sam ja postala potpuno nova. Drugovi, prijatelji, mesta – sve je to ostalo isto, ali sam ja u sebi bila promenjena. Pa mi je jedno vreme bilo čudno, ali sam se brzo navikla i ostala da volontiram ovde, gde sam danas zaposlena na punom radnom vremenu”, priča Sloboda Sekulić.

„Ne plašim se povratka u društvo, ali sam oprezan. Svestan sam i etikete koju nosim i sigurno je da će biti teško, da će biti iskušenja, ali opet, bogu hvala, živ sam i u mom slučaju to je samo po sebi veliki dobitak, na šta verovatno nisam ni računao”, kaže za Autonomiju Saša Kostadinović, koji je na lečenju u „Zemlji živih” .

Kako nastaviti život s etiketom lečenog narkomana?

„Poteškoće sa povratkom u normalan život postoje, pre svega zbog toga jer mi nismo do sada ni shvatali težinu nekog normalnog načina života. Ja sam, doduše, imao sedam-osam godina uspešne poslovne karijere, ali ona mi je zapravo služila kao paravan za dilovanje droge i za drogiranje. Radio sam u ‘Jugoinspektu’, državnoj kontrolnoj kući, što je složen posao. Posle sam prešao da radim i u jednoj švajcarskoj kontrolnoj kući, kao kontrolor-inspektor. Ali, sada nosim tu etiketu narkomana sa sobom i to je moj teret, koji ne sme da me obeshrabri. Koliko god to bilo teško, potrudiću se da se vratim u normalan život”, priča Branko Erak, koji je takođe na lečenju u „Zemlji živih”.

Saša Ivanović: Potrebno je samo malo želje i volje

Saša Ivanović, jedan od osnivača „Raskršća”, kaže za Autonomiju da se država nije dovoljno bavila problematikom resocijalizacije bivših zavisnika i njihove integracije u društvo. Prema njegovim rečima, nakon uspešne rehabilitacije, bivšim zavisnicima država ne pruža šansu, jer ne postoji strategija za tu problematiku. „Ono što mi pokušavamo kao organizacija je da našim kontaktima nakon završetka programa pomognemo ljudima da se snađu u životu, da nađu nekako posao. Ali, to nije organizovano a trebalo bi da bude, barem onoliko koliko se o tome priča u predizbornim kampanjama. Ne treba tu puno, potrebno je samo malo želje i volje i može se puno toga učiniti. Jer, nakon završetka programa oni su spremni da postanu odgovorni članovi društva, ali je potrebno da im neko pruži tu priliku”, priča Ivanović.

On takođe smatra da su predrasude prema bivšim zavisnicima u društvu u Srbiji veoma prisutne. „Ta etiketa ih košta, jer ovo je zemlja koja je veoma konzervativna po svim pitanjima, pa tako i po pitanju lečenih zavisnika”, kaže Ivanović. On dodaje da značajan broj štićenika, nakon završetka programa lečenja u „Raskršću”, donosi odluku da ode da živi u inostranstvo, jer „želi da započne novi život”. „Odnosno, oni žele da se otarase te etikete koja ih prati ovde zbog predrasuda”, objašnjava Ivanović, koji je takođe 1987. godine prošao program rehabilitacije, odnosno lečenja od narkomanije.

Tri piva ili kvoter heroina

Branko Erak drogirao se 15 godina, od čega je 10 godina bio na heroinu. Poslednjih pet godina je bio na metadonskoj terapiji. „Imao sam normalno detinjstvo, bavio sam se sportom, ali sam u srednjoj školi počeo sa trodonom i marihuanom, i to je ubrzo prešlo na heroin. Verovatno zbog ličnih kompleksa i nezadovoljstva. Zarobio sam se u tom paklu, pokušavao sam na razne načine da se izlečim od te bolesti, koju sam sebi na kraju ipak priznao. Sve sam bukvalno izgubio, prodao sam kuću, stan, automobile, rasturio sam svoju porodicu… Za ova 22 meseca, koliko sam ovde, uspeo sam da dobijem dete i da krenem nekim normalnim tokom života”, priča Erak za Autonomiju.

Sloboda Sekulić kaže da je otpočetka imala podršku porodice, i oca i majke. „A kada sam se vratila, bili su presrećni zbog promene, jer nisu mogli da poznaju svoju kćerku. I oni su se promenili na bolje, pošto su pre toga bili depresivni i nikakvi, jer su imali jako veliki problem u kući. I onda kada su čuli da ću ostati pri ‘Raskršću’ i da mi se ta priča stvarno sviđa, bili su još srećniji. Ja sam iz Novog Sada i stvarno bih volela da sve drugarice i devojke koje poznajem a koje su još u tom problemu, na neki način ubedim da postoji izlaz iz narkomanije i da ne moraju biti narkomanke celi život”, poručuje Sloboda Sekulić.

Ženski centar za lečenje bolesti zavisnosti „Raskršće”: Kada ljudi čuju da je neko bivši zavisnik, samo kažu: IJUUU!

Da li će društvo nastaviti da žmuri pred problemom narkomanije i da etiketira i stigmatizuje one koji su lečeni zavisnici? Javna je tajna da je heroin danas puno više rasprostranjen i da je daleko jeftiniji nego nekada, kaže Saša Kostadinović. „Da li ću na tri piva ili ću na kvoter heroina, jer to je ta cena i to je ta dilema…”, ilustruje dostupnost teških droga mladima Kostadinović i dodaje da sve češće na lečenje u komune dolaze deca od 15-16 godina.

Dok god budemo žmurili pred činjenicama da ne samo u velikim urbanim, već i u seoskim sredinama sve više mladih uzima teške droge, problem će se uvećavati. I dok god budemo uvereni da se takve „stvari” dešavaju samo tamo nekim drugima, a ne nama, našim porodicama i našoj deci. Dok god ne shvatimo da je zavisnost bolest kao i svaka druga i da može i mora da se leči… Ili ćemo zaista „biti bolje društvo ako drvenim štapom izudaramo na smrt svakog narkomana u ovoj zemlji?”

Dinko Gruhonjić (Autonomija)

Tekst “Resocijalizacija ili batinanje na smrt” izrađen je uz podršku Internjuza (www.internews.org). Za sadržaj priloga odgovornost isključivo snosi Nezavisno društvo novinara Vojvodine i redakcija “Autonomije”. Stavovi koji su u tekstu ne odražavaju stavove Internjuza.

Ne sviđa mi seSviđa mi se (+1 rating, 1 votes)
Loading...Loading...
Odštampajte ovaj tekst Odštampajte ovaj tekst

Pogledajte još:

Posted by on Aug 15 2012. Filed under Antidiskriminacija, Autonomija, Izdvajamo, Marginalci. You can follow any responses to this entry through the RSS 2.0. You can leave a response or trackback to this entry
NAPOMENA:
Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove redakcije internet portala Autonomija.info. Molimo korisnike da ne koriste govor mržnje i da se uzdržavaju od vređanja, psovanja i vulgarnog izražavanja. Portal Autonomija.info zadržava pravo da obriše komentar bez najave i objašnjenja.
Neki komentatori, koji su duže prisutni na našem sajtu, imaju mogućnost objavljivanja komentara bez moderiranja. Molimo vas da ne zloupotrebljavate naše poverenje i da vaš iskazi budu primereni i uljudni.
Hvala na razumevanju!

Pretraga arhive

Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga

Prijatelji sajta

Log in | Designed by Gabfire themes | GoDev