RADIVOJ STEPANOV: Tačno u podne

30 Jan 2014

Čuvaj se izbornih martovskih ida!

I Kao u poznatom Cinemanovom filmu “Tačno u podne”, srpski predsednik T. Nikolić, korakom Garija Kupera iz pomenutog vesterna, izašao je pred kamere i raspisao parlamentarne izbore. To se dogodilo 29. januara 2014. “tačno u podne” i sad već taj datum pripada istoriji kao i Cinemanov film. Inače, taj film je dobio 4 Oskara: jedan za glavnu mušku ulogu (G. Kuper), jedan za montažu i dva, čak dva – za muziku!

Pa sad, kakve veze imaju srpski parlamentarni izbori i Cinemanov film? Ima li tu uopšte nešto “zajedničko”? Ima! U srpskom slučaju “tačno u podne” pada sudbonosna istorijska (dabome) politička odluka, u filmskom slučaju “Tačno u podne” pada ključni pištoljski rasplet.

Sve ostalo, “pre” i “posle” podneva je različito i drugačije.

Naime, u filmskoj verziji “tačno u podne” zna se kome pripada glavna muška uloga. Gariju Kuperu. I on je za tu ulogu dobio Oskara. U srpskoj verziji “tačno u podne” za glavnu mušku ulogu postoji jaka konkurencija. Da li je to T. Nikolić, da li I. Dačić, A. Vučić, S. Radulović… ili neka BIA? Nedoumice nisu male a možda ni bez određenih posledica. Izgleda da je glavni lik ipak predsednik koji je iste večeri imao i neki nastup koji je bio užasno prazan i uspavljujući na prvom programu Velike televizije. To se G. Kuperu ni u jednoj sekvenci filma, koji je trajao dvostruko duže od predsednikovog intervjua, nije moglo desiti. Eto, koliko ja znam niko od milionskog gledališta nije zaspao tokom trajanja filma “Tačno u podne”. A kad bi mogli utvrditi koliko je njih zadremalo slušajući monotoniju Nikolića, ne bismo poverovali brojkama.

Ali, hoću da kažem, okolnost da se u nekoj prilici pojavljuje više kandidata za glavni lik, odmah kvari scenario i koncentraciju biračke pažnje. Naročito u Srbiji. Ne u Siriji već u SRBIJI.

Što se montaže tiče, koja je kod Cinemana odlična, tu je po našem srpskom običaju sve išlo zaista traljavo. Te izbora će biti, pa ni govora o tome da nam sada izbori trebaju, ali izbora će ipak biti ako SNS to hoće, pa izbora sada kad u nas EU gleda sa velikim očekivanjem ipak neće biti, i na kraju ipak – izbori. Zašto? Pa, Vladi, pa ministrima, pa reformama, pa umornim nosiocima vlasti potreban je novi legitimitet. Zapravo – provera legitimiteta! I tako je famozni LEGITIMITET ušao u naše živote a da nismo ni znali da ga imamo i koliko je to presudno što ga, jelda, imamo. Šta je to legitimitet?! Kratko rečeno, legitimitet je kiseonik na koji diše vlast u Srbiji. Bez te nove boce kiseonika koja nije potrajala ni dve godine, vlast ne može! Devedesetdevet posto naroda koji drži taj legitimitet nema pojma šta je to, ali vlast zna i šta je to i gde je to! Taj isti sebični narod koji nema šta da jede, koji nema ni šta da pije (doduše, samo u nekim gradovima), koji nema čime i na čemu da se greje, gde u nekim gradovima, kao što je Novi Sad, jutra osvanjuju sa novim žrtvama svakojakih obračuna, taj narod koji stoji u sve dužim redovima pred “svojim” kuhinjama, e taj narod je stegao legitimitet i drži (ga). Dođe mi da jauknem kao Jegor Buličov: šta će narodu legitimitet – zapiće ga, položiće ga, poješće ga! Šta će narodu ta opasna igračka zvana legitimitet kad i ne zna njegovu vrednost, kad mu nije ni potreban! Legitimitet je, saznajemo, potreban vlasti! A vlast može legitimitet da dobije samo od naroda preko vanredno raspisanih izbora. Nije važno koliko to košta! Šta sve nas do sada nije koštalo – pa evo nas tu gde smo manje ili više. Zato je ta izborna montaža smandrljana, aljkava i neubedljiva. Ona nije izvedena ni kao politički amaterizam. Ovi vanredni izbori su nešto mnogo opasnije od Minhauzenove laži da se povlačenjem samog sebe za kosu može izvući iz živog blata. Ovi vanredni izbori su političko nasilje, obest i nestrpljivost za samostalnom i apsolutnom vladavinom, gola potvrda Aktonove tvrdnje da svaka vlast kvari, a da apsolutna vlast kvari apsolutno.

Najzad, kad je o muzici u filmu “Tačno u podne” reč, nju je radio, nećete verovati, najveći muzičar u doba klasičnog Holivuda – Rus poreklom Ukrajinac, čije je ime Dmitri Tjomkin (Dimitri Tiomkin). A film je pravio Austrijanac Cineman. Kako baš da Rus i Austrijanac naprave najameričkiju holivudsku muziku i film – odgovor je: pa to je Amerika. Pjotkinova muzika “Do Not Forsake Me, Oh My Darling” – Draga ne ostavljaj me (dok kauboj jaše u pozadini) mogla je inspirisati našeg ministra kulture da sadašnju Vladu otpravi u muzej stareži sa nekom prigodnom oproštajnom autorskom muzikom, a ne uz pratnju nepodnošljive lakoće političkog patosa prvog podpredsednika Vlade…

II Vanredni izbori su zakazani za 16 mart 2014. Čudna simbolika se odmah nameće. Naime, 15 marta 44. p.n.e. u Starom Rimu, izvršen je (ubilački) napad na Julija Cezara. Prema Plutarhu, Cezar je išao pre martovskih ida izvesnom proroku (danas bi rekli: vizionaru) da kao velik vladar pita za svoju životnu sudbinu, i prorok je rekao Cezaru da se čuva martovskih ida. Cezar tom upozorenju nije pridavao neku važnost, i slučajno, na same martovske ide, na putu za Pompejevo pozorište, sretne proroka, seti se upozorenja, i podsmešljivo dobaci: “Ide su došle a meni se ništa nije dogodilo”. Prorok (vizionar) mu na to uzvrati: “Da, martovske ide su došle, ali još nisu prošle”. Nedugo potom je Cezar ubijen. Susret je dramatizovao V. Šekspir u svojoj drami “Julije Cezar”, odakle potiče i izreka “Čuvaj se martovskih ida”. Otada martovske ide služe kao metafora kojim se opisuje neka opasnost ili nevolja koja preti, na koju ne obraćamo posebnu pažnju ili mislimo da ćemo je izbeći, a koja se ipak dogodi u tačno predviđenom vremenu.

Možda se neugodna izborna iznenađenja mogu dogoditi i tamo i kod onih stranaka koja to najmanje očekuju. Jer ne zaboravimo, sad kad su izbori raspisani, odjednom su došlu “kao poručeni” svim akterima politike. Pa neće biti da baš tako izbori odgovaraju svima koji žele da se potrpaju u parlament?! Neki nisu čestito ni odahnuli od prethodnih izbora, a sada već treba opet da zauzmu startnu poziciju. Da i ne govorimo o onim strankama koja su u međuvremenu dobila kišu udaraca na izgubljenim lokalnim izborima.

Kakva će biti ova sada martovska kampanja, to smo čuli od lidera najveće, najjače, najbrojnije, narastajuće i politički determinirajuće stranke. “Kampanja će biti jako prljava, biće najprljavija”, da je, dodajem, ni sve vode Dunava i Save na koju se Beograd spušta, neće oprati. Taj lider najveće stranke zanemaruje da je politika (politycs) živa arena u kojoj se sukobljavaju interesi i zahtevi, očekivanja i ambicije, i da upravo ta arena disciplinuje i aktere i pravila ponašanja u njoj. To i čini politiku za koju mi još nismo dorasli a to je politika (policy) bez ruženja i podvala, laži i osveta.

Zanimljivo je kako odjednom za sve političke partije, izbori dolaze kao poručeni.

Za SNS, razumljivo, jer ova stranka je isprovocirala izbore. Ona je u zaletu, pobedila je u preko 90% lokala, našla je svog političkog boga, i sa verom u njega i novostvoren mit o njemu može samo da se nada najboljem – najboljim rezultatima…

SPS do juče nije bio za vanredne izbore, “ali ako se mora, drage volje”, što bi rekao Ž. Pavlović u jednom filmu kroz usta vojvođanskog paora kojem uzimaju kačicu masti koju je sakrio za gladna usta svoje dece. Uz odane trabante (P. i K.) i mnoge tajne koje samo on zna, možda će Ivica nastaviti političku karijeru u ambijentu na koji se navi/ukao – u parlamentu.

DS se krajnje neuobičajeno spremio za ovu političku avanturu. U izbore ulaze sa dva “firera”. Jednim koji to hoće da bude i drugim koji to ne može da ne bude. Šta to u krajnjem rezultatu izbori mogu da donesu DS-u ostaje da se vidi – “Biti ili ne biti, pitanje je sad”. Pitam se šta bi na konfuziju stranke i dvoglavost vođstva u DS rekao lucidni veteran demokrata Desimir Tošić da je živ, a kojeg su pažljivije slušali njihovi politički protivnici nego oni.

U izbore LDP ulaze bez jasnog političkog i programskog identiteta… Nit su liberali nit demokrate, nit su autonomaši nit su republikanci, negde nešto je teško puklo u političkoj statici ove stranke. Odlazak viđenih članova (Samardžića, Prokića, Pešićke…) nagnuo je brod toliko da njegovo potapanje nije nemoguće.

Ostala sitna boranija na ovim izborima gledaće da se proda kako može i kako ume. Ultradesne i klerofašističke stranke ovako razbarušenu političku scenu iskoristiće najbolje što mogu. Desnice i fašizma posle svakih izbora sve je više. I dok izbori nisu ni krenuli, SDPS je već istrgovao deset mesta u parlamentu. To mi daje ideju da bi možda mogli da patentiramo jednu posebnu srpsku političku novinu. Da stranka iznajmi za određene izbore političkog lidera, ili obrnuto, da lider za određeno vreme iznajmi političku stranku. Zašto to nije kod nas nemoguće? Prosto zbog toga što političke stranke kod nas nisu političke partije kao u ozbiljnim demokratskim sistemima. Politička stranka u Srbiji je skupina građana vezanih interesno i delimično emotivno za jednu ličnost, tj lidera. Statut stranke i program stranke su nebitni. Ili, Statut i Program su su lider stranke. Ko još od članova neke stranke zna program svoje stranke? I ako lider donese ispunjenje očekivanja i interesa, stranka postoji, članovi su na okupu i lider se ne dovodi u pitanje. Stranka i lider “voze” dalje! U suprotnom, ako se očekivanja ne ispune, stranka traži novog lidera kao fudbalski tim trenera. Tu je dobar primer SDPS, gde njen lider ima najmanje dve stranke a on je, iako beskoristan, večito u parlamentu i svim vladama.

Ali, ovaj tekst ne pokušava da vidi u budućnost kako će koja stranka proći na martovskim idama, ni koliko će koštati ovu jadnu i siromašnu zemlju sadašnji izbori (to se već aproksimativno i zna), ni da li je taj trošak sada baš potreban. Ovaj tekst upućuje na jedan drugi i uglavnom poznat fenomen u politici Srbije. Naime, pokazalo se da nijedna stranka, ma kako velika i samohvalisava, nije u stanju ni svoje laži ni svoje prevare, ni svoje poroke ni svoje vrline, ni svoje programe ni svoje promašaje, ni svoje vrednosti ni svoja posrtanja, da sa podjednakim intenzitetom servisira pune četiri godine, od početka do kraja mandata. U Srbiji u kojoj ni stranački pluralizam, ni politički etos, ni demokratske institucije nisu pustile korene, četvorogodišnji mandat u narodnom predstavničkom telu je izgleda predug i pasivizirajući. Čini se, i to nija novost, da bi dvogodišnji poslanički mandat u Narodnoj Skupštini Srbije bio u ovom trenutku prihvatljiviji? Političke stranke kod nas nemaju potreban kapacitet da punom snagom iznesu potrebne promene i reforme u privredi, pravosuđu, obrazovanju, zdravstvu, bankarstvu, socijalnom staranju, informativno medijskom prostoru itd. Nemaju kapacitet čak ni svoje laži i poroke da skrivaju u četvorogodišnjem mandatu. Istovremeno, stranke u tom periodu mogu da se oslone na pojačanja strukovnog kadra i sl. Podsećam da je izbor u Predstavnički dom SAD (House of Representatives) u dvogodišnjem mandatu. Kongresmeni se biraju većinski, po jednostavnoj proceduri i uz minimalne troškove. Druga je situacija sa izborom u Senat SAD. Dakle, u dve godine se može puno uraditi od onog što se obećava, a manja šteta se može učiniti zbog blizine konkurencije i sledećih izbora. Tu je prisutan sistem kompeticije – ljudi i (stranačkih) programa. A toga u Srbiji nema! Nema, nema, nema…

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!