RADIVOJ STEPANOV: IMA LI POLITIČKE NADE ZA VOJVODINU?

24 May 2013

Vojvodina mora da izađe iz svog samookrivljujućeg maloletstva

Na govornici Vojvođanskog kluba 23 maja 2013. postavljeno je pitanje

IMA LI POLITIČKE NADE ZA VOJVODINU?

Odgovor na ovo pitanje, što bi rekao u jednoj prilici naš nadrealista Dušan Matić “nije ni lak ni jednostavan a vrlo često je iznad naše snage. Dovoljno je teško već i živeti a da se pri tom ne izgube svi razlozi za život. Pa kako – kaže on – da čovek ne poželi da se spasava i sklanja pod drugi vid postojanja….”

Poslednje dve/dveipo decenije prolazimo jedno teško vreme, podjednako teško i za pojedinca i za  političku zajednicu….

To je vreme anomije, oskudice i nesigurnosti svakog oblika i vrste, to je vreme bez političkih (i socijalnih) vrednosti, bez etike i morala, to je vreme beznađa u kome čak i manihejska poruka iz antičke Antigone “da se posle noći rađa zora i počinje dan…”. ne ostavlja mesta za tračak nade.

Te 90. godine, politika i ustav presekli su kontinuitet jedne epohe i otvorili u Srbiji stranicu političke diktature, vladavine lične vlasti, dominaciju jedne druge hegemone partije i paracivilnog života uz defile vojnih i pravojnih jedinica i uniformi.

To je vreme tzv. preloma i prelegitimacije sistema. U takvim vremenima, živeti je skupo, a sami naši životi postaju najeftiniji…

Ali da ja ne bi govorio u jeftinim sentencama kao naš predsednik T. Nikolić prelazim direktno na stvar…

Kada je 1990. aktivirano razbijanje SFR Jugoslavije, i stavljanje van snage Ustava iz 1974, Srbija je pohitala da najpre preuredi državni enterijer….

Ukinula je uz pomoć Ustava iz 1990. dotadašnju horizontalnu organizaciju vlasti i što je možda još važnije za njenu centralizaciju i unitarizam, potpuno je razlupala dotadašnju vertikalnu ili teritorijalnu organizaciju vlasti…

Ustavnim pučem, Srbija je istupila iz saveznog i federalnog okvira,ona je postala “država za sebe”, unitarna i visoko centralizovana  država.

Autonomne pokrajine Vojvodine i KiM u startu su amputirane, ili, što bi rekao tada jedan akademik, koji je kasnije drugačije govorio i pisao, autonomija Vojvodine bila “je ošišana na nulu”…

Vojvodina se našla u potpuno drugačijem političkom i pravnom ambijentu od onog u kome je bila poslednjih 20 godina pre donošenja Miloševićevog ustava.

Srbija je ustavnim udarom, po mome sudu, učinila tri stvari:

prvo, sprečila je opasnost delovanja već klonule savezne države od “povraćaja u pređašnje stanje”

drugo, otklonila je svaku eventualnu logistiku federacije pokrajinama u odbrani njihovog statusa, tj. one autonomije koje su imale po Ustavu iz 1974.

treće, namerno je izazivala velike populističke potrese koji su minorizovali institucije vladavine prava i pravne odbrane poretka…

Na taj način Srbija je, s jedne strane, sprečila i normativnu i faktičku mogućnost federacije da legitimira pokrajinu kao „konstitutivni element federacije“, a s druge strane, pokrajinama je oduzela „federalnu orijentaciju

i njihovo stečeno pravo na samoopredeljenje i polietnički identitet.

Šta je to Vojvodina odn. pokrajina imala  u bivšoj federaciji?

Ustavom SFRJ iz 1974. i Ustavom SAP Vojvodine iz 1974., Vojvodina stiče ovlašćenja koja izviru iz Ustava, ona uživa „integralnu nadležnost“ na svojoj teritoriji i postaje “konstitutivnim” elementom federacije.

Podsetiću, na osnovu čl. 4 i 5 st. 2 Ustava SFRJ iz 1974, čl. 291 i 292 Ustava SRS, te Osnovnih načela i čl. 292-308 (Prava i dužnosti Pokrajine) kao i čl. 310 Ustava SAPV iz 1974, autonomna pokrajina je:

– konstitutivni elemenat federalizma, „što znači da je ona oblik i faktor federativne strukture, i pored republike, neposredni subjekt SFRJ u oba njena svojstva (kao savezne države i kao zajednice)“ (J. Đorđević);

– autonomna pokrajina u sastavu republike čini poseban i autonomni, ali i sastavni deo ustavnog sistema republike i Jugoslavije uživajući poseban ustavni status;

Autonomna pokrajina u kontekstu korpusa Ustava iz 1974:

– ima u osnovi iste funkcije kao i republika, osim onih koje su od interesa za republiku kao celinu i koje se utvrđuju republičkim ustavom u skladu sa Ustavom Jugoslavije;

– (ona) ima svoju teritoriju koja se ne može menjati bez saglasnosti njene skupštine;

– ima suvereno pravo na samoinstitucionalizovanje, na osnovu kojeg donosi svoj ustav koji ne može biti suprotan republičkom ustavu i mora biti u saglasnosti sa načelima Ustava Jugoslavije;

– uživa ustavno pravo da samostalno uspostavlja i organizuje svoj sistem vlasti i upravljanja;

– ima zakonodavnu, izvršnu, sudsku, finansijsku, statističku i ustavno-sudsku samostalnost (autonomiju);

– u okviru svog pravnog poretka obezbeđuje ustavnost i zakonitost određenom ustavnom kontrolom  pravnih propisa i drugih opštih akata donetih u pokrajini sa pokrajinskim ustavnim zakonima i drugim pokrajinskim zakonima (J. Đorđević).

Savezna država, odnosno federacija, prema saveznom Ustavu iz 1974. štiti ustavom utvrđena prava i dužnosti autonomne pokrajine. U periodu od donošenja Ustava SAPV 1974. do razbijanja federacije i donošenja Ustava RS 1990, dakle u razdoblju od samo dve decenije uživanja ustavno autonomnog  statusa koji je, faktički i konstitutivno, imao elemente državnosti, Vojvodina je doživela izuzetan napredak na svim područjima društvenog života, ekonomskog posebno.

To je period ustavno decentralizovane savezne države. Sve federalne jedinice, uključujući i pokrajine, su autonomije, ali ustavno označene federalne jedinice kao republike nose kvantitativno više elemenata državnosti od federalnih jedinica označenih kao pokrajine.

Ova ustavna decentralizacija ne samo što ne poznaje hijerarhiju između federalnih jedinica u saveznoj državi, već ona ukida svaku hijerarhiju između republike kao federalne jedinice koja u svom sastavu ima pokrajine i autonomne pokrajine kao konstitutivnog elementa federacije.

U takvom državnom, političkom i socijalnom ambijentu Vojvodina je imala ustavom utvrđenu zakonodavnu, izvršnu, sudsku i finansijsku vlast, statističku službu i Narodnu banku Vojvodine i praktično uspostavljala vladavinu prava u statusu „niske“ („male“) državnosti koja je bila od interesa za građane Vojvodine, pokrajinu, republiku Srbiju i Federaciju.

Ustavom RS iz 90 godine, za pokrajinu Vojvodinu počinju i nastavljaju se godine koje su pojeli skakavci, godine osporavanja,  devastacije i lišavanja ekonomskog, pravnog, političkog, istorijskog, intelektualnog, kulturnog, antropološkog, dakle, lišavanja Vojvodine ukupnog socijalnog kapitala!

U političkom smislu Srbija je poslednje decenije od oktobra 2000 i Ustava RS 2006 licitirala sa različitim oblicima autonomija: sa stvarnom, suštinskom, punom, funkcionalnom autonomijom, itd.

Sem naziva, nijednoj od ovih autonomija Srbija nije bila u stanju ni teoretski da odredi kako definiciju tako ni osnovne karakteristike.

Pritešnjena mlako evropskim okruženjem i ponekad pred izbore, Srbija je kroz političke stranke kvazidemokratske orijentacije pominjala autonomije, ali autonomije istinski nije nikad zagovarala niti se za njih zalagala.

U Ustavu RS autonomije su ostale kao osušen relikt prošlosti koji je centralizovanoj i unitarno uređenoj državi nepotrebna balast. Srbija se oglušila i o svoju ustavno utvrđenu obavezu iz 2006. da će za KiM definisati „suštinsku autonomiju“. U međuvremenu Kosovo se 2008. odvojilo kao država od Srbije, a vladajućoj političkoj garnituri u Srbiji, nakon toga, samo ostaje da prizna takvo stanje stvari i da se pita da li je Miloševićev ustav te 1990. mogao da zatre ne samo svaki trag već i ime autonomiji kad se činilo da se pod topotom populizma i u nacionalističkoj pomami moglo učiniti „sve“ – pa i to.

Danas, srbijanska/beogradska politika pokušava sa jeftinim trikom regionalizacije, da isključi „iz igre“ autonomije, čak je i jedna politička stranka osnovana sa namerom da u toj ujdurmi bude glavni akter…

Pojmovi autonomije i regiona (regionalizacije) suštinski se ne mogu svesti na zajednički imenitelj značenja – oni se ne podudaraju.

Naime region je pojam uz koji obligatno ne ide zakonodavna, izvršna, sudska i finansijska vlast a za autonomiju ta su svojstva conditio sine qua non. Region, u ovim našim okolnostima, je paravan iza kojeg se zaklanja masiv centralne države i šminka unitarizam.

Sadašnja Vojvodina ne može stati u mider autonomije. (Bilo kakve i bilo koje autonomije…) Pogotovu ne može stati u mider autonomije koja počiva na tankoj skrami “poverenih nadležnosti” iz Beogradskog “ofisa” ipolitičke ćudljivosti ustavnog suda RS.

Sve što je ispod državnosti Vojvodine, za Vojvodinu je tesno ili neodgovarajuće…. Naime, Vojvodina je u svojoj istoriji prošla (sve) one faze koje joj se (sada) nameću kao moderni trend….

Evo kada i evo kako:

Prošla je regionalnu fazu kad je bila Dunavska banovina, prošla je fazu autonomije u bivšoj federaciji, iz tih odela je Vojvodina izrasla…. Sada je na redu period republike i državnosti u federalnoj Srbiji…itd…

Za državnost Vojvodine odgovarajući  pravni okvir je USTAV VOJVODINE!

Ustav Vojvodine treba da sadržati četiri elementa državnosti:

– moderan katalog ljudskih i manjinskih prava;

– zakonodavnu, izvršnu, sudsku vlast;

– finansijsku i statističku samostalnost;

– posedovni list Vojvodine;

– međunarodne garancije poštovanja Vojvodine i njenog konstitutivnog akta.

Ustav Vojvodine nije početak secesije. Kao što to nije bio ni Ustav SAPV iz 1974. Ustav Vojvodine je pouzdan signal spremnosti Srbije na duboke državne reforme, toliko duboke da samo one omogućavaju njen opstanak: spremnost Srbije da donese nov, moderan ustav i da učini jedan korak koji u svojoj istoriji nikad nije učinila – da se FEDERALIZUJE!

Najzad, ima li političke nade za Vojvodinu?

Realne političke nade za Vojvodinu, po mome sudu, može biti tek onda kada se kumulativno ispune sledeće okolnosti:

– prvo, da Vojvodina ima svoju prepoznatljivu političku i intelektualnu elitu (Univerzitet, VANU, …), a Vojvodina to nema…

– drugo, da predano neguje Vojvođansku političke i multikulturne institucije, a Vojvodina to ne čini…

– treće, da ozbiljno zainteresuje političke, intelektualne. ekonomske i druge strukture širom Evrope i sveta “za vojvođansku stvar”… a to nije ostvarivo pod budnim okom Srbije…

– četvrto, a možda i najvažnije, da Vojvodina izađe iz svog samookrivljujućeg maloletstva (I. Kant) i da prihvati značenje civilizacijske lozinke SAPERE AUDE – imaj hrabrosti da se poslužiš sopstvenim razumom!!!….

(Govor na tribini Vojvođanskog kluba 23. maja 2013.  u Skupštini AP Vojvodine)

Podelite ovu stranicu!