RASTISLAV DINIĆ: Varvari pred vratima

03 Nov 2017

Patrijarhova zabrinutost za natalitet u trenutku kada srpske sudije polažu zakletvu nad kosovskim ustavom je skretanje pažnje sa „dijaloga o Kosovu“, čiji će ishod svakako biti priznanje njegove nezavisnosti

Ovaj put, me?utim, varvari ne ?ekaju na granicama, oni ve? dugo nama vladaju.
Alasdair Macintyre, U potrazi za vrlinom

Ima li više ikakvog smisla gledati i slušati nastupe nelegitimno izabranog predsednika na njegovoj privatnoj televiziji? ?ini se da je ta predstava ve? hiljadu puta vi?ena i svaki put ista – red prenemaganja, red samohvalisanja (poslednji put – ocenama sa osnovnih studija), red pljuvanja po „neradnicima“ i „mrziteljima“ iz opozicije, red brecanja na preplašene novinare. Novinarska pitanja su ionako unapred odobrena, predstava unapred napisana i režirana.

Me?utim, predstava ipak nije uvek ista – iako je zaplet uvek isti (usamljeni heroj, sam protiv svih), tekst se menja. Ono što je u jednom izvo?enju predstavljalo centralno retori?ko ?vorište, u slede?em se povla?i u drugi plan, da bi u onom nakon toga potpuno nestalo. Umesto njega pojavljuju se neka nova klju?na mesta. Iz ovih promena retorike može se prepoznati i promena kursa režimske politike i na?ina na koji ona legitimizuje svoje pravo da vlada.

Na primer, centralno mesto ranijih obra?anja – rast BDP-a – ovaj put je pomenuto samo usput. Umesto toga se pri?alo o stranim investicijama, padu nezaposlenosti, itd. Ovo je jasan znak onoga što smo ve? primetili – fijaska režimske ekonomske politike.

Me?utim, pojavili su se i neki novi momenti. Govore?i o tome da se mora posti?i dogovor sa Albancima oko kosovskog pitanja, nelegitimno izabrani predsednik ?e re?i i slede?e:

„Da vidimo šta je to što možemo da preduzmemo da bismo imali mir sa Albancima. Jer Albanci su nacija u ja?anju, u snaženju, oni nemaju politi?ku elitu koja im govori „nemojte da ra?ate decu, nemojte da razmišljate o budu?nosti, važno je da imamo sada komfor kakav imamo i tako dalje“, to nema kod Albanaca, to ima kod nas Srba. Zato su oni nacija u narastanju, bi?e za nekih 70 godina najve?a nacija na zapadnom Balkanu, mi ?emo tada biti drugi… A mi moramo da brinemo o onima koji dolaze posle nas.“

Iz ove izjave možemo zaklju?iti nekoliko stvari. Pre svega – predsednikova vizija srpsko-albanskih odnosa se nije ni najmanje promenila od dana kada je tek ušao u politiku. Albanci su i dalje varvari pred vratima koji nas pobe?uju u demografskom ratu. Promenila se samo naša pozicija – dok smo nekada to rešavali ratom i proterivanjem Albanaca sa Kosova, sada moramo sa njima da se dogovaramo. Da su Albanci ljudi, baš kao i Srbi, da žele isto što žele i Srbi – mir, blagostanje, prava i slobode za sebe i svoju decu – misao je koja predsedniku uopšte ne pada na pamet. I kada govori o miru, on govori o mogu?em ratu (koji bismo „mi“ izgubili). I kada govori o dogovoru sa Albancima, on o njima govori jezikom nacionalisti?kih predrasuda.

Ali to i nije toliko neo?ekivano; prava novina je nešto drugo – srpska elita koja Srbima govori „nemojte da ra?ate decu“. O ?emu je i o kome ovde re?? Koja je to elita koja govori da ne treba ra?ati decu? Koja je to elita koja govori da je važno da „imamo komfor kakav imamo“? Kakav „komfor“ sada uopšte imamo?

I nije stvar u tome da je predsednikova izjava najobi?nija budalaština – ni elita, ni komfor o kojima on govori, prosto ne postoje – stvar je u retorici. Gde smo ve? ?uli ovo kukumav?enje o razmaženim Srbima, a pre svega, naravno, Srpkinjama, koji su razmaženi, koji su navikli na komfor, koji ne ispunjavaju svoju svetu nacionalnu dužnost proizvodnje malih vojnika? Ta?no, ?uli smo ih i stalno ih ?ujemo od ekstremne desnice. ?uli smo ih i od Zorana Milivojevi?a. Nedavno, ?uli smo ih i od ministarke bez portfelja zadužene za populacionu politiku, koja je govorila o „obrazovanim ženama starijim od 30 godina koje nemaju decu i ne razmišljaju o tome, iako nisu ekonomski ugrožene, jer imaju visok stepen potrebe za komforom“. Najskorije, me?utim, ?uli smo ih od patrijarha Irineja.

Patrijarhu se usprotivila potpredsednica Vlade Srbije i koordinatorka tela za rodnu ravnopravnost, ali se ubrzo ispostavilo da je u tome usamljena. Ministar odbrane je izjavio da ne vidi šta je loše u izjavi „duhovnog oca cele nacije“, a premijerka (prva žena na premijerskom mestu!) po obi?aju, nije želela da se meša u sopstveni posao. Nelegitimno izabrani predsednik je jasno pokazao na ?ijoj je strani kada se, neposredno nakon problemati?ne izjave, sastao sa patrijarhom. Kako pišu Novosti, „dvojica sagovornika su izrazili zabrinutost zbog izuzetno niske stope nataliteta u Srbiji“.

Šta nam ovo govori? Pre svega, jasno je da patrijarhova iznenadna zabrinutost za natalitetska pitanja u trenutku kada srpske sudije polažu zakletvu nad kosovskim ustavom, predstavlja skretanje pažnje sa „dijaloga o Kosovu“, ?iji ?e ishod bez sumnje biti, ako ne formalno onda svakako suštinsko priznanje nezavisnosti bivše srpske pokrajine.1 Zatim, jasno je da je oko toga postignut dogovor crkve i aktuelnog režima. Kona?no, jasno je i da sam režim skre?e u desno po tzv. natalitetskom pitanju, kako bi prikrio ?injenicu da sada radi ono što je do pre samo pet godina nazivao izdajom. Istovremeno, režim ovim manevrom „krade“ glavnu temu ekstremne desnice i nanovo dokazuje svoju nacionalisti?ku pravovernost. Mogu?e je da je sve ovo samo kratkotrajna diverzija, ali ne bi trebalo da nas iznenadi ako u najskorije vreme režim sprovede sistematski udar na reproduktivna prava žena. Borba protiv korupcije, Beograd na vodi, veliki ekonomski uspesi, pri?e kojima se režim do sada legitimisao, neslavno su propale. Ostao je dobri stari nacionalizam. A pošto više nismo u stanju da ratujemo sa spoljašnjim neprijateljem, obra?una?emo se sa onim unutrašnjim – razmaženim ženama naviknutim na komfor, zbog ?ijeg smo neispunjavanja nacionalne dužnosti izgubili Kosovo!

(Peš?anik, Foto: mc.rs)

Podelite ovu stranicu!