RADIVOJ STEPANOV: Deset godina tovljenja skakavaca

04 Oct 2010

5 oktobar predstavljao je nepojmljivu odlučnost građana da se ide do kraja u jedan novomilenijumski početak. Srbija je 6. oktobra mogla sve, ali nije učinila ništa

Veoma je teško dati “potpunu” ocenu 5 oktobra 2000 godine i valorizovati efekte ove minule desetogodišnjice u političkom i društvenom životu Srbije.

Zbog čega je tako?

Naprosto zbog toga što to nije bila “obična” desetogodišnjica za Srbiju i što mi koji smo svedoci tih oktobarskih zbivanja ili učesnici u njima nehotično podležemo subjektivnoj i promenljivoj oceni prošlosti, jer “mi od juče danas više nismo isti” – kako bi rekao poznati čileanski pesnik Pablo Neruda, koji je celog života pružao otpor diktaturi i političkom teroru.

5. oktobar 2000. događa se u osvit „novog milenijuma“. Smena vekova nosi uvek u sebi simboliku nagoveštaja novog duha vremena, novih znakova socijalnog prepoznavanja i novih vrednosti civilizacije. 5. oktobar 2000. je ono vreme kada se blagostanje preliva Evropskom Unijom i kada ona dostiže zenit svojih uspelih “evro integracija”. Najzad, 5. oktobar 2000. korespondira nadolazećem “globalnom” talasu u ostvarivanju ljudskih i manjinskih prava i iskorenjivanja svakog oblika etničke i rasne diskriminacije!

Šta je u Srbiji bio 5. oktobar 2000. godine?

Nesumnjivo jedan od značajnih, možda i najznačajniji politički datum u novijoj istoriji Srbije!

Veoma često se danas rasprave vode na čisto “impresionističkom” nivou. Da li je 5. oktobar 2000. bio neke vrste “državnog udara” uz pasivnu asistenciju vojno-policijskih snaga i aktivno mentorstvo Zapada? Ili je to bio “narodni pokret”? Ili je 5. oktobar bio politička “revolucija”?

Takva akademska rasprava potpuno je nevažna sa stanovišta posledica 5. oktobra na kvalitet našeg ličnog, političkog i socijalnog života od 2000. do 2010. godine! I sa stanovišta današnjeg “kvaliteta” ove države u svetskoj i evropskoj zajednici država i zemalja!

5. oktobar je bio sve to po malo “al svejedno kojim redom” (V. Ognjenović). I državni udar salonski osmišljavan. I narodni pokret. I politička (a neki će reći i političko-socojalna) revlucija.

Ali 5. oktobar 2000. bio je i mnogo više i nešto drugo od toga.

U zbilji, 5. oktobar je bio jedna ogromna erupcija građanskog nezadovoljstva postojećim stanjem stvari u Miloševićevskoj Srbiji, bilo je to svedočanstvo političke samoosvešćenosti građana i izlazak iz “samookrivljujućeg maloletstva”, bila je to nepojmljiva odlučnost građana da se ide do kraja u jedan novomilenijumski početak i spremnost za raskid sa svojom lošom prošlošću!

Srbija je, po rečima Z. Đinđića, tada postala od pastorka – miljenik Evrope! Ona ulazi u žižu interesovanja Evrope i SAD. Iz Evropske Unije i Amerike stiže najviše pomoći i donacija!

Srbija je tada, tog 6. oktobra 2000. i narednih dana praktično “mogla sve”! Mogla je da “strese sa sebe sram prošlosti”, mogla je da postavi okvire pravne države, mogla je da donese novi ustavni projekt, mogla je da utemelji glavne pravne i političke institucije, mogla je da promoviše novu državnu unutrašnju i spoljnu politiku, mogla da reformiše privredni i finansijski sistem Srbije za regularno, stabilno i “održivo” funkcionisanje i na mikro i na makro nivou.

Zapravo, Srbija to nije samo “mogla” i “trebala”, ona je to MORALA! Morala je zbog toga, jer je “nasleđe” 5. oktobra bilo nesvakidašnje mršavo, bilo je zapravo poražavajuće! Rušeći Miloševića DOS je nasledio katastrofalan socijalni bilans. Brojni društveni “sektori” ili nisu funkcionisali ili su bili na veštačkom održavanju: privreda, politčke institucije, pravni sistem, pravosuđe, zdravstvo, obrazovanje, kultura… Višegodišnja ekonomska, kulturna, naučna, zdravstvena, obrazovna i svaka druga izolacija zemlje (od Evrope i sveta) giurnula je građane i politiku države u autizam, u destrukciju, u kriminal, u moralnu krizu, u duboko siromaštvo, u tupost, u nacionalnu mitologemu, u deficit lične i kolektivne kreativnosti.

5. oktobar je u svom narastajućem talasu označavao mobilizaciju velike građanske energije, nade i optimizma! Tada je defetizam pao pod naletom optimizma! Klonulost je ustuknula pred građanskim aktivizmom! 5. oktobar bio je blagdan probuđenog i pokrenutog ljudskog dostojanstva za koje se činilo da ga niko i nikad više neće gaziti i ponižavati. Zaboravilo se tada da u Srbiji dobre i vredne stvari ne traju dugo!

To je tadašnji DOS morao “osetiti” i to je morao stvaralački orijentisati!

Vrlo brzo nakon 5. oktobra kreativna mentalna orijentacija (rukovodstva) DOS-a počela se drobiti!

Ona se rastočila na: partikularne ambicije pojedinih lidera DOS-a, na traćenje energije u očuvanje SRJ ili DZ SiCG, na dugotrajno traganje za novim ustavnim projektom Srbije, na očuvanje zadobijene vlasti po totalitarnom modelu “držati i ne dati”!
Usledilo je vrlo brzo nakon 5. oktobra, najpre ubistvo premijera Zorana Đinđića, koji je bio idejni projektant stvaranja “Srbije kao dovršene države”, potom su usledili haški pritisci na isporučivanje ratnih zločinaca, a u završnici “perestrojke” – haotična prvatizacija u privredi i više ili manje memoarska diskreditacija DOS-a i međusobna optuživanja samih lidera 5. oktobra 2000.

Stvarnost Srbije deset godina od 5. oktobra 2000. nije ni malo ohrabrujuća, zapravo ona je krajnje depresivna i daleko ispod očekivanja građana. Tu stvarnost označava: pad Miloševića ali ostajanje na snazi Miloševićevog poretka stvari, neizgrađenost demokratskih političkih institucija, nepostojanje pravnih institucija i pravne države, “Mitrovdanski” Ustav Srbije iz 2006. koji je radikalski redizajniran “Miloševićev ustav”, ulazak političkih partija iz Miloševićevog doba u parlament, involviranje Miloševićevih ljudi u sam državni vrh, blokirana lustracija, nefunkcionisanje pravosudnog sistema, poražavajuće stanje u zdravstvu, prosveti i kulturi, propala privreda, korupcija “na sve strane”, “strogo kontrolisani” mediji, tajkunski uticaj na državu i politiku, inflacija domaće valute, oko milion ipo nezaposlenih, nejasna politika Srbije u priključivanju EU, nerešena teritorijalna organizacija Srbije, siromaštvo, povratak beznađa…

Socijalna i politička slika Srbije je dosledno crno bela: i ovih deset godina građani stežu kaiš dok se skakavci tove! Tako je (to) sada!

A setite se šta je 5. oktobra 2000. govorio “srpski Zaratrusta” Z.. Đinđić:

”Mi smo 10 godina stariji, siromašniji, propaliji. To je cena naše gluposti i naše neodgovornosti. Ne može to besplatno. Ja jedino želim da mi to više nikada ne ponovimo..(..)..Ne može da se promeni Srbija, a da svi ostanemo nepromenjeni. Da bi se promenila Srbija, svako od nas mora pomalo da se promeni, u svom pristupu problemima, u svom mentalitetu, u svojim radnim navikama, jer Srbija – to je zbir svih nas..(..)..Naš cilj je, i mi našu zemlju vidimo da 2004. godine bude zvanični kandidat za Evropsku uniju, da 2010. godine bude ravnopravni član Evropske unije. Sve prepreke na tom putu ćemo uklanjati, bilo da se zovu Milošević, da se zovu ustavi, bilo da se zovu zakoni. Ne postoji ni jedna prepreka koja može da nas zaustavi..(..)..A ako sada Srbija stane, ma koliko sporo kako neko procenjuje da ide, da bi se ponovo pokrenula, proći će deset godina..(..)..Ako danas ne uspemo, jedini razlog smo mi sami!”

Podelite ovu stranicu!