RADIVOJ STEPANOV: Bog i batina – ministar i načelnik ŠU

01 Sep 2014

Kako je ministar zabranio deci da biraju školu

U mnoštvu vesti koje ovih dana sustižu jedna drugu i “život znače”, kao što je Vučićev “al pari” razgovor sa kancelarkom SRN A. Merkel, Nikolićevo bespogovorno potpisivanje u Sarajevu Deklaracije o istraživanju nestalih osoba u balkanskom međuetničkom krvavom metežu, Gojkovićkino prisustvo inauguraciji turskog predsednika, itd. potpuno nezapaženo prošla je jedna drakonska mera Ministarstva i ministra prosvete i obrazovanja, mlađahnog S. Verbića, kojom zabranjuje deci, naglašavam: zabranjuje deci, u ovom upisnom roku da se upišu u školu za koju su izrazila želju da bi htela da je pohađaju. Nema sličnog primera nigde u civilizovanom svetu ovako masovnog kažnjavanja dece u pogledu izbora obrazovanja. Po ministrovoj odluci, deca ili moraju prihvatiti oktroisani izbor škole od strane MP ili odustati od daljeg školovanja – tertium non datur – trećeg nema. Nikad do sada nije bilo, ili to ne znamo, da Ministarstvo prosvete kažnjava taj “ogroman kusur” dece u Srbiji koji nije našao svoje mesto u prvom upisnom turnusu. Ministar ne primećuje da su deca kod nas uvek bila u režimu tihog kažnjavanja, dok se prema deci izgrednicima postupalo blago i blagonaklono. Takođe, ministra ne pravda ni to što deca nažalost dobijaju samo “minimalističke pedagoge” ministre (setimo se samo svih prethodnih ministara obrazovanja u Srbiji od 1990.) a maksimalističke nesposobnjakoviće i karijeriste. Najzad, ministra ne brine ni to što za odluku koju je doneo nema ni moralnog a ni pravnog osnova u važećem Zakonu o srednjem obrazovanju i vaspitanju (Sl. gl. RS br. 55/2013) pa ni u Ustavu RS. Ni ministar niti bilo ko u našem obrazovanju nema ni zakonsko ni prirodno pravo da određuje izbor budućeg školovanja nekog deteta tj. dece. Ne samo da nema pravo, to je ministru po prirodi njegovog delokruga zabranjeno. Morbidna je i sama pomisao da se pravi administrativna selekcija dece po vrsti školovanja! Pre nego što je ministru i palo na pamet da kazni decu, morao se zapitati ko je kriv u ovoj i ovakvoj državi što stotine i stotine dece u Srbiji i Vojvodini nije moglo da upiše školu koju želi.

Ministar je sigurno u panici jer je stanje u obrazovanju ka ta stro fal no! Taj problem nisu napravila deca i ne mogu ona biti žrtve nečega što nisu učinila.

Tvrdio sam na jednom naučnom skupu posvećenom reformi obrazovanja (tadašnjeg ministra obrazovanja tamo nije bilo) da mi u Srbiji i nemamo “sistem obrazovanja”. Za ove prilike “sistem” veoma gordo zvuči i mi se nikakvim sistemom ne možemo pohvaliti: ni obrazovnim, ni zdravstvenim, ni ustavnim, ni političkim, ni privrednim, ni penzionim… Mi živimo u improvizacijama svake vrste a u tom duhu i decu obrazujemo.

Prvu stvar koju je ministar trebao da uradi je da napravi popis stanja stvari, da inventariše sva goruća pitanja u obrazovanju, da o tim pitanjima obavesti javnost Srbije i Vojvodine, da o njima – zavisno od hitnosti – organizuje serijal javnih rasprava…. Ovako, ministar Verbić je ušao u ministarstvo ko “bula u jagode”. Pokazao je da ne samo što nije svestan veličine problema, već ni kakve su sve prirode i koliko je potrebna hitnost njihovog rešavanja… Ne zaboravimo da se jedino ministarstvo obrazovanja ne može svesti na puki resor…”jer sve je obrazovanje i obrazovanje je sve” i bar toliko je ministar morao znati prihvatajući se te dužnosti.

A kako se ministar “oduživao” deci u drugom upisnom turnusu, tako su žestoku kaznenu rabotu nastavili revnosni načelnici školskih uprava. Kad može Jupiter što ne bi mogla i Junona.

Pre svega, šta je ta famozna školska uprava?

Na to pitanje ni ona sama o sebi ništa (na sajtu) ne kaže a to ne znaju ni njeni aktuelni načelnici. Suštinski, školska uprava je birokratski mastodont ubačen u područje osnovnog i srednjeg obrazovanja koje služi samom sebi i za političko kontrolisanje škola i njenog nastavnog i direktorskog osoblja. Za sebe ŠU kaže da “daje podršku razvojnom planiranju, učestvuje u pripremama plana razvoja obrazovanja i vaspitanja, ažurira baze podataka o obrazovanju i vaspitanju i staranje o nesmetanom protoku podataka u okviru jedinstvenog informacionog sistema Ministarstva…” I tako fraza do fraze… Nigde ne stoji da ta ŠU puno košta, da se u njoj ništa, ali pod milim bogom ništa ne radi, da od nje nema koristi već samo štete, itd. Celokupna filozofija načelnika školskih uprava mogla bi se definisati maksimom da su oni sa resornim ministrom “bog i batina” u osnovnom i srednjem obrazovanju!

Kada je reč o ažuriranju podataka, posebna je priča ŠU NS na čijem čelu je, jelda, načelnik P. Viđikant. Neki učenici, nezadovoljni školom u koju je trebalo da se upišu, sve kako protokol nalaže, još su 10. jula 2014. podneli uredne pisane molbe da im se dozvoli upis u neku drugu školu. Prolazile su nedelje, prolazilo je i leto, a nikakva obaveštenja iz ŠU nisu stizala. Pokušaji roditelja da dobiju neka obaveštenja bili su bezuspešni jer ŠU nije postojala ovog leta. A ni njen načelnik P. V. Onda je došlo vreme za razmatranje đačkih molbi ali neke đačke molbe su nestale! ŠU nije prstom mrdnula da o tome obavesti roditelje te dece. Načelnika opet nigde! ŠU se za svoju tešku aljkavost i propuste nije izvinila roditeljima te dece. Ni toj deci. Načelnika PV opet nigde, tj. ima ga negde na važnim sastancima. Samo je rečeno “pišite nove molbe”. I to je učinjeno! A tada je načelnik ŠU g.din PV pokazao pun pedagoški pa i emotivni kapacitet za decu. Uprkos činjenici da je bord direktora srednjih škola dao “zeleno svetlo” za molbe đaka da pređu u druge škole, načelnik PV je rešenjima zabranio prelazak deci. Najlakše je batinom po deci.

Školske uprave u sadašnjem obrazovanju su velik problem To su nakaradne ustanove. To su beskorisne, lenje, birokratizovane ustanove koje ruže obrazovanje. Načelnici ŠU su kapoi u tom obrazovnom sistemu, i za decu i za nastavnike.

Da budem određeniji: rad školske uprave u Novom Sadu i njenog načelnika, treba staviti pod svetlo kritičke javnosti i podvrgnuti je temeljnoj revizorskoj kontroli.

Ko je taj načelnik ŠU u NS Patar Viđikant? Nema javnosti dostupnih podataka o njegovom školovanju, struci, pedagoškom iskustvu, objavljenim radovima.. Nije valjda da se Povereniku Rodoljubu Šabiću treba obratiti za informacije o radu ovog načelnika ŠU? On je javna ličnost i to bi trebalo da se zna. Da li je u nekoj partiji? Kažu da je kadar SPS i PUPS-a. Ali nije važno to kojoj partiji pripada, već ako pripada nekoj partiji onda to znači da je preko načelnika ŠU školski sistem kontaminiran stranački i partijski. Tako se i deca truju politikom.

Ali da se vratimo ministru Verbiću i načelniku P. Viđikantu pitanjem, značajnim pitanjem u ovoj stvari. Šta ako neko neko dete neće da ide u školu koju mu je ministarstvo odredilo već hoće da ide u školu u koju ono želi? Šta ako dete neće da pohađa školu koja mu je nametnuta? Pitam Vas načelniče, ministre, šta tada? Kako ćete gledati na taj maleni, usamljenički inat, štrajk maloletnog deteta, kako ćete tretirati tada dečju bunt protiv sistema koji mu se nameće? Kakvu kaznu spremate za takvo dete, pitam Vas?

I još samo ovo. Ne prihvatam da zadnja reč bude oktroisana odluka ministra ili načelnika. Jel dete ima svoja prava. Kažu da IMA. Šta je još potrebno Ombudsmanu za decu da se pokrene, da strane u odbranu prava deteta? Pitam to Pokrajinskog Ombudsmana.

Najzad, u toj vertikali ordinarne, supra i trans kompetencije o obrazovanju postavlja se pitanje gde je tu mesto, nadležnost i smisao pokrajinskog sekretara za obrazovanje? Da li taj skretar postoji samo kao statista, zbog stranačkih boja, zbog plate i službenih kola ili i zbog nadležnosti u ovim, upravo u ovim pitanjima na teritoriji pokrajine?

Ovo je bolesno skrojen sistem. Sačuvajmo decu od tog ludila i pružimo deci ono što možemo: da biraju školu i poziv koji bi hteli.

Radivoj Stepanov 

Podelite ovu stranicu!