Psihijatrijske pacijente zakon ne štiti

04 Jul 2011

Loše stanje ljudskih prava u vojvođanskim psihijatrijskim ustanovama. Među najosetljivijim je pitanje vezivanja uznemirenih pacijenata, koje u Srbiji nije zakonski regulisano.

Institucija Pokrajinskog ombudsmana je tokom maja i juna 2011. godine obišla pet opštih bolnica, odnosno psihijatrijskih ustanova i uočila niz nepravilnosti koje mogu dovesti do zloupotreba, odnosno kršenja prava ovih pacijenata. Ozbiljan problem, recimo,  predstavlja  pitanje fiksacije, tj. vezivanje uznemirenih pacijenata, što  u našoj državi nije regulisano nijednim pravnim aktom. To znači da nisu ustanovljena jasna pravila u vezi sa načinom fiksacije, postojanjem ovlašćene osobe koja može da naredi fiksaciju pacijenta/kinje i načina evidentiranja sprovođenja i trajanja ovog postupka.
Institucija Pokrajinskog ombudsmana ukazuje da bi hitno trebalo doneti zakone koje bi valjanije štitili prava psihijatrijskih bolesnika.
Nakon što je obišao psihijatrijska odeljenja pet opštih i dve specijalizovane bolnice u Vojvodini (Opšte bolnice Subotica, Opšte bolnice Vrbas, Opšte bolnice Sremska Mitrovica, Opšte bolnice „Đorđe Jovanović” Zrenjanin, kao i neuropsihijatriju Opšte bolnice „Dr Radivoj Simonović” u Somboru i Specijalnu psihijatrijsku bolnicu „Dr Slavoljub Bakalović” u Vršcu i Specijalnu bolnicu „Sveti Vrači” u Novom Kneževcu), zamenik pokrajinskog ombudsmana Stevan Arambašić konstatovao je da nedostatak odgovarajućeg pravnog okvira koji se odnosi na postupanje sa pacijentima otežava rad osoblja, naročito kada su u nedoumici u vezi sa opravdanošću i načinom fiksiranja uznemirenih pacijenata. Ovakvo stanje sa sobom povlači i pitanje mogućih zloupotreba ovih mera koje mogu dovesti i do kršenja prava pacijenata koji i inače na specifičan način i u ograničenoj meri ostvaruju neka od svojih osnovnih ljudskih prava, navodi se u današnjem izveštaju Pokrajinskog  ombudsmana.
Bolnice su prinuđene da ustanove unutrašnja pravila postupanja na odeljenjima psihijatrije, ali ova pravila ne smeju sadržati mere kojima se ograničavaju osnovna prava pacijenata/kinja, poput slobode kretanja i prava na informisani pristanak na pregled i lečenje pacijenata.

     Ostaju bez posla, pravne pomoći…

Neusaglašeno postupanje uočeno je čak i u pogledu pravno uređenih postupaka, poput prinudne hospitalizacije. Na osnovu Zakona o vanparničnom postupku u ovakvim slučajevima neophodno je naglasiti da je potrebno da pristanak pacijenta na hospitalizaciju bude dat u trenutku hospitalizacije, što znači da se naknadno data saglasnost ne može smatrati pristankom na hospitalizaciju u zakonskom smislu. Prinudnom hospitalizacijom, odnosno smeštajem u ustanovu, pacijent/kinja se stavlja u starateljski režim koji bez jasnog i dobrog državnog nadzora može dovesti do sistemskog obespravljivanja pacijenata/kinja putem davanja moći psihijatrijskim radnicima/ama i starateljima/kama da odlučju o njihovoj sudbini, a što same pacijente/kinje zauzvrat čini nemoćnim i zavisnim od onih koji o njima odlučuju.
Pojam prinudne hospitalizacije, trenutak davanja saglasnosti pacijenta/kinja i primena terapije pre davanja saglasnosti kod pacijenta/kinja su pitanja koja se različito tumače u različitim insitucijama. Činjenica da se na odeljenjima psihijatrije pojedinih bolnica prinudno hospitalizovani/e ne evidentiraju posebno ukazuje upravo na pogrešno poimanje pojma prinudne hospitalizacije, a ne na izostanak ili nepostijanje takvih slučajeva.
Lišavanje poslovne sposobnosti je postupak koji takođe može da ima ozbiljne ishode po osobu o čijoj se poslovnoj sposobnosti odlučuje. Iako je Zakonom o vanparničnom postupku ovaj postupak jasno uređen, osoba koja se lišava poslovne sposobnosti u praksi se ne poziva na ročište, ne biva saslušana od strane sudije, niti joj je omogućeno aktivno učešće u sudskom postupku iako je ona tada još poslovno sposobna. Ovim osobama se tokom postupka ne obezbeđuje ni pravo na pravnu pomoć, a sudska odluka o lišavanju poslovne sposobnosti se najčešće ne dostavlja samoj osobi koja je lišena poslovne sposobnosti, već njenom privremenom staratelju/ki. Osim toga, poslovne sposobnosti se često lišavaju i osobe koje se zbog starosti, invaliditeta ili bolesti u svakodnevnom životu susreću sa poteškoćama u obavljanju administrativnih ili drugih poslova. Postupci koji se sprovode na ovakav način kriju brojne mogućnosti za zloupotrebe, te je u cilju zaštite prava osoba koje se lišavaju poslovne sposobnosti naročitu pažnju potrebno posvetiti načinu sprovođenja ovih postupaka kako u centarima za socijalni rad, tako i u sudovima.
Potpuno lišenje poslovne sposobnosti trebalo bi da se obavlja samo u slučajevima najtežih psihijatrijskih bolesti. Međutim, uočeno je da je delimično lišavanje poslovne sposobnosti u domaćoj praksi izuzetak, dok je potpuno lišavanje postalo pravilo koje se najčešće sprovodi automatski, bez temeljnog razmatranja preostale sposobnosti te osobe. Osim toga, vraćanje poslovne sposobnosti, koje je takođe moguće i predviđeno zakonom, u praksi se veoma retko dešava. Zbog toga osoba koja jednom bude lišena poslovne sposobnosti najčešće tokom čitavog života ostaje obeležena kao poslovno nesposobna, bez obzira na to što se redovnom terapijom i lečenjem njene mentalne smetnje mogu korigovati i sama osoba osposobiti za život i rad.

Tortura na slobodi

Institucija Pokrajinskog ombudsmana je stava da je neophodno u što kraćem roku usvojiti zakon kojim bi se regulisala navedena pitanja. Postojanje ovakvog zakona doprinelo bi kako zaštiti prava psihijatrijskih pacijenata/kinja, tako i ujednačavanju prakse i otklanjanju dilema zdravstvenih radnika/ca u psihijatrijskim ustanovama prilikom njihovog postupanja. Na osnovu  člana 17. Opcionog protokola uz Konvenciju protiv torture i drugih surovih, neljudskih ili ponižavajućih kazni i postupaka Republika Srbija od 2007. godine ima obavezu da uvede nacionalni mehanizam za prevenciju torture, ali taj mehanizam u našoj zemlji još uvek nije utvrđen.

(Autonomija.info)

Podelite ovu stranicu!