Prpa: Srđan Aleksić je bio pobunjeni čovek u okolnostima koje su prestale biti ljudske

27 Jan 2018

"Bezočna revizija istorije koju danas doživljavamo reafirmiše vampire prošlosti"

Šta znači biti heroj? Kako merimo herojska dela? Kako herojstvo izgleda u savremenom društvu i da li ga uopšte ima? Koliko je bio važan čin Srđana Aleksića u jeku građanskog rata devedesetih, kada ga je njegova čovečnost, ljubav, briga za bližnjeg koštala života, i kako se na taj čin gleda danas, 25 godina kasnije? Ovo su samo neka pitanja na koja su istoričarka Branka Prpa iz Beograda i novinar Dragan Bursać iz Banjaluke, učesnici tribine „Heroji i antiheroji” Građanske akcije Pančevo, pokušali da daju odgovore 25. januara u Kafe-klubu „Kupe” u Pančevu.

Razgovor o herojima i antiherojima na prostoru bivše Jugoslavije neminovno se proširio na priču o ratu, rušenju Jugoslavije, zločinima, relevantosti dokumenata ili njihovom nepostojanju, na nemogućnosti da se realno sagleda odnos žrtve i zločinaca, kao i na činjenicu da su tzv. političke elite koje su uticale na raspad Jugoslavije manje-više iste te koje i danas pothranjuju nacionalizam i propagiraju mržnju i nasilje, pokušavajući da opravdaju počinjene zločine.

Stanje pobune

Priča o herojima je, objasnila je Branka Prpa, jednostavna ljudska priča. Heroji egzistiraju kao posebna kategorija u literaturi.

– Oni su naprosto, što bi Kami rekao, pobunjeni ljudi. Pobunjeni čovek je heroj – pobunjen u odnosu na okolnosti koje su prestale biti ljudske, pobunjen u odnosu na zločin koji ništi njegovo postojanje i dovodi u pitanje njegovu savest, a time i njegovu egzistenciju. Reč je o trenutku u kome se čovek nađe, u okolnostima u kojima ne može nešto da prihvati a da pritom ne izgubi sopstvenu dušu, ljudsko dostojanstvo. Tada obični ljudi postanu heroji. Ljudsko biće ima jedno svojstvo koje nijedno biće nema, a to je da je jedino ono spremno da žrtvuje svoj život za drugog, jedino je ono sretno ako usreći druge ljude. Ta posebna svojstva čoveka su nešto što gajimo i kao politički ideal, i kao humanistički ideal – kazala je naša istoričarka na dan kada su aktivisti Građanske akcije Pančevo obeležili godišnjicu smrti Srđana Aleksića polaganjem cveća na spomen-ploču.

Dragan Bursać, novinar i kolumnista portala „Buka” i „Al Jazeera”, prokomentarisao je Aleksićevo delo smeštajući ga u današnji kontekst, u javni diskurs, naglašavajući da njegova prisutnost zavisi od toga kome se to pitanje postavlja, odnosno, u kom se entitetu Bosne i Hercegovine ono pominje.

– U entitetu Republika Srpska, gdje danas živi neočetništvo koje je potpuno isprogramirano otišlo u neke nove sfere i hemisfere nacionalizma, Srđan Aleksić je neprijatnost koja se ne pominje. On je persona non grata u najblažem obliku te riječi. Neko ko je, ako ćemo biti iskreni do kraja, izdajnik. Izdajnik čega? Ne zna se. Preciznije, zna se. On je čovjek koji nije stao uz genocidnu politiku Radovana Karadžića i Ratka Mladića. Milorad Dodik je usvojio retoriku Karadžića i Mladića, pa danas kada kažete ime Srđana Aleksića u Banjaluci, morate spustiti glas dvije oktave. Kada kažete antifašizam i partizani, takođe. To je otprilike krvna slika Banjaluke i Republike Srpske. Sa druge strane, u Federaciji on se upotrebljava i zloupotrebljava. Stvorio se brend, nešto što se zove čovjek, međutim, ljudi ne znaju ništa o Srđanu Aleksiću. On je opšte mjesto, ali ne nađe se za shodno da se ode u Trebinje i poseti ta lokacija, da se obilježi datum. Srđan Aleksić je iz godine u godinu sve nevidljiviji, a trebalo bi biti obrnuto – rekao je Bursać.

U beskonačnoj privremenosti

Banjalučki novinar i dobitnik nagrade „Srđan Aleksić” za profesionalno i kontinuirano izveštavanje o marginalizovanim grupama i za razvoj duštveno odgovornog novinarstva govorio je o temama koje ga zaokupljaju, a pre svega o „malim” herojima, običnim ljudima koji su po cenu svog života odbili da sprovedu egzekutivne naredbe, o ljudima o kojima najčešće ništa ne znamo. Na pitanje moderatora tribine Nenada Živkovića o tim istraživanjima, Dragan Bursać je odgovorio:

– Nije tu problem istraživanje, već percepcija stvarnosti, a onda i tih ljudi. Nakaradnom logikom, nama su – u entitetu Republika Srpska, a donekle i u Srbiji – zvijezde ratni zločinci. Mi živimo u Bosni i Hercegovini, citiraću Milorada Dodika, u onome što on zove „beskonačna privremenost”, ali nažalost, živimo od ’92. naovamo na taj način što ratno, poratno, što traumatski i postraumatski, sve vrijeme. I ta inkubirana, indukovana produkcija nacionalizma zaista je neuništiva. Od svega toga ne možemo da vidimo heroje – ljude. Možda jeste floskula, ali kad je Srđanov otac rekao da je Srđan poginuo izvršavajući svoju ljudsku dužnost, to je najbliže i najtačnije. Nažalost, došli smo u situaciju da su nam ratni zločinci heroji, pa se onda čudimo nečemu što je ljudsko.

Posetioci tribine čuli su koji su preduslovi, iz perspektive naučnika, da se uđe u istoriju; koliko ona čuva dobre primere, ali i šta će se sačuvati iz balkanske stvarnosti s kraja 20. veka. Branka Prpa je u svom izlaganju istakla da istorija ne postoji sama po sebi, te da će se sačuvati ona svedočenja koja mi ostavimo budućim generacijama. Istorija nikada nije završen posao i uvek se piše iznova, što je posao svih koji neguju kulturu sećanja.

Međutim, često ima i manipulacije činjenicama, koje se smeštaju u drugačije kontekste, o kome god dobu da je reč. Zadatak istoričara je, tvrdi Prpa, da utvrdi autentičnost i verodostojnost dokumenta, pri čemu se uvek koristi komparativna metoda.

– Problem je u tome što kada ulazite u zločin, ne proizvodite dokumente. Zločin se krije kao naredba, kao namera, i uglavnom pokušava da se zataška, ili da se revidira celokupna slika ili događaj posle kojeg je zločin usledio ili događaj tokom samog zločina. Onda se susrećemo sa pravim problemom istoričara i buduće istorigrafije – a to su validni dokumenti o onome što se dešavalo devedesetih godina 20. veka na ovom prostoru – kazala je Prpa.

Protiv falsifikovanja istorije

Naša istoričarka je pričala i o ogromnoj dokumentaciji Haškog tribunala, te je napomenula sa kakvim problemima će se susretati budući naučnici u pogledu istorijskih izvora. Kontekst u kome se dešavao raspad Jugoslavije neizmerno je važan – pad Berlinskog zida, dekomponovanje celokupne Evrope, kao i revizija istorije Prvog i Drugog svetskog rata.

– Revizija istorije na našim prostorima čudno je kontekstualizirana za sam raspad Jugoslavije. Vi ste morali da uništite antifašizam i njegovu etiku da biste ušli u zločin, da biste ubili čoveka samo zato što je druge vere ili nacije. Ono što je bio kompletan vrednosni sistem na kom je počivala komplikovana država kao što je Jugoslavija – a to su međusobna tolerancija, uvažavanje i jednakopravnost – u potpunosti se iskalilo u antifašističkom pokretu jugoslavenskih partizana i u velikoj pobedi antifašizma u Jugoslaviji, da bismo danas doživljavali reviziju koja je apsolutno bezočna – reafirmaciju ustaškog pokreta, četničkog pokreta, ljotićevaca, nedićevaca i svih drugih vampira za koje smo mislili da smo im u racionalnom smislu zaboli glogov kolac u srce i da tako nešto nikada više neće vaskrsnuti – objasnila je Branka Prpa.

Sasvim je jasno da je rušenje Jugoslavije bilo politički projekat tadašnjeg vladajućeg establišmenta: on je i doveo do „stanja apsolutne abnormalnosti”. Zločini su počinjeni u ime nacije, zločini koji se jedino mogu okarakterisati kao „metafizičko zlo”. Prpa je istakla da je i ovo što nam se danas dešava izraz volje političke elite koja vlada zemljama bivše Jugoslavije. Ta mržnja koja se propagira, perpetuirano, taj nacionalizam. Države organizovano sprečavaju moralno pročišćenje, a dokle god se to bude dešavalo, prošlost će nas proganjati. Budućnosti, dok se ne suočimo sa prošlošću na pravi način, neće biti.

(Pančevo city)

Podelite ovu stranicu!