RADIVOJ STEPANOV: Vlade ni na vidiku, mandatara na pretek

Jun 21 2012

Mala, zapuštena, nesrećna, poražena i upropašćena zemlja

Već od 6. maja, kada su održani “svesrpski izbori”, krenula je lavina raznih kombinatorika kako bi mogla da izgleda nova srpska vlada. Sve su te kombinacije bile odložnog i “pogodbenog” karakera, jer se, eto, još nije znalo ko će biti novi srpski predsednik: da li Tadić, da li Toma.

E sad, u najmanju ruku postaje čudno zašto su se obavljeni parlamentarni izbori u parlamentarno-predsedničkom sistemu toliko “prilepili” uz izbor predsednika Republike. Jer u sistemu podele vlasti kao što je, ‘ajmo reći naš sistem, reč je o odeljenim i odvojenim izborima, i po svojoj prirodi, i po proceduri.

Međutim, kako u Srbiji normativno i stvarno retko idu zajedno, odlaganje pripreme i ozbiljnog dijaloga za formiranje Vlade moralo je da sačeka sudbonosni izborni rasplet za državu.

Taj rasplet se dogodio vrlo brzo, 20. maja 2012. Tomislav Nikolić je izabran sa ubedljivom razlikom glasova u odnosu na Tadića za novog PR-a. Tu, bar za sada, ništa nije bilo sudbonosno.

Samo je postalo potpuno jasno da se izbor Vlade ne može više odlagati. Za funkcionisanje države potrebno je formirati izvršnu vlast – Vladu. Jer država, kao što “znamo”, ne funkcioniše na pukoj političkoj vlasti – Predsedniku, već i na druge tri vlasti. To što nam do sada ostale vlasti sem predsedničke uglavnom nisu trebale, to je druga priča.

E sad, povodom formiranje Vlade kao izvršne vlasti, javila se nenadano čudna politička zavrzlama. Evo kako: Ustav RS u čl. 127. (a slično i u čl. 112.) kaže da “Kandidata za predsednika Vlade Narodnoj skupštini predlaže Predsednik Republike, pošto sasluša mišljenje predstavnika izbornih lista”, itd. Dakle, kandidata za predsednika Vlade, to će reći – mandatara – predlaže predsednik. Mandatar treba da sastavi predlog članova (buduće) Vlade koja će dobiti podršku parlamentarne većine. Vlada mora biti izabrana u roku od 90 dana od dana konstituisanja Narodne skupštine. Da podsetim, Narodna skupština konstituisana je 31. maja 2012. Ukoliko u tom roku (do 1 septembra 2012.) Vlada ne bude izabrana, Narodna skupština se raspušta po sili Ustava (čl. 109. Ustava RS) i slede novi republički parlamentarni izbori.

Moram iskreno priznati da mi je promaklo ko je, nakon što je Narodna skupština konstituisana i inaugurisan predsednik republike, dobio mandat za sastav nove Vlade!?

Da li je raniji PR demokrata Tadić, ili je dr J. Tabaković, odn. v.d. predsednik SNS Vučić novi mandatar, ili se između njih pomalja lider nekadašnje partijske gromade likom i suptilnom pojavom I. Dačić kao “treći” mandatar – sve je manje jasno. Neki čak ne isključuju “mandatara u senci” u liku uvek politički prilježnog R. Ljajića, koji će formirati “vladu nacionalnog spasa”…

Uglavnom, Vlade “ni od korova” a formalnih i neformalnih mandatara za sastav Vlade Srbije ima sve više…

Stranačka gužva u predsedničkom predsoblju

Ta nova “stranačka gužva u predsedničkom predsoblju” pokazuje da bi sve stranke “iz sve snage” htele da uđu u Vladu. Nema stranke koja je politički gadljiva na Vladu. Jer ni jedna stranka Vladu ne shvata i ne razume onako kako je Ustav odredio njen položaj. Vladi bi sada, imajući u vidu stvarnost Srbije i zadatke koji stoje pred njom, bila teže radno mesto od rudarskog posla.

Stvarnost Srbije u ovom trenutku nije ohrabrujuća! Naprotiv! Ona kaže da je Srbija danas jedna ekonomski nejaka, međunarodno marginalna, mala, zapuštena, nesrećna, i ne bez vlastitih zasluga, poražena i upropašćena zemlja. Srbija je na rubu ponora ili ga je možda već i prekoračila.

Dva pitanja se od početka izbora pojavljuju kao značajna. Jedno, zašto je nama izbor PR toliko bitan da ceo život stane do konačnog ishoda predsedničkih izbora? I zašto se PR uopšte umešao u parlamentarne izbore i tako stvorio neopisivu gužvu u izbornom prostoru gde se nisu videla ni pravila, ni prestupi, ni prestupnici, ni programi, ni građani? Drugo pitanje, kako se ponašaju stranke u vremenu “sklapanja i formatiranja” Vlade?

Izbor predsednika ovde je bitan, jer mi jako dobro znamo, uprkos raznim teorijama i sličnim akademskim glupostima, da predsednik ima ne samo političku, već kad hoće, i zakonodavnu, i izvršnu pa i “sudsku” vlast, dakle, mi znamo na svojoj koži, da “svevlast” uvek pripada onome ko je predsednik države i stranci iz koje je kandidovan. Na ovim prostorima, i dan danas, neoborivo zvuči Lujeva konstatacija: “Država – to sam JA”! I niko drugi… Dakle, PR nikad nije bio predsednik svih građana mada su oni, na razne načine, učestvovali u tom hepeningu njegovog izbora.

I to ja ta strana predsedničke priče. Druga i potpuno drugačija priča su partije. U tom vremenu do formiranja nove Vlade vidimo kako spadaju maske sa stranaka. Na sve strane leže sada samo stranački svlakovi. Stranke imaju i pokazuju samo jednu želju: da uđu pošto-poto u Vladu. Zašto? Pa zbog toga, kako ja vidim, što kiseonika ima samo u vlasti. Bez tog političkog kiseonika nema opstanka, stranka postaje politički lešina, gubi vitalne funkcije i raspada se… U ime tog opstanka, stranka je spremna da se odrekne svega što je do juče zagovarala, da odbaci i program i stranačke principe, i pojedine članove i njihova ubeđenja.

Kad zavlada samo goli interes za vlast i instinkt političkog preživljavanja, prestaje čak i pritvorna ljubav stranke prema biračima, stranački program se šutnu ustranu, veština stranačkog vođe da iznajmi stranku svakoj prihvatljivoj ponudi postaje presudna. Oni najbliži stranačkom vođi to jako dobro znaju. To je vreme najogavnijeg stranačkog promiskuiteta. Tu nema ni morala ni političkih principa. Jer kad stranka ili cela koalicija uđe u Vladu, počeće da pritiču novac i moć, stranka će funkcionisati sebe radi i za sebe, birači i njihova očekivanja padaju u zaborav i odlažu se na četiri godine i, što bi rekao mađarski reditelj M. Jančo, stranački “poroci će ostati tajni, a vrline će biti javne”.

Pitanje, kakav bi rasplet mogli doneti novi izbori, teoretski i pojdnostavljeno gledano, možda bi mogli doneti više izvesnosti u pogledu sastava Vlade. Zašto? Zbog toga što bi stranački odnos snaga u parlamentu mogao biti izrazitije polarizovan po logici: ono što je uzlazni trend u jednom stranačkom bloku nastavljao bi se sve do stvaranja jedne nove parlamentarne većine koja bi mogla samostalno da formira stabilnu vladu. Na drugoj strani, silazna putanja drugog stranačkog bloka značila bi nastavak gubitka poverenja kod birača in mogućen raspadom same stranke ili nastajanjem frakcija unutar nje. Ta crno-bela slika bila bi, po mome sudu, daleko više izražena kada bi došlo do ponovnog raspisivanja izbora na svim nivoima, što je naravno samo jedna hipotetička konstrukcija.

Čekajući veliki prasak

Kod ove situacije eventualnog raspisivanja novih parlamentarnih izbora, može se postaviti pitanje da li je i kod nas moguć “grčki scenario”, tj. da se između izbora formira neka nova stranka koja bi mogla čak i da postane značajan konkurent za ulazak u vladu?

Tu je moj odgovor negativan! Za nove stranke ovde i sada nema mesta! Pogotovu ne za stranke građanske provenijencije i sa vojvođanskog locusa. Zašto? Razlozi su, kako ja vidim, očigledni i jednostavni.

Prvo, premalo je vremena za ozbiljan “proboj” (afirmisanje) neke nove, fascinirajuće stranačke ideologije. U društvu simplifikovane političke kulture, navika i tradicije kod ljudi čija je prva briga kako preživeti, stranačko-programski-ideološki uzleti su praktično neostvarivi.

Drugo, potreban je velik novac. Za formiranje nove stranke potrebno je prema nekim računicama raspolagati sa najmanje 2 miliona evra. Ko pošten ima taj novac? I ko bi toliki novac ulagao u nešto krajnje neizvesno i neprofitabilno?

Treće, izborni sistema i izborno zakonodavstvo je kod nas krajnje restriktivno. Izborna normativna struktura je neprijateljsko okruženje za nove stranke.

Četvrto, mi zapravo i nemamo pravi stranački pluralizam. Ono što mi imamo to je etablirana stranačka oligarhija koja u svoje društvo više nikog (novog) ne prima. Za sto političkog pokera neki novi ne mogu da sednu. Jer ulazak jednog, može da znači ispadanje više njih.

Zato su stranke, što bi rekla V. Pešić “mrtvački kovčezi” iz kojih ne dopiru ni ideje, ni podsticaji, ni dijalozi, ni kompeticija, ni politička kultura…

Ovaj status quo, ma kakav bio, jedino je održivo stanje ovih naših stranaka. Do nekog velikog praska!

(Autonomija)

Ne sviđa mi seSviđa mi se (+1 rating, 1 votes)
Loading...Loading...
Odštampajte ovaj tekst Odštampajte ovaj tekst

Pogledajte još:

Posted by on Jun 21 2012. Filed under Autonomija, Autori, Izbori, Izdvajamo, Pogledi, Vojvodina. You can follow any responses to this entry through the RSS 2.0. You can leave a response or trackback to this entry
NAPOMENA:
Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove redakcije internet portala Autonomija.info. Molimo korisnike da ne koriste govor mržnje i da se uzdržavaju od vređanja, psovanja i vulgarnog izražavanja. Portal Autonomija.info zadržava pravo da obriše komentar bez najave i objašnjenja.
Neki komentatori, koji su duže prisutni na našem sajtu, imaju mogućnost objavljivanja komentara bez moderiranja. Molimo vas da ne zloupotrebljavate naše poverenje i da vaš iskazi budu primereni i uljudni.
Hvala na razumevanju!

Pretraga arhive

Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga

Prijatelji sajta

Log in | Designed by Gabfire themes | GoDev