RADOMIR KUKOBAT: Samo budale ratuju za najbolju sobu na Titaniku

14 May 2016

Da sam ja neko u DS-u...

Da sam ja neko u Demokratskoj stranci, više se uopšte ne bih bavio upravo završenim izborima, a svima u stranci bih zabranio da govore o Vučićevom porazu i svojoj pobedi. S obzirom na teške okolnosti u kojim je ostvaren, izborni rezultat je na donjoj granici jedva podnošljivog, ali to malo biračkog „vazduha“ koji je ubačen u „pluća“ Demokratske stranke ni izbliza nije dovoljno da stranka ispliva iz vrtloga u koji je upala 2012. godine i u kojem se i dan danas davi.

Da sam ja neko u Demokratskoj stranci, sad bih se konačno posvetio unutrašnjoj konsolidaciji i istinskoj reformi stranke. O promenama u Demokratskoj stranci predugo se govori i sve je već odavno počelo da nalikuje na priče o duhovima. Mnogi pričaju o njima, a niko ih nije video. Suštinska promena, međutim, više se ne može odlagati i svaki potez sada ima gotovo sudbonosan značaj. Sve ono što u narednom periodu bude radila Demokratska stranka ličiće zapravo na hod po minskom polju. Svaki sledeći korak može biti i poslednji.

Da sam ja neko u Demokratskoj stranci, najpre bih pozvao sve ljude iz javnog života koji su na aprilskim izborima podržali tu partiju i iskreno im se zahvalio zbog toga što su presudno pomogli da stranka ostane u parlamentu i političkom životu. Njihov postupak dodatno dobija na značaju kada se zna da su to uradili bez bilo kakvog ličnog interesa. Štaviše, oni od svog javnog zalaganja za Demokratsku stranku mogu imati samo štetu. Uostalom, nema te materijalne vrednosti kojom se mogu kompenzovati sve uvrede i pretnje koje su se sručile na Đorđa Balaševića i njegovu porodicu kad je Đole javno rekao to što je rekao.

Da sam ja neko u Demokratskoj stranci, pozvao bih sve javne ličnosti koje su podržale DS da se sada i priključe toj partiji. Formalno ili neformalno, od volje im. Pitao bi’ ih otvoreno koga žele na čelu Demokratske stranke. Možda im čak i predložio da postanu neka vrsta senata ili stranačkog saveta? Ne bih se plašio za sopstvenu poziciju ako oni prihvate takav predlog. Ljudima koji su svojim imenima i karijerama dobrovoljno pristali da budu žiranti Demokratskoj stranci treba ukazati i potpuno poverenje i najdublje poštovanje. Eto, već to bi bila značajna promena u odnosu na ono kako je godinama unazad radila Demokratska stranka.

Da sam ja neko u Demokratskoj stranci, izabrao bih stranačko rukovodstvo u kojem bi bili ljudi koji svojim životom i radom svedoče kako uspešni mogu biti i oni koji nisu tranzicioni profiteri i muljatori. Pravih ljudi u Demokratskoj stranci ima više nego u bilo kojoj drugoj. Ima naravno i ovih drugih, koji su sada videli šansu za sebe pa već obilaze lokalne odbore i skupljaju glasove za svoje buduće nominacije. Nikad nisam razumeo ljude koji svoje lične ambicije postavljaju tako visoko iznad svojih ličnih mogućnosti. Ne znam kako ne vide koliko je sada besmisleno ratovati za položaj u Demokratskoj stranci samo zbog svog interesa i želje za samoaktuelizacijom. Ako se takvi popnu na stranački vrh, Demokratska stranka će pasti na dno. Pa u konačnom, niti će oni moćí da ostvare svoj lični interes niti će zadobiti iskreno poštovanje. Samo budale se bore za najbolju sobu na Titaniku.

Da sam ja neko u Demokratskoj stranci, „zahvalio“ bih se na dosadašnjem radu i saradnji svima koji predstavljaju oličenje onog protiv čega Demokratska stranka treba da se bori. Znam ljude koji bi sutra na unutarstranačkim izborima glasali za Šutanovca i Kenu, ali ne znam nikog izvan DS-a ko bi zbog njih sutra glasao za Demokratsku stranku. Naprotiv. Glasače koji su pobegli od Demokratske stranke neće vratiti oni zbog kojih su ti glasači i pobegli. To mogu samo neki drugi ljudi. Birači za čiju podršku Demokratska stranka realno može da se bori nisu od fele kojom se beskonačno može manipulisati. To je već probao Boris Tadić, podstrekivan od svojih nedoraslih i nevernih savetnika, pa je propao.

Da sam ja neko u Demokratskoj stranci, vratio bih ideologiju i politiku u tu stranku. Na aprilskim izborima, istina, najviše glasova su dobili oni koji nemaju ni ideologiju ni politiku, već su samo dobro ovladali tehnologijom skupljanja glasova u jednoj siromašnoj i nesrećnoj zemlji, ali se Demokratska stranka s takvima ne može takmičiti ni u populizmu ni u nacionalizmu. Demokratska stranka treba da svoju politiku zasnuje na konkretnom i konzistentnom predlogu promene ustava, izbornog zakonodavstva i, uopšte, političkog sistema te reforme privrede, zdravstvene i socijalne zaštite, obrazovanja i očuvanja životne sredine. Iskreno i potpuno odricanje od partijskog modela upravljanja javnim poslovima se podrazumeva. Možda će to sada ići lakše pošto stranka gotovo nigde neće biti u vlasti. Pod uslovom da diskontinuitet sa dosadašnjom praksom ne proglašavaju oni koji su takvoj praksi dali nemerljiv lični doprinos.

Da sam ja neko u Demokratskoj stranci, pozvao bih i partije čiji su politički koreni u DS-u da se vrate „kući“ kako bi zajednički gradili bolju stranku. To ne bi bilo ujedinjavanje partijskih lidera, već ljudi, ideja i energije. Zoran Živković više nikad neće biti premijer, niti će Boris Tadić ponovo postati poštovan lider, a o Čedi Jovanoviću da i ne govorimo. Odranije znamo neke vredne ljude i u SDS-u i u LDP-u, a videli smo u međuvremenu da takvih ima i u Novoj stranci. Nijedna od tih stranaka, međutim, nikad neće postati respektabilna politička snaga, pa što da ti vredni ljudi gube vreme? Mnogi misle kako bi Vlada Pavićević bio baš dobar potpredsednik obnovljene Demokratske stranke.

Da sam ja neko u Demokratskoj stranci, više ne bih napravio nijedan truli kompromis zarad vlasti. Demokratsku stranku iz krize može izvući samo nova Velika ideja, a nikako mrva vlasti u nekoj lokalnoj samoupravi. Ta Velika ideja jedino može biti upravo integracija i mobilizacija demokratskih potencijala našeg društva, a to je nešto mnogo više i značajnije nego što je sama vlast. Srbiju u Evropu nikad neće uvesti najbolji učenici Vojislava Šešelja i Slobodana Miloševića. Posle svih lomova, razočarenja i neuspeha, jedino se još vredi boriti za šansu da ono što je ostalo od građanske i demokratske Srbije napokon povuče čitavo društvo s klizišta na kojem dugo stoji. Pri čemu uspeh te borbe uopšte nije zagarantovan. Izvestan je samo neuspeh Demokratske stranke ukoliko se ponovo bude menjala tako da ostane ista.

(Autonomija)