RADIVOJ STEPANOV: Politika i Vojvodina

28 Dec 2007

Šta (sve) obuhvata politika (ili unutrašnja politika), koja su najčešća „politička pitanja“ danas, kaka…

Radivoj StepanovŠta (sve) obuhvata politika (ili unutrašnja politika), koja su najčešća „politička pitanja“ danas, kakav je medijski angažman u političkom ambijentu Vojvodine?

Unutrašnja politika obuhvata par excellance tri osnovna značenja politike u savremenom političkom sistemu/modernoj političkoj zajednici: politi (polity), politiks (politics), polisi (policy).

Politi (polity) opisuje/iznosi/predstavlja institucionalni aspekt (dimenziju) politike, državu, osnovna i druga ljudska prava, političku kulturu, politički sistem, političke institucije, ustav, ustavni i pravni poredak, zakonodavstvo, političku kulturu, ali i spoljni/internacionalni/međunarodni aspekt politike.

Politiks (politics) /mi ovaj aspekt politike uobičajeno nazivamo politika/, izražava proceduralni aspekt (dimenziju) politike: političke interese, konflikte, kompromise, politički legitimitet, ispoljavanja političke moći, delovanje političkih aktera u političkom sistemu, traženje kompromisa, postizanje konsenzusa, artikulacija interesa, izbore i sl. “Politika – politics se odnosi na područje na kojem se nadmeću ili jedni drugima suprotstavljaju različite politike (u smislu policy). Politika – područje je čitava oblast u kojoj se bore pojedinci ili grupe od kojih svaki, odnosno svaka, ima svoju politiku (policy), to jest svoje ciljeve, svoje interese, a katkad i neku svoju filozofiju” (R.Aron).

Polisi (policy) obuhvata sadržinski/normativni aspekt politike: političke subjekte (partije, lobi grupe, građane), partijske programe, partijsko delovanje, pokrete, političke zadatke, političke ciljeve, političke probleme, politička rešenja, političke događaje, političke vrednosti i sl. “Rečju policy označava se određeno shvatanje, određen program za akciju ili sama akcija nekog pojedinca, grupe ili vlade” (R.Aron).

To znači da unutrašnja politika u informativnom/medijskom opsegu u Vojvodini može biti “sve” ili “gotovo sve” jer ona obuhvata:
Ustav odn. ustavna rešenja i primenu Ustava,
Statut AP Vojvodine,
Republički parlament odn. rad Skupštine,
Pokrajinski Parlament,
Vladu odn. rad Vlade,
Ministarstva odn. Sekretarijate,
rad parlamentarnih tela,
referendum odn. ustavni referendum,
izbore,
lobi grupe,
pokrajinske partije i koalicije,
bolonjski sistem studiranja,
koncesije za autoput Horgoš – Požega,
rad RRA (Republičke radio-difuzne agencije),
ne/primenjivanje zakona o lustraciji,
blage osude novosadskih neofašista,
korupciju (u kojoj se davimo),
ljudska prava,
kršenje prava nacionalnih manjina u Vojvodini,
multikulturalnost,
Vojvođanski identitet,
Vojvođansko NE Ustavu Srbije,
regionalizacija,
autonomija,
itd., itd.,

Dakle, politički ambijent Vojvodine čini sve što prozvodi “život” jedne složene zajednice, regije ili države a nalazi se pretežno u unutrašnjem “agregatnom” stanju.

Ali kako ja vidim ovu problematiku, politika, ili ako hoćete, unutrašnja politika u medijskoj ravni (u socijalnom prostoru medijskog delovanja) dobija posebno u dinamizmu! Drugim rečima, unutrašnjoj politici je veoma teško precizno odrediti zonu domašaja – “polja prostiranja”, iz prostog razloga što stavljanjem pojedinih problema pod jaku medijsku svetlost sami mediji obogaćuju politički meni – tj. prirodu i strukturu političkog diskursa i značajno formiraju javno mnenje – odn. interes javnosti (masovna javnost /70%-90%/, pažljiva javnost /10%-30%/, lidere javnosti /1%-2%/, – Gabriel Almond, Džejms Rozenau).

Ili, da kažem to krajnje jednostavno, sve što mediji dohvate (kao kralj Midas) može postati politički diskurs, tj. može postati tematika koja sa poslednjeg mesta može skočiti na prvo mesto interesa javnosti, sa dna na vrh političke aktuelnosti!

Naravno, neka pitanja zbog svoje “objektivne” aktuelnosti dolaze pre nekih drugih, ali isto tako “aktuelizaciji” nekih pitanja mediji mogu sami značajno doprineti.

Ova tvrdnju može se vrlo lako ilustrovati na problemu ustavnog položaja Vojvodine, dakle, kroz polity!!!

Od kada postoji problem ustavnog položaja Vojvodine?
Objektivno, problem ustavnog položaja Vojvodine postoji od 1990., dakle od donošenja tzv. “Miloševićevog Ustava”, i zapravo nešto pre toga, neposredno pred razbijanje/raspad Druge Jugoslavije!

Hoću da kažem da sam još 10. septembra 2000. u Novom Sadu na Savetovanju veća za demokratske promene: Srbija država regiona svoj referat završio napomenom da Vojvodina pored zakonodavne, izvršne i sudske vlasti, mora imati i sva druga ovlašćenja koja će stajati u rangu “male državnosti”!

Najznačajnije izvode iz mog referata (u afirmativnom smilu) prenela je (tek) 1. marta 2001. “Politika” (novinarka B. Čpajak) ali to nije izazvalo neku posebnu pažnju budući da je, s jedne strane, celo društvo bilo u iščekivanju značajnih reformskih promena, a sa druge strane, “teritorijalno pitanje” nije preterano žuljalo Srbiju!

Sve pokrajine, činilo se, još su bile na okupu! (Na Kumanovski sporazum i Rezoluciju SB 12 44 se nije mislilo. Kosovo je bilo u okviru našeg ustavnog sistema, kako je to naročito isticao jedan političar koji sada sedi u Hagu!!!).

Nedavno sam, 25 oktobra na tribini Vojvođanskog kluba, na godišnjicu Vojvođanskog NE Ustavu Srbije, a Beta je to prenela 26. oktobra 2007. izrekao nešto slično (kao one 2001.godine).
Naime, rekao sam da će “Srbija svojom ‘već viđenom’ rigidnom centralizacijom i generalno restriktivnom politikom prema autonomijama /koju sistematično ispoljava i Ustavom iz 1990. i još više Ustavom iz 2006./ pre ili kasnije, brže ili sporije primorati Vojvodinu na državnost”!

Ovog puta (sada) su reagovanja bila brojna (neka odobravajuća, neka osporavajuća), a medijski interes za moju izjavu bio je izuzetno velik! (O razlozima koji vode Vojvodinu u državnost i koliko je Vojvodina već “bila država”, prihvatio sam da govorim jedino u intervjuu sa Nedimom Sejdinovićem za “Građanski list”).

Šta se to u međuvremenu promenilo?

Hronologija promena (grosso modo) išla je sledećim tokom:
5. oktobra 2000. bila je eksplozija revolucionarnog uzleta građana;
12. marta 2003. ubijen je pred vratima Vlade Premijer Srbije na štakama;
7. oktobar 2007. fašisti marširaju Novim Sadom.

Posle samo šest godina, postalo je očigledno
– da od reformi nema ništa,
– da je moderna rekonstrukcija političkog sistema odložena na neodređeno,
– da je Srbija bez ikakve aktivne vizije o svom mestu i ulozi u evropskim integracijama.
(Pokazalo se da je Srbija još u Kantovom “stanju maloletstva”, nesposobna da korisno politički misli, zarobljena u čauru prošlosti, omamljena nacionalnom mitologijom, dakle, takva Srbija nespremna je da se suoči i sa neočekivanom ulogom sukcesora i državnom samostalnošću koju su joj doneli Crnogorci na svom referendumu).

Stanje evidentne državne, institucionalne, političke i ustavne krize postalo je “materijalizovano”/”opipljivo” samo šest godina posle 5. oktobra 2000.!

Bukvalno preko noći, izlaz iz takve sveobuhvatne krize potražen je u donošenju novog Ustava Srbije!
Za 28. i 29 oktobar 2006. bio je raspisan ustavni referendum u Srbiji.

Šta je (u suštini) bio refrendum?

Minuli ustavni referendum u Srbiji ni izdaleka nije podsećao na ono što je referendum u Švajcarskoj (koja se smatra “kolevkom” referenduma), niti ono što je referendum u Italiji ili nekoj drugoj modernoj demokratskoj državi! Švajcarska, inače, poznaje dva tipa referenduma: obligatorni i fakultativni referendum a Italija poznaje čak tri oblika refrenduma: abrogativni (opozivajući), konsultativni (savetodavni) i konfirmativni (potvrdni) referendum.

Ustavni referendum u Srbiji nije bio ono što je ontološko svojstvo svakog referenduma: Referendum je (treba da bude) kočnica u ruci naroda (Die Bremse in der Hand des Volkes)!

Referendum je u Srbiji, u suštini, bio jedna nezapamćena, besomučna lavina laganja!

Od usvajanja teksta Ustava do referenduma, ustavni harlekini su štedro po zemlji Srbiji obećavali bajkoliku postustavnu stvarnost! (Te priče su me podsetile na jednu satiričnu pesmicu iz Ježa 1968. godine).

U tom združenom “falsifikovanju ustava i stvarnosti” od stranaka su, po mome sudu, prednjačile DSS, DS i G 17+, SRS i SPS sve što im odgovaralo dobili su “novim” Ustavom Srbije!

(Posebno je teško bilo razumeti odricanje Tadića od ustava koji je njegova stranka pripremala i lobiranje za Koštuničin-Radikalski ustav).

Uprkos orkestriranom pritisku sa svih strana,
– od brojnih medija,
– preko sms poruka i interneta,
– pritisku koji se pojačavao iz sata u sat,
– uprkos dramatičnim pozivima gotovo svih političkih lidera,
– pozivu Vlade, Predsednika Republike,
– uprkos najavljenoj globalnoj apokalipsi ako referendum doživi fijasko,
– uprkos tom jedinstvenom “referendumskom maratonu”,

Novi Ustav Srbije na referendumu jedva je prošao “kroz iglene uši”:
– u celoj Srbiji je dobio samo 51,4%,
dok u Vojvodini Ustav uopšte nije prošao!

Naime, cela dva dana referenduma samo 42,7% Vojvođana reklo je DA Ustavu Srbije! (Prvog dana do 20 časova na izbore je izašlo 14,8% Vojvođana)!
Vojvođani su iz svog “gorkog taloga iskustva” (D. Kiš)
višegodišnjeg vazalnog položaja u Srbiji
nepogrešivo prepoznali šta je istina i šta je laž
Vojvođani su prepoznali veliku podvalu “ustavnih profitera”
i rekli NE Ustavu Srbije!

Ova okolnost nije, ili gotovo uopšte nije kapitalisana u medijima i u politici!!!

Politička sociologija upućuje na sledeći (pred/post) referendumski scenario:

Vlada je Parlamentu isporučila Ustav koji je spravljen tajno, pod uticajem političkih partija (više ili manje) jakog nacionalnog zadaha: SRS, DSS, DS, SPS, uz asistenciju kameleonske partije G 17+ i uz (setite se) nesumnjiv blagoslov SPC i SANU. Tako je porođen bez jauka, jednoglasno sa 246 glasova ZA, ”vampirski ustav” u noći 30. sept. na 1. okt. u srpskom parlamentu.
(Za to vreme narod je spavao snom pravednika).

Tom prilikom Parlament je doneo odluku da će se Republički referendum sprovesti/sprovoditi DVA DANA na dane 28. i 29. oktobra 2006. godine, u vremenu od 7,00 do 20,00 časova!

Praktično je (već) tada Srbija dobila arkanski, oktroisani, nedemokratski i nacionalistički dizajniran ustav.

Zašto arkanski ustav?
Zato što javne rasprave o ustavu nije bilo!
Za ”ustavnu nameštaljku” znala je samo politička, verujem crkvena i akademska vrhuška!
Pretežni deo republičkog parlamenta o tome nije ništa znao i nije se pitao.
O tome pokrajinski parlament nije imao pojma.
Sve je rađeno ”daleko od očiju javnosti”, od građana, čitav scenario imao je obeležja nekog ”ustavnog puča”, ustavnog prepada uz saradnju Vlade i parlamenta, tj. izvršne i zakonodavne vlasti. Taj ustav je donet “kriomice”, po postupku bez presedana u istoriji pisane ustavnosti.

Ustav nastaje iz problematične ad hoc političke saradnje, političke sprege ”legislative i egzekutive” i političkog dogovora bicefalnog vrha izvršne vlasti, tj. predsednika Vlade i Predsednika Republike!

Ne mogu da prećutim, nekoliko dobrih modela ustava Srbije koji su nastali od 2002. do 2006. Vlada ili parlament su bacili u koš, a postojeći Ustav Srbije ”poslužen” je narodu u ”gluvo doba, kad dusi zemlji govore a zemlja kune svoje pokore” (Đ. Jakšić).

Zašto oktroisani ustav?
Drugim rečima, zašto je Ustav Srbije ”nametnuti ustav”?
Zbog toga što je taj ustav ”po svaku cenu” morao proći na referendumu i to baš takav kakav je!
Na ustavu tokom jednomesečnog iščekivanja referenduma nisu bile dopuštene (ni minimalne) intervencije (izmene ili dopune teksta ustava).

Tu, dakle, nije bilo nikakve alternative.
Alternativa nije bila čak ni uzmi ili ostavi. Bilo je: uzmi milom ili ćeš uzeti ”silom”, tj. i ako nećeš!

Zašto nedemokratski ustav?
Zbog toga što je čitav set važnih pitanja ostao bez rasprave, i naravno, bez odgovora!
Naprimer:
Na kojim pitanjima je uopšte postignut konstitucionalni konsenzus?
Kako će se definisati država?
Kako će izgledati katalog osnovnih prava, ljudskih prava i zaštita manjinskih prava?
Da li će ustav garantovati pozitivnu diskriminaciju za predpolitičke manjine?
Na koji način će ustav garantovati socijalna prava? Koliko smo uopšte blizu ili daleko od koncepta države blagostanja (welfare state)?
Kako će se ostvarivati “socijalna pravda”?
Kakav oblik državne vlasti Ustav predviđa?
Da li će se zadržati postojeći polupredsednički sistem ili ćemo dobiti parlamentarnu vlast?
Kako će se birati šef države?
Kako će biti definisani načini izbora, položaj i ovlašćenja Ustavnog suda? Kako će biti organizovano redovno sudstvo?
Da li će ustav predvideti mehanizme usaglašavanja sa pravnim, političkim i ekonomskim sistemom Evropske unije?
Kakav će biti oblik teritorijalno-političke organizacije države, a posebno kakav će biti položaj Vojvodine?
Itd.

Zašto nacionalistički intoniran ustav?
Zbog toga, što u svom institucionalnom korpusu Ustav Srbije ima u vidu samo nacionalnu državu sa nizom monističkih nacionalnih atributa:
– što prepoznaje/detektuje samo jednu/većinsku naciju,
– što priznaje samo jedno pismo,
– samo jedan jezik;
– samo jednu crkvu,
– samo jednu pokrajinu, itd.,
– uprkos multi etničkom/verskom/kulturnom/lingvističkom ambijentu Srbije u kojem je pravno lociran!

Pokazalo se da je propuštanje “ključnog trenutka” za donošenje novog Ustava fatalno za Srbiju, da to, zapravo, predstavlja trajno ”ograničavajući faktor”?

U kom smislu?
Zašto?

Prvo, zbog toga, što je udaljavanje od 5. oktobra 2000. i (trajno) uklanjanje nekih političkih lidera kao nosilaca reformskih ideja omogućilo zadržavanje državno-pravnog provizorijuma opterećenog višestrukim nasleđem prošlosti.
Drugo, matrica centralističkog organizovanja države Ustava iz 1990. nije dokrajčena. Naprotiv, ona je preneta iz ranijeg režima, ojačana novim autoritarnim impulsima i u dobroj meri totalitarizovana, tj. dovedena je do krajnjih konsekvenci u Ustavu iz 2006.

Treće, Ustav iz 2006. nastavio je strategiju odbrane/afirmacije pravno-političkog okvira koji legitimiše ličnu/autoritarnu vlast i njenu praksu dobro poznatu i prepoznatljivu u Miloševićevom ustavu.

Četvrto, sadašnji Ustav Srbije odlikuje se ksenofobijom na sistemskom nivou koja je instalirana još u Miloševićevom ustavu. Mi se najbolje osećamo kad nas svi napuštaju!

Peto, taj Ustav je negacija vladavine prava (Rule of law) i otvoreno je praktikovanje/upražnjavanje vladavine pomoću prava (Rule by Law)!

Na osnovu svega toga, u intervjuu “Danasu” 21. i 22. oktobra, nedelju dana pre referenduma, rekao sam da je Ustav Srbije iz 2006. zapravo “radikalski redizajniran Miloševićev ustav iz 1990. godine”.
I pri toj konstataciji ostajem!

Srbija je ušla u ustavnu istoriju po tome što je ISTI USTAV donosila dva puta: prvi put 1990. a drugi put 2006. godine.

Prvi put to je bilo Miloševićevim “populističkim trudovima” a drugi put “Koštuničinim radikalskim rezom”.
Prvi put su ustav pisali jugomrsci, a drugi put rodoljupci (N. Dimitrijević).
Prvi put je ustav Srbije razbijao Jugoslaviju, ovog puta Koštuničin Ustav može dokrajčiti i samu Srbiju.

Odmah nakon donošenja postalo je savršeno jasno:
da Ustav nije u stanju da reši ni jedan problem koji je postojao,
da ustav nema valjan odgovor ni na jedno ranije postavljeno pitanje,
da ustav stvara nove konfuzije u pravnom i političkom sistemu!!!

Šta je novi Ustav Srbije?
Najkraće:
TO JE MAKIJAVELISTIČKI TRAKTAT O VLASTI – KAKO VLAST DRŽATI I NE DATI!!!

Koje i kakve to konfuzije Ustav stvara u političkom i pravnom sistemu?

Da krenemo redom od same Preambule:

§ I.
Ustav Srbije u Preambuli startuje je iz klasičnog stanovišta o državi i državnom suverenitetu!

Naglašeno “rodoljubivo” intonirana Preambula novog Ustava zaklinje se da je Kosovo bilo i da će zauvek ostati “sastavni deo teritorije Srbije”. (Na taj način Ustav Srbije se opasno približava doktrini “Blut und Boden” kasnog XIX veka koja je docnije predstavljala centralno uporište nacionalsocijalističke ideologije).

Nadalje, Preambula nedvosmisleno ističe “obavezu svih državnih organa da zastupaju i štite državne interese Srbije na Kosovu”.

Stvari su otišle toliko daleko da je u Predlogu za izmenu i dopunu zakona o Vladi, uneta zakletva koju moraju položiti članovi Vlade.
Tekst zakletve u čl. 4. glasi ovako:

“Zaklinjem se na odanost Republici Srbiji i svojom čašću obavezujem da ću poštovati Ustav i zakon, da ću dužnost člana Vlade vršiti savesno, odgovorno i predano i biti posvećen očuvanju Kosova i Metohije unutar Republike Srbije.”

Ustavna preambula postala je javna objava da Srbija ulazi u ustavni, državni, politički, pravoslavni “džihad” za Kosovo.

Danas za Kosovo, ali sutra, po toj logici i za teritorije koje su nam oteli Mađari, Rumuni, za granice do Karlobaga-Virovitice-Ogulina, za ono što su nam otkinuli Makedonci, za more što su nam drpila dojučerašnja braća Crnogorci i ko sve ne.

Evo, pre neki dan Predsednik Vlade Srbije rekao je da su očuvanje Kosova i Republike Srpske sada najpreči ciljevi državne i nacionalne politike. “Obavestio sam Dodika da može da računa na punu podršku Srbije i mi ćemo zajedno sa istom odlučnošću braniti i Rezoluciju 1244 i Dejtonski sporazum”.

Šta to znači?
Umesto da dobijemo ono što se zove “ustavni patriotizam” nama se dogodio ostrašćeni “ustavni srbijalizam” u nekoj kloniranoj fundamentalističkoj balkanskoj nacionalističkoj varijanti.
(Posledica toga je ta da je Novi Sad juče ili pre neki dan dobio fašizam koji ohrabruje nacionalizam a nacionalizam ojačava fašizam i tako u spiralu uzlazno…!!!)

Ustavna Preambula (n.l. prembulum-uvod, predgovor, uvertira) je neka vrsta ustavnog prologa, ona treba da “otkrije” osnovni motiv i sve druge “ubedljive” civilizacijske razloge upuštanja u složen politički i pravni “koristan” posao da se donese ustave jedne zemlje.

(Međutim) Postojeća preambula Ustava Srbije nema ispred sebe modernost, ona se okreće kosovskom mitu, mitu o državnoj suverenosti i mitu o očuvanju teritorijalnog integriteta.

U odbranu tog mita izrečene su svakakve gluposti i neistine.
Citiram jednu fusnotu gospodina Desimira Tošića iz “Peščanika”, koji kaže:

Naš predsednik Vlade u referendumskoj kampanji izrekao je o Kosovu jednu potpunu neistinu i jednu divnu besmislicu!

“Rekao je potpunu laž da je Kosovo uvek bilo sa Srbima i da su Srbi uvek bili na Kosovu (što je netačno i za srednji i za novi vek).
I izrekao je jednu divnu besmislicu da smo svi rođeni sa Kosovom u glavi i kad dođe vreme umiranja u nama će opet biti Kosovo”.

Ustavna preambula, sa svojim mitskim i arhajskim kategorijama, suštinski je veoma daleko od preambule ustava koji je radio Forum iuris. U ovom projektu ustava preambula kaže da su građani i građanke Srbije odlučni:
– da organizuju društveni i politički život na način koji će garantovati ljudsko dostojanstvo, slobodu, jednakost, nacionalnu ravnopravnost, demokratiju i socijalnu pravdu;
– da uspostave mir i ravnopravne odnosa sa susednim državama i narodima koji u njima žive;
– da budu prihvaćeni kao ravnopravni članovi međunarodne zajednice;
– da spreče svaku buduću akciju koja bi bila usmerena na protivustavnu uzurpaciju javne vlasti ili monopolsku koncentraciju vlasti u rukama jedne partije ili u ime jedne ideologije;

§ II.
Zašto ustavni srbijalizam?
Odgovor je u čl. 1. Načela Ustava.
Tu je, naime, ustavopisac “otklonio svaku sumnju” u pogledu karaktera države i naroda/nacije kome/kojoj ta država pripada. “Republika Srbija je država srpskog naroda…” Ustav je normirao “republiku netolerancije”!

Ovo načelo Ustava konstituiše “zavičajnu” državu i priznaje “zavičajni” narod kao narod prvog reda i “one druge” kao pridodati narod ili narod drugog reda. “Srpski narod” je taj zavičajni narod, a građani su narod bez zavičaja, građani su “oni drugi”, “ostali”, “izlišni i ničiji”, zapravo – nepotrebni!

Takve odredbe nemaju moderni evropski ustavi, ni oni u unitarnim, ni oni u federalnim, ni oni u jednonacionalnim ni oni u multinacionalnim državama.
Takve odredbe se ne mogu naći u Ustavu Danske (čak ni Hamletovo vreme kada je bilo “nešto trulo u državi Danskoj”), niti u Ustavu Slovenije, ni u Ustavu Belgije, takođe ni Italije, ni u Ustavu Rusije (na koju se u poslednje vreme tako često pozivamo) koji svoju Preambulu započinje marcijalnom odom o međunacionalnoj toleranciji:
“Mi, višenacionalni narod Ruske Federacije, povezani zajedničkom sudbinom na svojoj zemlji, potvrđujući prava i slobode čoveka, građanski mir i slogu…donosimo Ustav Rusije”

Majorizacijom jednog naroda – srpskog u odnosu prema svim drugim narodima koji žive u Srbiji, a svaki od tih naroda je stariji od ove srpske države, povređen je univerzalni princip ravnopravnosti naroda, samoopredeljenja naroda i čvrstina demokratske osnove države.

Ustav naprosto “stavlja na znanje” da građani više ne stanuju ovde, građanima nije mesto u “zemlji jedno/mono/nacionanih čuda”, oni su subjekti drugog reda, oni spadaju u kategoriju “politički prekobrojnih”.
Ustav je narod očistio od atributa građanstva, populus je poništio cives.

§ III.
Zašto opet potreba za vojskom?
Odgovor na ovo pitanje trebalo je da dobijemo u javnoj raspravi Ustava u javnom diskursu i u medijskoj ravni!

Kuda i kako sa mastodontom zvanim “vojska”?
Kakav će biti staus vojske?
Smemo li se mi, bez straha od mogućih posledica, zapitati treba li uopšte ovoj zemlji vojska, treba li joj vojna sila, hoće li ova zemlja i dalje voditi politiku rata ili će voditi politiku mira? (Inače, reč “mir” se nigde ne pojavljuje u sadašnjem Ustavu Srbije).

Zašto u našem mentalnom sklopu ne postoji pojam demilitarizacije (a na tom pitanju braća Crnogorci ubiraju pohvale i sve veću popularnost u Evropi).
Kolika je nas do sada “koštala” Vojska i da li se vojska nama isplatila?

U ovoj zemlji se (od 90.) živi, govori i peva o ratu!
Mira se stidimo kao venerične bolesti.

(Ne treba da Vas podsećam na poznate reči S. Miloševića “mi ne znamo da radimo,ali znamo da se bijemo”.
Mi jedini imamo opevane nostalgije za ratom: Nije mala, nije mala triput ratovala, i opet će, i opet će ako Bog da sreće…

Donošenje novog ustava Srbije bilo je pravo vreme za demitologiju vojske i demistifikaciju njenih tajnih službi/servisa.

Vojska je dobila skromna tri člana Ustava (čl. 139-141.) u četiri rečenice!
Pre neki dan dobili smo i dva zakona: Zakon o odbrani i Zakon o vojsci.

Palo je mnogo kritike na tekst ovih zakona, a mi u osnovi ne znamo šta su nam ovi zakone doneli i šta nam uskraćuju – od građanskih sloboda i ljudskih prava, šta nam eksproprišu od života, udobnosti i sreće?!

Znamo samo to da se naš vojnik zaklinje (svojom) čašću (sve bih rekao: i životom) u tri imaginarne i nedefinisane kategorije: suverenitet, nezavisnost i teritorijalnu celovitost!

On mora da kaže: ”Ja ( ime i prezime), zaklinjem se svojom čašću, da ću čuvati i braniti nezavisnost, suverenost i teritorijalnu celovitost Republike Srbije” (čl. 15. ZOV).
Tako smo sa vojskom opet na početku, ali ovog puta na gorem početku!
Češka (i Crna Gora) su se uz rok koncert razveli od vojske, mi se uz turbo folk i dan danas venčavamo sa Vojskom (Srbije)!

§ IV.
Svi ustavi, i raniji i savremeni, nikad ne ostavljaju polovično rešena ili nerešena pitanja “horizontalne” i “teritorijalne” ili vertikalne organizacije vlasti.
Upravo taj “propust” se “smišljeno” događa (u) novom Ustavu Srbije.
Nerešena teritorijalna organizacija vlasti prepoznatljiva je naročito na pitanju autonomije!

Novi Ustav Srbije instalira tri oblika autonomije i na taj način stvara opasne ustavne nejasnoće/konfuzije.
Koja tri oblika autonomije?
To je, prvo, nesuštinska autonomija; drugo, suštinska autonomija; treće, nadsuštinska autonomija (“od autonomije do nezavisnosti”).
Nesuštinska autonomija (ili ograničena, restriktivna, adolescentna, “autonomija pod starateljstvom” T. Korhec) predviđena je za Vojvodinu a tu autonomiju Vojvodina niti želi niti zaslužuje.
Suštinska autonomija namenjena je za Kosovo ali Kosovo takvu autonomiju ne prihvata.
Nadsuštinska autonomija (ili: “buduća nezavisnost”) je stvarno stanje Kosova za koju srpske vlasti neće ni da čuju.

Pitam: po kojoj logici Kosovu više autonomije, a Vojvodini manje autonomije?
Jel zato što svet pripada onima koji se bune a ne onima koji ćute i rade? (B. Šo).
Pitam: po kojoj logici Srbija ima pravo da Vojvodini “dozira” autonomiji kad je svoju državnu samostalnost stekla crnogorskim referendumom!?
Pitam sledeće: ako je prestanakom važenja Ustavne povelje Srbija postala sukcesor zašto po istom aktu/osnovu to pravo nije pripalo i pokrajinama (koje stoje u Preambuli Povelje)?
Da možda to nije bio razlog tolikoj žurbi u donošenju Ustava Srbije?
Pitam: koji to prirodno pravni/ili pozitivno pravni osnov daje Srbiji “paternalističko pravo” prema Vojvodini, da Srbija “ima”, tj. da Srbija “poseduje” AP Vojvodinu?
Da li to znači da kada Srbija “ima” AP Vojvodinu, može i da je “nema”, tj. da kada Srbija ima pravo da osniva pokrajine može i da ukine AP Vojvodinu?
Odredbe o teritorijalnom uređenju u suštini su kaznene odredbe novog Ustava za AP Vojvodine.
Autonomija Vojvodine Miloševićevim Ustavom bila je, što reče jedan akademik tada, “ošišana na nulu”. Ovaj Ustav je u tome mnogo radikalniji.
Istorijska prošlost Vojvodine i njen sadašnji autonomni status brisan je iz memorije sadašnjeg Ustava Srbije!

Vojvodina prema novom Ustavu Srbije
– nema zakonodavnu,
– nema administrativno-upravnu,
– nema sudsku
– nema kulturnu
– nema političku
– nema ekonomsku autonomiju
Vojvodina nema ništa!
(Čl. 184 Ustava RS je čisto podsmevanje Vojvođanima i tzv. “finansijskoj” autonomiji pkrajine!
Da je Srbija ozbiljno razmišljala o tome morala je kao primer uzeti čl. 106 Ustava (Osnovnog zakona SRN).
Mislim da ova pitanja nisu dobila odgovarajuću analitičku pažnju ni u elektronskim ni u štampanim medijima!!!

Da zaključim:
NI JEDAN PROBLEM ZBOG KOJEG JE USTAV DONOŠEN -NIJE REŠEN!
(Ljudska i manjinska prava, zaštita manjinskih prava, horizontalna organizacija vlasti, teritorijalna organizacija vlasti, ustavni sud, socijalna pravda, promena ustava, Evropske integracije, “Haško” pitanje….) Pitam Koštunicu: Koba zašto Ti je to trebalo?

USTAVNI ZAKON O SPROVOĐENJU USTAVA POSTAO JE AKT IZNAD SAMOG USTAVA!
(Ustav je pravno nefunkcionalan/beživotan akt, to je akt drugorazrednog značaja! Svoju životnost Ustav crpi iz Ustavnog zakona o sprovođenju Ustava! On je praktično suspendovan nižim pravnim aktom od sebe!)

OD SAMOG DONOŠENJA, VRHOVNI TUMAČ USTAVA JE VLADA SRBIJE – BOLJE REĆI PREDSEDNIK VLADE!
(Ustavnom hermeneutikom čak ni u Miloševićevo vreme nisu se bavili izvršni organi vlasti.)

USTAV JE NACIONALISTIČKI LEGITIMIRANO BEZAKONJE: PRAVNA DRŽAVA VIŠE NE STANUJE OVDE!

USTAV SRBIJE JE EHO PROŠLOSTI, POLITIČKOG AUTIZMA I POLITIČKE UOBRAZILJE!

Realnost od koje se tako uporno beži kaže da je Srbija danas jedna mala, zapuštena, nesrećna, i ne bez vlastitih zasluga, poražena, ponižena i podeljena zemlja.
Srbija je zemlja koja u svom mazohističkom trčanju unazad i udaljavanju od civilizacije još ne poseduje vrednosni sistem, u kojoj ne postoje izgrađene institucije, pravila ponašanja ─ o poštovanju zakona i demokratskim procedurama da i ne govorimo.

U Srbiji se ne znaju sadašnji državni prioriteti (ja nisam znao da je to: Kuba), ne znaju se bitni principi vladajuće politike i ne zna se ima li sutrašnjica prioritet u odnosu na prošlost.
(Mi) U Srbiji još nagađamo:
jesu li bitniji ljudi ili teritorije, država ili društvo, politika ili ekonomija, nacija ili građanin?!

U vremenu koje je pred nama, postavlja se pitanje da li Vojvodina može oživeti novi sistem vrednosti i novu viziju političke realnosti ovde i u Srbiji. Neophodna je mentalna revolucija, koja će se baviti političkom edukacijom i emancipacijom ovog nesrećnog društva koje je još uvek opterećeno mitomanskim samoobmanama (u koje uzgred, više ne veruju čak ni oni koji ih izgovaraju).
Mislim da mediji tu mogu da odigraju gotovo ključnu ulogu!!!
Umesto lamentiranja nad vlastitom sudbinom, ohrabrivanja i gojenja nacionalnih frustracija, neophodno je u Vojvodini afirmisati novu svest o prednostima uređenog građanskog društva.

Normalnost treba da pobedi iracionalnost, a praktični (životni) interesi svaku (nacionalističku) demagogiju.
Evropska unija je jedini prostor u kome bi ekonomske veze,
stabilne institucije i
pravno uređeno društvo
omogućilo punu afirmaciju komparativnih prednosti Vojvodine!
Možda je ovo pravi trenutak da Vojvodina ozbiljno testira svoje građanske potencijale/kapacitete i svoju građansku kulturu i na taj način (zbog sadašnjih i budućih generacija) dođe do povoljnijeg teritorijalnog statusa od onog koji sada ima?!?!

Ili da prihvati istinu da je ovo maksimum onoga što joj realno pripada!

II. Sve što je ovde rečeno ne može da se odigrava bez medija i bez jakog profesionalnog novinarstva!

Kakvo nam novinarstvo treba?

Uopšte ne pretendujem da na ovo pitanje dam sada odgovor i da on bude potpun.
Treba nam sigurno kritičko novinarstvo, treba nam analitičko novinarstvo!

Šta je “kritičko” novinarstvo?
Najkraće, ja kritičko novinarstvo vidim kao dosledan profesionalni napor (novinara) da istakne razliku između istinitog i lažnog, da označi etičku i praktičnu razlika između ispravnog i neispravnog, dobrog i rđavog, pravednog i nepravednog, “glupog” od “pametnog”.

Ta kritička sposobnost treba da pokaže da se novinar ne ustručava da (javno) iznese svoj sud i mišljenje, da on ne priznaje tabue, lažne bogove i kumire. Novinarska kritika nije nikakav egzibicioni već neophodan civilizacijski čin kultivisanja politike i njenih privremenih predstavnika. Otuda novinarska kritika ne može biti bezlična (anonimna) i “frizirana”, upućena “prema nikom” i “prema nevažnom”, ona mora biti sasvim konkretna, konkretizovana i argumentovana.
U jednom modernom, demokratskom i civilnom društvu, novinarska kritika predstavlja kulturni čin demistifikacije politike i ljudi zalutali u nju. Ona surovo razbija čarobno ogledalce u kojem oni vide svoje moćne faluse od kojih drhti sav običan svet. Novinarska/medijska kritika je (svojevrstan) pokret, pravo i sloboda medija, ona je eksplozija kritičkog duha (stava), neka vrsta “životne metode” bez koje se ne može i bez koje postaje zagušljivo.
Novinari treba da neguju slobodnu kritiku koja se ne privezuje uz vladajuće političke olupine ili moćnike, da pišu kritika koja nije mandarinska, kritiku koja ne laže, kritiku koja ne pristaje na prikrivanje pune istine i intelektualno moralni komoditet, kritiku bez lobotomijskog reza. Kada ledeni dah politike zaustavi puls kritike, budi se avet nacionalizama, fašizma, dogmatizama, ekstremizama, isključivosti i primitivizma svih vrsta i boja… To još kako osećamo…

Šta je “analitičko” novinarstvo?

Prema Kodeksu, analitički žanr je “sve ostalo što je malo viši profesionalni angažman”!
Ipak, analitički žanr, ja vidim, kao veoma zahtevna formu i sadržinu novinskih, a posebno radio ili tv priloga.
On predstavlja temeljan razložan, logički, studiozan, kritički pristup problemu i njegovo konzistentno izlaganje. Analitički žanr je i “lični” stav novinara. To je kolumna koja je profesionalno korektno odrađena, sine ira et studio, koja ima smisla samo ako ima određen odjek, i koja se postepeno pojavljuje kao medijska, kulturna potreba korisnika medija. Analitički žanr je mali esej koji novinar pravi koristeći uz svoju stručnost i sve audio vizuelne prednosti u svom mediju. Analitičkim žanrom novinar “dočeka” ili “isprati”, u svakom slučaju komentariše neki unutrašnje politički događaj ili pojavu, predizbornu kampanju i sl.
Analitičkog žanra nema u novinama, u informativnim blokovima tv i radio emisija uprkos tome što za njim postoji preka potreba.

Izlaganje na seminaru „Izveštavanje o Vojvodini“ u organizaciji Nezavisnog društva novinara Vojvodine. Seminar je održan u hotelu „Božić“ u Beškoj 21, 22. i 23 decembra 2007. godine, uz podršku fondacije National Endowment for Democracy.

Prof. dr Radivoj Stepanov je profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu

Podelite ovu stranicu!