Protest poljoprivrednika ili demagogija na ulicama

12 Jul 2010

Kakvu bi to korist domaća poljoprivreda imala od zabrane uvoza. Pa zar su svi brzo zaboravili da smo početkom 90 -tih, to jest za vreme sankcija imali potpunu zabranu uvoza i mesa i mleka i svega drugoga, pa se niko normalan valjda ne seća da je tada naša poljoprivreda cvetala

Zahtev dela paora, koji su prethodnih dana protestvovali i traktorima krstarili vojvođanskim drumovima i gradovima, da cena pšenice bude 15 dinara, te da se zabrani uvoz mleka i mesa, u suštini nije ništa drugo do puka demagogija koja za cilj nema rešavanje silnih problema domaće poljoprivrede već isključivo služi za ličnu promociju bundžija. Niko ne tvrdi da našem selu i seljacima cvetaju ruže, ali ako neko hoće da organizuje proteste, onda taj mora da se bori za nešto što je realno, a ne da seje demagogiju po drumovima.
Kakvu bi to korist domaća poljoprivreda imala od zabrane uvoza. Pa zar su svi brzo zaboravili da smo početkom 90 -tih, to jest za vreme sankcija imali potpunu zabranu uvoza i mesa i mleka i svega drugoga, pa se niko normalan valjda ne seća da je tada naša poljoprivreda cvetala i da su seljaci za žito dobijali 15 evrocenti iliti 30 pfeninga. Ne, bilo je sasvim suprotno: kad je bio zabranjen uvoz, žito je bilo tri pfeninga. Oni koji su organizovali proteste i smislili ove mudre zahteve verovatno misle da u celom svetu i Evropi žive budale koje treba da dozvole da se iz Srbije godišnje izveze hrana vredna milijardu dolara, a da se se s druge strane zabrani uvoz svega u Srbiju. To je van pameti.
Sa pšenicom je priča malo drugačija i naizgled logičnija, ali se i tu radi o demagogiji. Elem, da je ova družina koja protestvuje registrovala svoja gazdinsva i da plaća PIO, za svaki bi zasejani hektar pšenice dobili 14.000 dinara. Na sadašnji prinos od 3,5 tone pšenice po hektaru to znači da bi dobili premiju od države od čak četiri dinara po kilogramu. Sad da tome dodamo cenu koju bi im mlinari platili – na primer 12 dinara, pa bi kilogram pšenice bio 16 dinara po kilogramu. Više od onog što traže. Možda će neko reći da je ova računica preterana. Pa možda i jeste, ali neka bude i drugačija. Neka prinosi budu četiri tone po hektaru, i tada državna subvencija 3,5 dinara po kilogramu. Neka pak mlinovi žito plate 11 dinara, opet je konačna cena 14,5 dinara kilogram, a to je bolja od one na bilo kojoj berzi. Na primer, u Budimpešti je žito, za isporuku u avgustu, oko 14 dinara kilogram.
Neće da plaćaju penziono osiguranje i neće da uzmu subvenciju po hektaru, a hoće sami da određuju cenu. Kažu da je PIO skupo i da košta kao subvencije za četiri hektara. Možda je i tako, ali koja je to logika da onaj ko ima pet hektara seje pšenicu. Taj valjda treba da se bavi povrtarstvom, voćarstvom, cvećarstvom… A onaj ko ima 10 ili 20 hektara može sebi da dozvoli luksuz da seje pšenicu i da onda četiri hektara da za PIO a ostatak stavi sebi u džep.
Poljoprivreda je skupa igračka.

Ljubica Blitva-Trošić

Podelite ovu stranicu!