RANKO BUGARSKI: Nepotrebno prizivanje haosa

17 Aug 2018

Ne prihvatam manipulatorsku podelu na „Srbe ćiriličare“ i „Srbe latiničare“, niti jadikovke tipa „koji se još narod odrekao svog nacionalnog pisma“. Ne pada mi na pamet da se odreknem ćirilice, ali bogme ni latinice

Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije pripremilo je izmene i dopune Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisama. Iako najavljena javna rasprava, koja bi trebalo da prethodi upućivanju ovog predloga Skupštini Srbije, nije još zvanično otvorena, niti je sam tekst stavljen na uvid javnosti, njegovi sastavljači već su javno saopštili u čemu je suština predloženih promena. One su toliko obimne i dalekosežne da je i sama njihova najava izazvala potres u kulturnoj javnosti Srbije, uz poneki aplauz građana odanih političkim vlastima, ali i niz ozbiljnih kritičkih primedaba u bolje obaveštenim krugovima. U ovom prilogu ukratko ću izložiti svoj pogled na ovo aktuelno pitanje.

1. U najavama i raspravi koja je usledila autori Predloga su istakli da je on bio neophodan kako bi se postojeći Zakon usaglasio sa Ustavom Republike Srbije iz 2006. godine, kojem navodno protivreči. Naime, Ustav određuje da je u Srbiji u službenoj upotrebi srpski jezik i ćirilično pismo, uz dodatak da se službena upotreba drugih jezika i pisama utvrđuje zakonom, na osnovu Ustava (čl. 10) – dok Zakon predviđa i službenu upotrebu latiničnog pisma u srpskom jeziku, iako uz određena ograničenja: ćirilica je primarna i obavezna, dok je latinica sekundarna ali dopuštena. Predlagači tvrde da Zakon time izlazi iz okvira Ustava, koji prema njihovom tumačenju podrazumeva da latinica ne može biti u službenoj upotrebi. Ovo tumačenje smatram proizvoljnim i neadekvatnim, ali bi o tome trebalo čuti kvalifikovano mišljenje stručnjaka za ustavno pravo, koji – kako ćemo videti i u daljem tekstu – po svemu sudeći nisu ni konsultovani prilikom izrade Predloga. Drugi razlog koji je pomenut jeste navodna potreba da se Zakon usaglasi sa Evropskom poveljom o regionalnim ili manjinskim jezicima, ali taj posao već je obavljen prilikom prethodne revizije Zakona 2010. godine, pa se ne vidi zašto se baš sada mora na to vraćati. A iznad svega toga, kao krunski argument i neupitna potreba stoji alarmantno upozorenje da je ćirilica toliko ugrožena da je poslednji čas da se ona odbrani represivnim zakonskim merama, pod pretnjom kazni za sve koji se budu služili latinicom (osim u „individualne“ svrhe, što će reći privatno). Dozvoliću sebi da ovu argumentaciju osporim, kako sledi.

2. Daleko od „mirenja“ Zakona sa Ustavom, Predlog upravo drastično krši isti taj Ustav, koji eksplicitno zabranjuje „svaku posrednu ili neposrednu diskriminaciju po bilo kom osnovu“, a naročito po osnovu nacionalne pripadnosti, veroispovesti i nekoliko drugih obeležja, među kojima se izričito navodi i jezik (čl. 21). A kako je pismo deo jezika, svako ozakonjeno favorizovanje jednog od pisama već je po sebi diskriminatorno u odnosu na ono drugo, dok je propisivanje kazni zbog „nedozvoljene“ upotrebe tog drugog pisma očito još viši stepen diskriminacije. Prema tome, Predlog je protivustavan.

3. Priča o ugroženosti ćirilice, kao jednog od stubova srpskog identiteta, u opticaju je već decenijama, a obnavlja se i dramatizuje s vremena na vreme, već prema političkoj situaciji i potrebama odgovarajućih državnih institucija, stručnih udruženja i uticajnih pojedinaca u njima. Otuda je u srpskom narodu čvrsto ukorenjeno verovanje da predstoji gašenje ćirilice, a u jednom katastrofičnom scenariju s njom će nestati i srpski jezik, pa „posledično“ i sam taj narod – po šemi iz XIX veka da ne može biti Srba bez srpskog jezika, a ovoga bez ćirilice. Ovakvo jednačenje otvara širok prostor za političke manipulacije emotivnom vezanošću mnogih Srba za pismo koje osećaju kao važan deo svog istorijskog identiteta.

4. Međutim, stvarnost je znatno drukčija. Iz celog niza geopolitičkih, kulturnih, civilizacijskih i drugih razloga koje čitaocima Peščanika nije potrebno nabrajati, latinica u Srbiji već celo stoleće deli grafički prostor sa ćirilicom, pa se poslednjih decenija i širi na njen račun, naročito s porastom elektronske tehnologije i novih medija – ali nema bojazni da bi je mogla potpuno potisnuti iz upotrebe. Ćirilica ima snažna uporišta pre svega u Ustavu, kao obavezno pismo u službenoj upotrebi, i u školstvu, gde sva deca uče prvo ćirilicu pa tek potom latinicu, i gde su svi udžbenici obavezno štampani ćirilicom, što znači da se osnovno školovanje u Srbiji ne može završiti bez potpunog vladanja ćirilicom. (Ovo je neuporedivo važnije od diletantskog zagledanja koliko ima ili nema ćirilice na firmama u Knez Mihailovoj ulici ili na titlovima pojedinih televizijskih stanica, što se tipično poteže kao očigledan signal njenog predstojećeg nestanka). Zaista je teško videti kako jedno ovako privilegovano pismo može biti ozbiljno ugroženo. Dok postoje škole u Srbiji, svaki njen opismenjeni građanin znaće ćirilicu, a koliko će je u kasnijem životu koristiti – to zavisi od njegove lične odluke, u skladu sa okolnostima u kojima živi, njegovim potrebama i sklonostima, i u jednom iole demokratskom društvu ne može se regulisati prisilom. Milioni Srba, u matičnoj zemlji i izvan nje, normalno smatraju svojim i koriste oba pisma srpskog jezika, ocenjujući da njihovo naporedno postojanje predstavlja bogatstvo a ne prokletstvo. Oni nemaju nikakve potrebe za ideologijom opsednutim nacionalnim dušebrižnicima koji će ih podučavati da je samo ćirilica njihovo pismo, dok se „tuđinske“ latinice moraju kloniti ako ne žele da ih njihova država udara, ako ne baš pendrekom, a ono po džepu.

5. Govoreći za medije, predlagači izmena su istakli kako oni nisu protiv latinice nego samo čuvaju ćirilicu. Oni naravno ne mogu da kažu da su protiv latinice, ali vredi pogledati kako po njihovoj zamisli izgleda to čuvanje ćirilice. U tu svrhu potrebno je razmotriti neke osnovne pojmovno-terminološke distinkcije, u svetu široko prihvaćene ili bar podrazumevane, koje su u Predlogu i pratećim objašnjenjima što zanemarene što krivotvorene. Najpre, uobičajeno je – a i logično – da se svekolika upotreba jezika bez ostatka deli na privatnu i javnu sferu: javno je sve što je namenjeno javnosti i što otuda nije privatnog karaktera. Stoga je opšte mesto relevantnih evropskih dokumenata, uključujući i pominjanu Evropsku povelju o regionalnim ili manjinskim jezicima, insistiranje na pravu govornika da se slobodno služe svojim jezicima privatno kao i javno (in private and in public use).

6. Javna upotreba jezika kao jedan svoj segment, posebno važan ali ipak samo segment, ima službenu upotrebu jezika, a to je u načelu sve ono što nosi državni pečat: komunikacija između ministarstava i drugih državnih organa, kao i sa građanima i prema inostranstvu, nazivi nadleštava i njihovi memorandumi i pečati, topografski nazivi, državni mediji, ugovori, diplome i drugi dokumenti koje potpisuje država i slično. U nekim zemljama, zavisno od njihovog etničkog sastava i državnog uređenja (npr. Belgija ili Kanada), pod službenu upotrebu mogu se svrstati i određeni delovi privrede, trgovine, obrazovanja i drugih oblasti, ali nikada sve one generalno, jer bi se time službena upotreba proširila na kompletan javni domen – a upravo ovo, kako ćemo videti, jeste pravi i zapravo jedini cilj predložene revizije Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisama, gde se taj pojam proteže i na pravni promet, privatni sektor, obrazovne i naučne ustanove, privredu, medije – sve do udružanja građana. Ovde treba naglasiti da je javna upotreba jezika toliko širok i difuzan pojam da se nigde ne normira u zakonodavstvu, kao ni privatna upotreba, pa je predmet državne regulative samo službena upotreba, i pitanje je samo šta će (a šta neće) biti obuhvaćeno pod tim zaglavljem. Ovo, međutim, nikako ne znači da javna upotreba ne postoji kao pojam i kao praksa – ona i te kako postoji, sasvim nasuprot insistiranju neobaveštenih promotora Predloga, koji čak tvrde da je to termin „iz socijalističkog doba“, koga nema ni u jednom jeziku na svetu…

7. Ali u medijskom diskursu predlagača zakonskih izmena veoma je upadljiv upravo agresivan govor o potrebi prevazilaženja podele na službenu i javnu upotrebu jezika, koja se karakteriše kao veštačka, nepotrebna i čak lažna, koja navodno ne postoji nigde u svetu („gde su to sinonimi“) osim kod nas! Ova teza otkriva s jedne strane zabrinjavajuće nepoznavanje materije o kojoj apodiktički sude samouvereni protagonisti Predloga, ali s druge strane i njegov upravo pomenuti cilj: da se službena i javna upotreba „sjedine“ tako što će prva da proguta drugu, pa će tim putem ćirilica (kao po Zakonu jedino službeno pismo) da ovlada celim javnim prostorom, dok će latinica biti proterana ne samo iz službene nego i iz javne upotrebe (u kojoj je inače, kao i u privatnoj, danas neosporno dominantna u Srbiji). Prost i elegantan manevar, zar ne? Pri tome ovaj hokus-pokus čak nije ni nov, nego je samo reinkarnacija sličnog predloga jednog ranijeg ministarstva za kulturu, koji je arhiviran 2007. godine usled promene političke vlasti – na svu sreću, pošto je sadržavao i neke krajnje bizarne odredbe u istom cilju progona latinice.

8. Kad već pomenuh ovaj raniji predlog, u njemu je bila sadržana i neobična ideja koju promovišu aktuelni predlagači – naime, da bi ćirilicu trebalo ozakoniti kao „matično“, a latinicu kao „pomoćno“ pismo. Šta god ovi atributi značili, to je jasna diskriminacija već na terminološkom planu, a osim toga, i najblaže rečeno, velika je smelost onako s visoka proglasiti u svakodnevnoj praksi dominantno pismo pomoćnim; uistinu je to uvreda svih korisnika latinice. Što se mene lično tiče, još od detinjstva oba pisma smatram svojim i njima se služim, kao i svi nacionalizmom neopterećeni ljudi koje poznajem, i odbijam da prihvatim „pouku“ samozvanih presuditelja da je jedno od njih zapravo samo pomoćno: kao, ja to ne znam, ali ima ko zna i ko će to lepo da mi objasni! Takođe ne prihvatam manipulatorsku podelu na „Srbe ćiriličare“ i „Srbe latiničare“, uz obavezno nipodaštavanje ovih drugih, što je providna zamena teza. Iz ovog što pišem jasno je da nije reč o zameni pisma, o jednom ili drugom pismu, nego o jednom i drugom, što većina Srba smatra normalnim stanjem, tako da su potpuno deplasirane jadikovke tipa „koji se to još narod odrekao svog nacionalnog pisma?“ Ne pada mi na pamet da se odreknem ćirilice, ali bogme ni latinice.

9. Jedan od autora Predloga istakao je novo pravilo, opasno koliko i apsurdno, da „u skladu s Ustavom“ sve što je napisano na standardnom srpskom jeziku mora „logično“ biti na službenom pismu, tj. ćirilici – uz srazmerno marginalne izuzetke, uglavnom u „individualnoj“ upotrebi. (Uzgred, nije jasno ni značenje ovog termina, koji deluje kao nesrećna zamena za uobičajenu kategoriju privatne upotrebe; naime, svaka upotreba jezika – osim, možda, horskog pevanja! – rezultat je aktivnosti pojedinačnog govornika ili pisca). Tek treba videti kako je ovo zamišljeno, ali već sam ovaj pravac razmišljanja, recimo u školstvu, izaziva ozbiljnu zabrinutost zbog nesagledivih mogućih posledica. Znači li to da se standardni srpski jezik ne može pisati latinicom, pošto bi u tom slučaju automatski postao hrvatski? Ili da će se deca opismenjavati samo na „matičnom“, ali ne i na „pomoćnom“ pismu?

10. Jezik i pismo po svojoj prirodi izrazito su nezahvalan teren za treniranje strogoće i opiru se prinudi, pa bi kaznenim merama iz Predloga ćirilici lako mogla da bude učinjena medveđa usluga; kako je to ovim povodom jezgrovito izrazio Ratko Božović, „što se previše pritiska previše i odskače“. Već ima ozbiljnih znakova otpora pokušaju grafičkog prevaspitavanja naroda primenom metoda koje se lako asociraju sa policijskim (videti, na primer, karikaturu „Snage reda“ koju je ovih dana na naslovnoj strani donela Politika, gde su postrojeni dvojica rmpalija na čijim leđima pise „Policija“ odnosno „Komunalna policija“ i uz njih mnogo manji Vuk Karadžić, sa natpisom „Ćirilična policija“). A uvođenje kaznenih mera opravdava se ukazivanjem da one već postoje u delu Zakona koji se odnosi na jezike nacionalnih manjina, pa je onda „logično“ da i nacionalno pismo većinskog naroda bude na isti način zaštićeno – ali se ovde mešaju babe i žabe. To je naime logično samo onima koji ne poznaju ili zanemaruju koncept pozitivne diskriminacije, gde se određenim privilegijama dodatno štite manje, slabije i ugrožene grupe, dok se takva zaštita smatra suvišnom kad je reč o većim, jačim i dominantnim partnerima. U ovom slučaju status ćirilice, čak i ako se ona smatra ugroženom, ne može se upoređivati sa osetljivim položajem jezikā nacionalnih manjina, čija zaštita u međunarodnoj praksi uvek ima prioritet.

11. Pri tome nije jasno kako treba razumeti objašnjenje ministra kulture da kazne ne odmeravaju predlagači nego Zakon o prekršajima (!?). Podjednako je zagonetan i njegov nešto raniji odgovor na primedbu da bi njegovo ministarstvo pre nego promovisanjem ćirilice trebalo da se bavi lavinama prostačkog jezika i pornografije kojima nas svakodnevno zasipaju mediji pod kontrolom države. On je, naime, rekao da tu nema nadležnosti jer su za to zadužena regulatorna tela (!), pa se čovek pita kako je to Ministarstvo kulture i informisanja nenadležno za jezik u medijima, a nadležno za predlaganje zakona o jeziku i pismu. To u najmanju ruku deluje kao čudna raspodela nadležnosti u Vladi Srbije.

12. S ovim je u vezi i profesionalni sastav grupe predlagača. Koliko je javnosti poznato, to su većinom stručnjaci za gramatiku i istoriju srpskog jezika, ali se oseća odsustvo lingvista opštelingvističke i sociolingvističke orijentacije, i pogotovo pravnika relevantnog usmerenja, čije bi specijalnosti bile bliže važnim delovima predmetne materije. Posebno bi vredelo čuti mišljenje institucija kao što su vladina Kancelarija za ljudska i manjinska prava ili Beogradski centar za ljudska prava, s obzirom na činjenicu da se ovakvim Predlogom ogromnom broju građana drastično ograničava ljudsko pravo na slobodno korišćenje jednog od dva pisma srpskog jezika.

13. I još samo nešto o jednom bitnom pitanju koje, koliko vidim, niko od predlagača nije ni pomenuo: ukoliko ovaj Predlog, u sadašnjoj ili malo doteranoj verziji, bude usvojen u Skupštini Srbije – u što je teško sumnjati, imajući u vidu njen aktuelni sastav – ko će, i kako, kontrolisati primenu inoviranog Zakona? Sudeći prema onom što je dosad saopšteno, on će biti glomazan i težak za čitanje i razumevanje, sa mnogo detaljnih propisa i nešto izuzetaka, sa različitim procentima državnog finansiranja pojedinih firmi ili medija, i sličnim komplikacijama. U mnoštvu nepredvidljivih situacija mnogi neće umeti da se snađu, neće znati šta je dozvoljeno a šta kažnjivo. Ponegde će verovatno morati da bude angažovana posebna pravna pomoć, a zastrašuje pomisao na armije kontrolora celokupnog javnog pisanog saobraćaja, kao i na masovna dodatna zaduženja ionako preopterećenih sudija koji će morati da odmeravaju kazne grafičkim prestupnicima, kao da ni oni sami ni država nemaju prečeg posla. A finansiranje celog tog skupog aparata pašće na leđa nedužnih građana, koje niko nije pitao da li im sve to uopšte treba.

14. U zaključku: ovaj Predlog, podnet u trenutku kad se Srbija nalazi pred velikim iskušenjima, motivisan je političkim više nego kulturnim razlozima (o čemu govori i to što se vrlo sličan zakon o „glavnom“ pismu istovremeno donosi u Republici Srpskoj). U ime zaštite srpstva, ovim se bez prave potrebe faktički priziva haos u javnoj komunikaciji na prostoru koji pripada svim građanima Srbije. Mislim da bi najbolje bilo da se Predlog bar privremeno povuče iz procedure, jer bez temeljite revizije, uz učešće kvalifikovanih predstavnika još nekih struka, primena ovakvog zakona donela bi mnogo više štete nego koristi.

Autor je profesor Filološkog fakulteta u Beogradu, pisac mnogih radova iz raznih oblasti lingvistike. Bio je predsednik Evropskog lingvističkog društva, član je Evropske akademije nauka i umetnosti i ekspert Saveta Evrope za regionalne ili manjinske jezike.

(Peščanik, Foto: Miran Hladnik – Wikipedia)

Podelite ovu stranicu!