RADIVOJ STEPANOV: Vojvodina će biti država

24 Sep 2015

Poslednji pozdrav saradniku: Jedan stari intervju profesora Stepanova (1945-2015)

Danas je umro naš saradnik i dragi prijatelj prof. dr Radivoj Stepanov. Otišao je još jedan od onih koji su imali hrabrosti i snage da se, dosledno, bore za ideju Vojvodine, a bez kojih bi danas verovatno i sama reč “Vojvodina” bila zabranjena. Objavljujemo jedan njegov intervju iz 2007. godine, u kojem se iskazuje njegova smelost, visprenost i erudicija. Kao poslednji pozdrav.

Godinu dana od referenduma kojim je, u najmanju ruku na neobičan način, potvrđen Ustav Srbije ne prestaje da traje rasprava o tome koliko je taj ustav valjan, koliko moderan, koliko blizak ili suprotan evropskim standardima, a pogotovo je otvoreno pitanje u kojoj meri je on na dobar način specifikovao položaj AP Vojvodine, u kojoj ustav nije ni dobio potrebnu većinu glasova građana.

– Donošenje Ustava Srbije beogradskim, centralističkim, radikalskim vlastima moglo je da posluži kao pravna i politička (a što ne i istorijska) šansa da Vojvodina ponovo revitalizuje davno stečenu suštinsku autonomiju! Dogodilo se suprotno. Ustav je doneo ekstremno restriktivne, bukvalno kaznene odredbe za autonomiju Vojvodine! Srbija je tako pokazala da istorija za nju nije “učiteljica života”. Nastavila je po starom, produžila je da praktikuje “centralističke igr(ank)e bez granica”, i za kratko vreme ostala je bez ranijih granica, ustvari, ostala je bez jedne, a kako stvari stoje, može ostati i bez svoje druge pokrajine! – kaže na početku razgovora za GL profesor Filozofskog fakulteta i stručnjak za ustavno pravo Radivoj Stepanov i dodaje:

– Kad svoje namere ne postigne rigidnom centralizacijom, sadašnja vlast poseže za hipertrofiranom centralizacijom i beogradizacijom, sve do urušavanja sistema. To se dobro vidi na “teritorijalnom pitanju”. Naime, braneći se od tzv. državnosti pokrajine “ukidanjem autonomije”, besprizornim gaženjem po stečenim pravima autonomije Vojvodine, opstruiranjem regionalizacije i podsmevanjem savremenim tokovima evropeizacije, “natoizacije” i sl., ova vlast i desna srpska opozicija naprosto prisiljavaju autonomiju na državnost! Sa Kosovom to je završena priča! A pre ili kasnije, Vojvodina će “učinkom” takve politike postati DRŽAVA! – kaže Stepanov.

Sa ove tačke gledišta, čini se da je Ustav, nezavisno od položaja Vojvodine – mrtvorođen! I da su u pravu svi oni koji su tvrdili da je donošenje „takvog“ ustava, na „takav“ način – bila skoro kobna greška!

– Srbija od kada je u “posedu državnosti” ništa nije u stanju čestito da organizuje, u Srbiji je raspad institucionalnog sistema, pravnog sistema, političkog sistema, ekonomskog sistema, školskog sistema, zdravstenog sistema, penzionog sistema, teritorijalnog sistema, a ustav koji je pre godinu dana donet kao spas od svih društvenih boljki, gotovo odmah potom, pokazalo se da je i sam bolestan, postao je izlišan i otišao je u zaborav. Sad je pravni i politički hit “Ustavni zakon o sprovođenju Ustava” i sve je okrenuto u Srbiji naopačke, samo ne “za vrapce i mačke”, već za nas, njene podanike koji smo kao mali prometeji sudbinski prikovani “za ovaj kamen zemlje Srbije što preteć suncu dere kroz oblak…”

Povukli ste paralelu između Kosova i Vojvodine. Da li smatrate da etnički princip u slučaju decentralizacije ne igra jedinu ili bar ne odlučujuću ulogu?

– Ne, nisam pravio nikakvu paralelu između Kosova i Vojvodine. Samo sam pokušao da uporedim ustavne razloge “za davanje” suštinske autonomije Kosovu i “za oduzimanje” autonomije tog kvalitetaVojvodini. Zaključio sam da Srbija bez razboritog, realističkog i u izvesnom smislu futurističkog gledanja na pitanje autonomije i teritorijalne organizacije upada u ozbiljne teškoće, u nerešive aporije, koje vode pre ili kasnije, brže ili sporije u tešku ustavnu i političku krizu. Ta ustavna kriza u Srbiji već je vidljiva, ona je već počela! U suštini, Ustav Srbije instalira praktično tri oblika autonomije i na taj način stvara opasne ustavne nejasnoće. Koja tri oblika autonomije? To je, prvo, nesuštinska autonomija; drugo, suštinska autonomija; treće, nadsuštinska autonomija. Nesuštinska autonomija (ili ograničena, restriktivna, adolescentna, “autonomija pod starateljstvom”) predviđena je za Vojvodinu a tu autonomiju Vojvodina niti želi niti zaslužuje. Suštinska autonomija namenjena je za Kosovo, ali Kosovo takvu autonomiju ne prihvata. Nadsuštinska autonomija (ili: “buduća nezavisnost”) je stvarno stanje Kosova za koju srpske vlasti neće ni da čuju. To je čista “šizofrenija”. Ali jedno je vidljivo: Ustav pokazuje otvorenu, “otrovnu” diskriminaciju prema autonomiji Vojvodine! Ne može se Ustav Srbije tako bezočno i nekažnjeno igrati autonomijom Vojvodine! Savršeno je jasno da Srbija sistematski i kontinuirano ne ubija u Vojvodini ni Boga ni autonomiju već – DRŽAVU!

A kako stvari stoje sa etničkim principom i decentralizacijom?

– Na to pitanje odgovor treba potražiti u sociološkim istraživanjima koja su u Srbiji na tu temu obavljena. Najkraće, etnički princip ne mora da igra odlučujuću ulogu u procesima decentralizacije. Vi danas imate visoko decentralizovane savremene države koje su praktično jednonacionalne. Naravno, multietničnost može biti “jak” razlog za decentralizaciju, i to zavisi od “političke logistike”: političke kulture, razvijenosti demokratskih institucija, vladavine prava itd. u nekoj državi ili društvu. Multietnički, multikulturni, multijezički faktor bi mogao biti značajan činilac decentralizacije u Vojvodini, ali u ovakvoj Srbiji teško da će to postati respektabilan razlog!

Čini se da međunarodni faktori i pored svega ne pokazuju previše interesovanja za položaj Vojvodine. Da li je to zbog toga što ih to pitanje ne interesuje ili ono jednostavno nije došlo na dnevni red?

– Ne mogu da odgovorim na ovo pitanje ni sasvim potvrdno, ali ni odrečno. Ustvari, iza ovih Vaših pitanja slutim da stoji jedno kraće i direktnije pitanje: Zašto pitanje Vojvodine do sada nije internacionalizovano? Da li bi internacionalizacija Vojvođanskog pitanja (bitno) uticala na njen autonomni ili državni status? Nije tačno da EU pokazuje indiferentnost prema položaju Vojvodine u Srbiji. Setite se da je još krajem avgusta 1992. na Londonskoj konferenciji zaključeno da će se »građanima Kosova i Vojvodine vratiti sva građanska i ustavna prava i da će se osigurati poštovanje građanskih prava stanovnicima Sandžaka«, pa ukoliko se na to ogluše Srbija i Crna Gora, Savet bezbednosti će biti pozvan da primeni oštre sankcije koje će voditi njihovoj potpunoj izolaciji. Sankcije bile, bombardovanje bilo i nikom ništa, Vojvodina je strpana u ustavni karantin – trpi i radi!

Šta je to po vama što sprečava značajan razvoj autentičnih vojvođanskih stranaka i uopšte razvoj vojvođanske društvene i političke scene? Međusobni animozoteti, nedostatak kapaciteta, nedostatak sredstava za izborne i druge kampanje, uticaj Beograda i beogradskog javnog mnjenja ili nešto peto?

– Hajde da na časak ostavimo po strani čitav niz značajnih pitanja koja se odnose na stranke sa vojvođanskim predznakom. Naprimer: kada te stranke nastaju, u kojim socijalnim i političkim okolnostima, pod kakvom je stigmom Vojvodina u vreme rađanja višepartijskog sistema, koliko je bila žestoka i nemilosrdna hajka na vojvođanske “autonomaše”, itd. Dakle, vodite računa da sve vojvođanske stranke pretežno nastaju kao “odbrambeni” mehanizmi oko nacionalnog ili građanskog korpusa. One nastoje da sačuvaju, održe ili spasu od “čišćenja” bilo etnički bilo građanski identitet! Ove stranka koje nastaju oko nacionalnog korpusa su hermetične “po prirodi stvari”. Njihov hermetizam uslovljava locus, jezik, konfesija, kulturološki obrazac, uticaj države matične nacionalnosti, i one pribegavaju dodatnim zaštitnim kišobranima kroz kulturnu, personalnu autonomiju. Ove etničke vojvođanske partije su male i relativno postojane. Njihov život u pokrajinskoj ili lokalnoj samoupravi održava pozitivna izborna diskriminacija i sl.
Što se tiče vojvođanskih stranaka građanske provenijencije, one su otvorene, male, oslanjaju se na građanski profil birača u Vojvodini, u srbijanskoj sredini ne pronalaze racionalan interes i obrnuto, te stranke su sklone laganom odumiranju. Svoj izborni opstanak ove stranke često vezuju uz beogradske političke partije pretežno nacionalnog predznaka. Na taj način one ne samo što dovode u pitanje svoj programski identitet, već stvaraju konfuziju kod vojvođanskog biračkog tela i biračko poverenje vojvođana skreću u drugom stranačkom pravcu ili pasiviziraju biračku odluku. O svojim izgledima na vojvođanskoj političkoj sceni u vremenu koje sledi, još uvek postojeće vojvođanske partije trebalo bi ozbiljno da razmisle ako im je do budućnosti.

U stavu prema autonomiji Vojvodine, Demokratska stranka pokazuje dva lica. Da li je u pitanju politička opsena kada se govori o tome da vojvođanske demokrate i demokrate iz Beograda i centralne Srbije – imaju imaju potpuno različit odnos prema vojvođanskoj autonomiji? Uopšte, kako vi procenjujete stav DS po pitanju vojvođanske automomije?

– Ta stranka, po mome sudu, značajno dovodi ili je dovela u pitanje svoj demokratski i građanski ili, hajde da kažemo, “đinđićevski” identitet! Ja sada, kao da ne prepoznajem tu stranku! DS je nekako kabasta stranka, jedan glomazan politički mehanizam koji se sav dao u osvajanje vlasti i političke moći, bilo kakve i na bilo kom nivou. Ona mora da ima predsedničku vlast, vlast u Vladi, ministre, pokrajinske sekretare, sudije ustavnog suda, ambasadore, rektore, direktore javnih nužnika, svi su samo u potrazi za vlašću, oni imaju samo jednu volju – volju za moć. Pojedinci u njoj samo jure visoke funkcije, karijere, položaje… Kad imate takav politički motiv, onda ne treba da čudi ako su u toj stranci etika i politički moral spali na niske grane, ako su svi oni po ugledu na onog prvog među njima spremni “da prodaju veru za večeru” u svakom trenutku i za bagatelu. Vojvodina je varana najviše baš od DS i treba se samo setiti šta su zvaničnici te stranke govorili pred ustavni referendum, treba se setiti koje “stilske akrobacije” godinama izvode na temu autonomije Vojvodine itd. Imam utisak da DS radi više i sistematskije protiv autonomije Vojvodine od onih stranaka koje otvoreno nisu za autonomiju Vojvodine. Kad je potpuno iskoriste, kad autonomiju Vojvodine potpuno devastiraju, odbaciće je kao islužen prezervativ i potražiti novu regionalnu žrtvu!

Kada se govori o autonomiji Vojvodine, veoma često se postavlja pitanje uloge manjinskih partija ili političkih elita vojvođanskih manjina. Često se u tom slučaju može primetiti svojevrsno protivrečje, da jedno javno zagovaraju a da su im u praksi ponekad bliže neke druge političke opcije?

– Zvuči paradoksalno, ali manjinske stranke, po mome sudu, kao da “kriju” svoj odnos prema autonomiji Vojvodine! Drugim rečima, ja ne vidim, njihov jasan afirmativan odnos prema autonomiji Vojvodine. Svaki spor koji se na tu temu pokreće od strane Vojvođanskih stranaka građanske provenijencije i “nestranačkih intelektualaca”, manjinske stranke označavaju kao “srpsko – srpsku” stvar i u tome ne učestvuju. Kao da žive na Marsu a ne u Vojvodini. Kao da se to njih ne tiče! One imaju neke svoje male autonomije, kao geta, u kojima se trenutno osećaju bolje i bezbednije, ali iz koje gledano na duže staze mogu da izmile samo etnički liliputanci i naduvani etnički lideri – a ne slobodni ljudi. Autonomija je – sloboda! I kad je tako stvar netransparentna, Vi ne znate ništa o stranci ali znate previše o lideru. U takvim etničkim partijama stranački program je stranački lider. I naravno, u takvim političkim enklavicama nema elite, nema ni prosečnosti, između njih nema dijaloga, zato vojvođanske političke partije nisu sele da razgovaraju o sudbini Vojvodine, koja se ipak – ipak, tiče svih nas na ovim prostorima. Prema dosadašnjim iskustvima, teško se može računati na vojvođanske manjine u nastojanjima da se poveća vojvođanska autonomija. Voleo bih da se prevarim u svojim prognozama.

Mada je referendum o novom ustavu Srbije u Vojvodini pretrpeo fijasko, to nije ostavilo nikakve političke posledice! Zašto?

– Ustav Srbije van svake sumnje nije prošao u Vojvodini na ustavnom referendumu. Vojvodina je sadašnjem Ustavu Srbije, tom tzv. “mitrovdanskom ustavu” ili “Koštuničinom ustavu” rekla NE i u prvom, i u drugom, u oba referendumska dana! Referendum je bio jedna nezapamćena, besomučna lavina laganja! U tom združenom “falsifikovanju ustava i stvarnosti”, norme i života, u čemu su izrazito prednjačile stranke iz iste partijske kolevke, uprkos orkestriranom pritisku sa svih strana, od svih medija, preko sms poruka i interneta, pritisku koji se pojačavao iz sata u sat, uprkos dramatičnim pozivima gotovo svih političkih lidera, Vlade, predsednika, uprkos najavljenoj globalnoj apokalipsi ako referendum doživi fijasko, uprkos tom jedinstvenom “referendumskom maratonu”, Vojvodina nije prihvatila referendumski serviran Ustav Srbije!
Vojvođani međutim nisu politički kapitalisali ovaj katastrofalan fijasko srpskog Ustava. Ne isključujem da će kao reakcija na tu okolnost, možda nastati u Vojvodini nekakav “ustavotvorni pokret” koji će kao panonski i paorski “šin fejn” doprineti da dobijemo moderan i demokratski ustav u ovoj zemlji u kojoj se “nećemo rađati i umirati sa Kosovom u glavi”, kako reče naš neprikosnoveni politički mitonomaš.

Nedim Sejdinović

(Intervju je objavljen u novosadskom “Građanskom listu” 10. novembra 2007.)

Podelite ovu stranicu!