RANKA IVANOSKA: Živi zakopani na medijskoj deponiji

26 Jan 2014

Ne slučajno, neko je odlučio da novinari u Srbiji treba hitno da zaborave “belosvetske gluposti” o ulozi medija kao “watchdog” kritičara i “gate keepera”. I, u službi profita, preuzmu ulogu grobljanskih “narikača” i “lešinara”

Krvavi zločini i nesreće uz ridanja ožalošćenih, gole grudi trenutno aktuelne starlete i poneki uspeh naših sportista u svetu – recept je za uspešno obavljen svakodnevni posao gotovo svakog urednika štampanih medija u Srbiji. Samouvereni i uvereni da “služe narodu ono što narod traži”, nevidljivi medijski čarobnjaci iz Oza rešili su da baš svi građani Srbije imaju pravo na pet minuta slave, ali samo ako krvavo, bizarno ili jezivo stradaju. “Ubio ženu peharom”, “Ubio se jer nije imao 100 dinara lek”, “Telo starice danima jeli psi”, “Pokojnik oko vrata nosio testament”, “Planirao jednu, a ubio drugu ženu”, itd… Ovakve smrti prate povorke novinara i sevaju blicevi.

U trci za “dobrom novinarskom pričom”, medijski nekrofili u poslednje vreme prvi donose vest o tragediji u dom ožalošćene porodice i hineći saosećanje škljocaju fotoaparatima (“dobra fotka, za naslovnu?”). Vredno beleže bolne grimase i izjave tipa: “kuku nama”, “prokleta sudbina, ni oženio/ udala se nije”, “ostadoše deca siročići”. Na talasu adrenalina, već zadovoljno trljaju ruke, jer priča ima nastavak. Uskoro će sahrana. Rutinska stvar. Tamo na groblju, naročita sposobnost novinara meri se na skali od amaterskog širokog kadra pogrebne povorke do virtouznih paparazzo fotografija sa otvorenim sandukom okruženim ožalošćenom porodicom ili majkom koja pada nad rakom. Već ovladali veštinom pisanja nekro-tekstova, uz fotografije koje govore više od hiljadu reči, novinari dopisuju par ustaljenih (ili izmišljenih?) izjava neimenovanih prijatelja i komšija koji za pokojnika, eto, imaju samo reči hvale.

Neretko, u gotovo nadrealnoj slici ožalošćeni rado pristaju da poziraju na grobnom mestu verujući, valjda, da tako za pokojnika i sebe kradu komadić besmrtnosti novinskog papira. I ta slika iz Srbije u 21. veku na čudan način korespondira sa onim morbidnim post-mortem fotografijama iz 19. veka kada su, po pronalasku fotografije, ožalošćeni za porodični portret pozirali sa svojim mrtvacem u “živoj pozi”. Bitna razlika je u tome što su se mrtvi i ožalošćeni pre skoro dva veka fotografisali za privatnu uspomenu, a ne za naslovnice dnevnih novina.

Svaka sličnost slučajna: Postmortem fotografija iz 19. veka

Kakogod, sutradan, veliki masni naslov “skandalozno”, “strašno”, “jezivo”. I pohvale oduševljenog urednika. O tome kako se oseća dok za kiflu zarađuje preskačući grobljanske rake – novinar u ulozi narikače ćuti. Ćuti o gađenju, stidu i hroničnom bolu u želucu. Ćuti, jer je u Srbiji u 21. veku upravo to je njegov poziv, šansa za pozicioniranje na prednje ili naslovne strane (profesionalna deformacija) ili uslov da sačuva posao .

Tako, kažu, oni moćni patuljci skriveni iza zavese u medijskom Ozu Srbije.

Oni su uspešan recept za prodaju tiraža prepisali sa spiska 10 Strategija manipulacije populacijom Noama Čomskog koji kao strategiju br 7. navodi: “Buđenje emocija je klasična tehnika zloupotrebe koja se koristi u izazivanju ‘kratkog spoja’ kada kritičku svest zamenjuju emotivni impulsi”. Dakle, čitaocima se najbolje prodaju emocije? A šta je jača emocija u Srbiji od vriske i naricanja nad otvorenim grobom?!

Žalost i strah od smrti zamagljuje nezadovoljstvo i bes zbog siromaštva, nezaposlenosti, korupcije, partiokratije, nerazumljivih računa za struju, skoka cena… Ne slučajno, tragične sudbine malih ljudi ilustrovane velikim fotografijama – bacaju u senku društvo preplavljeno problemima. Ne slučajno, neko je odlučio da novinari u Srbiji treba hitno da zaborave “belosvetske gluposti” o ulozi medija kao “watchdog” kritičara i “gate keepera”. I, u službi profita, preuzmu ulogu grobljanskih “narikača” i “lešinara”.

“Ćuti, dobro smo prošli”, valjda će pomisliti čitaoci kada vide fotografije u koloru sa krvavih mesta zločina i saobraćajnih nesreća. I Srbijom će, mic-po-mic, zavladati stanje opštenarodnog nadasve skrušenog zadovoljstva, jer smo “živi, a ne mrtvi”.

(Tekst preuzet sa bloga autorke, uz njenu dozvolu.)

 

Podelite ovu stranicu!