RADIVOJ STEPANOV: Francuski rasad u turskoj šumi

15 Feb 2015

Sretenjski ustav – pisan dvadeset dana, trajao dve nedelje

Teško je očekivati da bi danas “običan” građanin Srbije mogao odgovoriti šta je Dan državnosti Srbije i zašto je poistovećen sa verskim praznikom Sretenje gospodnje, a još teže bi mogao odgovoriti šta je Sretenjski ustav i otkud to da je pravni dokument sinonim za crkveni blagdan. Teškoće pretežno dolaze zbog vrlo niske političke i pravne kulture danas u Srbiji, a i zbog nekih drugih okolnosti koji se nalaze u istoriji, tradiciji, mitologiji i eshatologiji na ovim prostorima.

Dakle, zašto se Sretenje gospodnje preliva u Dan državnosti, odnosno zašto se ovaj crkveni blagdan upisuje u civilni kalendar kao Dan državnosti, odgovor bi mogao biti biti sledeći: zbog toga što Srbija nije sekularna država. To što njen sadašnji Ustav iz 2006. kaže drugačije potpuno je irelevantno u stvarnom životu Srbije. I nije to jedina odredba ustava koja pokazuje težak raskorak između stvarnog i normativnog, između “zakonskog neprava i nadzakonskog prava”, kako je nekad pisao veliki pravni filozof Radbruh.

E sad na ovo drugo pitanje, šta je Sretenjski ustav i otkud to da je pravni dokument sinonim za crkveni blagdan, daleko je složenije dati odgovor.

Sretenjski ustav pripremio je Dimitrije Davidović (1789-1838) po idejama francuskog izaslanika Boa-le-Konta. Taj prvi srpski ustav nije “gubio iz vida” turski Hatišerif iz 1830, ali je od “francuskih konstitucija uzeo spoljašnji oblik” (S. Jovanović), zbog čega je po mišljenju francuskog slaviste Siprijana Robera – “to bio francuski rasad u turskoj šumi”.

Kako je došlo do donošenja Sretenjskog ustava i zašto on obeležava dan državnosti Srbije?

Donošenju Sretenjskog ustava prethodila je tzv. Miletina buna od 5. januara 1835. godine. Buna je bila podignuta protiv samovolje i “despotije” (S. Jovanović) Kneza Miloša odnosno, protiv takve vlasti u Srbiji koja je faktički bila apsolutistička vladavina. Uz vešto posredovanje Tome Vučića Perišića, buna protiv kneza je smirena, uz ustupke kneza sa jedne i pobunjenika sa druge strane. Pobunjenici su pristali na vernost knezu, a sa svoje strane, knez je pristao da se izradi srpski ustav koji će projektovati institucionalnu i na pravu zasnovanu organizaciju vlasti u Srbiji. Izrada ustava poverena je Dimitriju Davidoviću i ustav je završen za dvadeset dana. Pošto je pročitan i usvojen za Sretenje 2. februara 1835. (po starom kalendaru) drugog dana rada Velike skupštine, najviši pravni akt Srbije je po tom blagdanu i dobio naziv “Sretenjski ustav”.

Sretenjski UstavNažalost, Sretenjski ustav pisan je dvadeset dana, a potrajao je dve nedelje!

Zašto? Nakon usvajanja, Sretenjski ustav izazvao je velika negodovanja ne samo u Austriji i Turskoj (što se i moglo očekivati), već i u političkim krugovima carske Rusije. Ruski car je ovaj ustav nazvao “prevratničkim” i “antihrišćanskim”. Butenjev, ruski poslanik u Carigradu bio je još strožiji u oceni pravne i aktuelne vrednosti Sretenjskog ustava, pošto je optužio Srbe “da su napravili francusko-švajcarsku konstituciju i da u Srbiji ima vigovaca”. Bile su mu sumnjive i boje na srpskoj zastavi jer su iste kao i na Francuskoj. U trenutku kada mu je izaslanik kneza Miloša Mihailo German ponudio na uvid tekst Sretenjskog ustava, Butenjev je kao oparen skočio i uzviknuo: “Kako? Konstituciju! To ja neću da držim u kancelariji”! Austrijski internuncije u Carigradu za Sretenjski ustav kaže da je to samo “jedna od zabluda XIX veka”, a Meternih za ovaj ustav kaže da je “toliko napredan da je više nego utopijski”. Turski ministar inostranih dela za demokratska načela Sretenjskog ustava kaže da su ”zarazitelna konstitucija”. Sve to je uticalo da Sretenjski ustav samo dve nedelje nakon usvajanja najpre privremeno, a potom 17. marta iste godine, samo mesec i po dana od donošenja, i konačno suspendovan. To je bio kraj karijere Dimitrija Davidovića koji se povukao u Smederevo i kratko posle toga je preminuo.

Sretenjski ustav tj. Ustav Knjaževstva Serbije – što je njegov zvanični naziv – sadrži veoma precizne, sažete i jezički jasne odredbe koje su razumljive i koje su u pravno-tehničkom smislu podesne za “praktikovanje” odnosno primenu.

Njegova konzistentna struktura ima četrnaest glava[1] i 142 člana. On nema marcijalnih odredbi ni preambulu. Jasno razlikuje (i razdvaja) tri “vlasti serbske”: “zakonodateljnu”, “zakonoizvršiteljnu” i “sudejsku” (član 5.).

Zakonodavstvo – prema Sretenjskom ustavu – “sačinjava i izdaje sve zakone i uredbe voobšte…; ono sačinjava i izdaje ustrojavanje sviju ostali vlasti i obštenarodna ustrojenija. Nikakav zakon nema povratnu snagu” (čl. 7)..

“Zakonoizvršitelna” vlast pripada Knjazu: “Njemu pristoji pravo, po preslušaniju državnoga Sovjeta davati zakone i uredbe i izvršavati ih posredstvom nadležni popečitelja razni struka djela narodni…” (čl. 16.)

Sudska vlast “rukovodiće se i nabljudavati (delovaće, nadziraće, R.S.) po svemu Knjaževstvu Srbije …” (čl. 77). Prema Sretenjskom ustavu sudska vlast je trostepena: Okružni sudovi su prvostepeni, Veliki sud u drugom stepenu odlučuje “kao apelacija”, a Sovjet državni “će odrediti jedno odjelenije, kao sudilište u trećem i poslednjem stepenu” (čl. 72. i čl. 78.).

Narodna skupština je predstavničko telo specifične nadležosti. Ona je nadležna za poreska odn. finansijska i “budžetska pitanja”. “Svaki danak određuje se samo za jednu godinu dana; i ako se po istečeniju ove vidi i dokaže iz računa kaznačejstva državnoga, da nije dovoljan, to će ga skupština narodna za drugu godinu shodno povisiti, kako bi manjak prošle godine izašao” čl. 87.).. “Finansija ne može izdati nikakvoga zakona o povišeniju danka narodnoga, bez odobrenija Narodne skupštine” (čl. 102.). Koliki je značaj srpskih finansija za srpsku državu vidi se po tome što je samom ustavnom normom naloženo da se srpski narod (odnosno država) ne može finansijski zadužiti (“finansija ne može bacati naroda Srpskog u dug”. čl. 104.). Drugim rečima, koliko je Sretenjski ustav držao do značaja državnih finansija pokazuje ne samo to što je celu desetu glavu i 9 “nalogodavnih” članova posvetio tom pitanju, već i što je u članu 107. naznačio preteču moderne službe državnog knjigovodstva: “Knjaz i državni Sovjet postaviće glavnu račundžijnicu, koja će pregledati sve račune finansija, i motriti da se narodni novci ne troše na druge potrebe, razvje na one, koje su skupštinom narodnom odobrene” (čl. 107).

Narodna skupština ima pravo “zakonodavne inicijatve” prema Knjazu i državnom Sovjetu i “pravo predstavke”. Drugim rečima: “Narodna skupština ima pravo, činiti Knjazu i državnomu Sovjetu predstavlenija o žalbama kakvim i tegobama, i moliti ih, da izdadu zakon o tomu; javljati im zloupotreblenija, koja bi videla u pravljeniju; i tužiti se knjazu na državni Sovjet, ako bi členovi njegovi ili duge vlasti narušile ustav i prava, utvrđena ustavom, i narušile prava koga god Srbina” (čl. 90.).

Sretenjski ustav sadrži veoma moderan registar “opštenarodnih prava Srbina”. Tu spada pravo na sticanje državljanstva (čl. 108.), jedakost pred zakonom (čl. 111.), “habeas corpus” (član 113.), pravo “ne bis in idem” (čl. 115.), pravo na jednak tretman u službi pod istim uslovima (čl. 116.), pravo izbora “životne opcije”: “Svaki Srbin ima pravo, birati način življenja po svojoj volji, samo koji nije na obščenarodnu štetu” (čl. 117.) ili pravo na službenu upotrebu srpskog jezika (čl. 127.) itd.

U tom razuđenom registru “opštenarodnih prava Srbina”, ističe se modernistički snažno intonirana antirobovska klauzula, koja glasi: “Kako rob stupi na srbsku zemlju, od onoga časa postaje slobodnim, ili ga ko doveo u Serbiju, ili sam u nju pobjegao…”(čl. 118.).

U glavi koja se odnosi na “prava činovnika”, Sretenjski ustav u pravno-sociološkom smislu daje legitimitet nastanku jednog novog socijalnog sloja kao kvasca moderne Srbije, a to je činovnički i građanski sloj.

O Sretenjskom ustavu izricane su različite ocene. One su često zavisile od raznih društvenih okolnosti i političkih ideologija. Nezavisno od toga, pravni, politički i kulturološki značaj Sretenjskog ustava je višestruk.

Prvo, Sretenjski ustav predstavlja nagoveštaj kulturne elite Srbije obrazovane pod okriljem evropske kulture, da u duhu evropske Moderne otvori vrata opštim civilizacijskim vrednostima i državnoj emancipaciji bez uticaja Turske, Rusije ili Austrije.

Drugo, Sretenjski ustav je odlučno ukinuo feudalne odnose u Srbiji i “otvorio prolaz” građanskim institucijama i procesima političke modernizacije koji su kompatibilni Evropi XIX veka.

Treće, ovaj ustav, slično Magna karti, predstavlja ustavnu i pravnu branu (“kočnicu”) vladarskoj samovolji i odlučnom stavljanju kneževskog, vladarskog apsolutizma u “korice ustava”.

Četvrto, Sretenjski ustav sa neskrivenim namerama u Srbiju uvodi demokratski parlamentarni sistem i mehanizam “kočnica i ravnoteža” između “zakonoizvršitelne” vlasti i Narodne skupštine.

Peto, Sretenjski ustav pod uticajem liberalnih evropskih ideja u Srbiji pruža ona građanska prava i slobode koja su postojala u demokratskim političkim poveljama i deklaracijama toga vremena i ide čak ispred njih.

Šesto, ovim ustavnim aktom kao novi predstavnički organ vlasti pojavljuje se Narodna skupština sa neprikosnovenim finansijskim i budžetskim ovlašćenjima.

Sedmo, Sretenjskim ustavom u Srbiji se postavljaju temelji za podelu vlasti i pravnu državu.

Osmo, ovim pravnom aktom svest naroda i njegove elite pokazuje da Srbija civilizacijski pripada Evropi i porodici evropskih pravnih kultura. Ne zaboravimo, koliko je posle Sretenjskog ustava i pod vrlo restriktivnim političkim okolnostima pravnih akata i zakona u Srbiji nastalo pod okriljem i direktnim uticajem Evrope.

Deveto i deseto, zašto ne reći uz izvesnu dozu sentimentalnosti, da se i naše današnje srbijansko presporo i neodlučno priključenje EU događa, zbiva, odvija pod uticajem jednog davnog ustava koji je trajao kratko, koliko i bljesak “zvezde padalice” ali dovoljno snažno da nas njegove ideje još uvek motivišu.


[1] Glava prva: Dostoinstvo i prostor Serbije; Glava druga: Boja i grb Serbije; Glava treća: Vlasti srbske; Glava četvrta: O zakonodavstvu i načinu, kako ga valja voditi voopbšte; Glava peta: O Knjazu srbskom; Glava šesta: O državnom Sovjetu; Glava sedma: Vlast sudejska; Glava osma: O Narodnoj skupštini; Glava deveta: O crkvi; Glava deseta: O finansiji (aznadarstvu); Glava jedanajista: Opštenarodna prava Srbina; Glava dvanajista: Prava činovnika; Glava trinajista: Promjene i dodaci k ustavu Knjaževtsva Serbije; Glava četrnajista: Zaključenije.

Literatura:
Janković, D., Mirković, M.: Istorija država i prava naroda Jugoslavije, Beograd, 1981.
Janković, D., Mirković, M.: Državnopravna istorija Jugoslavije, Beograd, 1997.
Jevtić, M., Popović, M. D.: Pravna istorija jugoslovenskih naroda, Beograd, 1996.
Jovičić, M.: Savremeni politički sistemi, Novi Sad, 1981.
Prodanović, M. J.: Istorija političkih stranaka i struja u Srbiji, I, Beograd, 1947.
Prodanović, J.: Ustavni razvitak i ustavne borbe u Srbiji. Srpski narod u devetnaestom veku, Beograd, 1936.
Smailagić, N.: Historija političkih doktrina. Antika, srednji i novi vijek. Zagreb, 1970.
Stepanov, R., Despotović, Lj.: Uvod u jurisprudenciju Osnovni pojmovi sistematike, teorije i sociologije prava, Novi Sad, 2004.
Šarkić, S.: Opšta istorija države i prava, Beograd, 1999.
Šarkić, S., Popović, D.: Veliki pravni sistemi i kodifikacije, Beograd, 1993.
Ustavi i vlade Kneževine Srbije, Kraljevine Srbije, Kraljevine SHS i Kraljevine Jugoslavije /1835-1941/, Beograd, 1988.

Podelite ovu stranicu!