Proslava “prisajedinjenja”: Još jedan zamrznuti konflikt u šteku?

25 nov 2018

Na marginama prisajedinjenja – komentari i beleške

Nedelja ujutru u Novom Sadu. Oblačno, sivo, ali usiljeno razdragano i svečano, jer već od ranih jutarnjih sati “Novosađani” i “Vojvođani” u velikom broju pristižu organizovanim autobusima sa registarskim tablicama iz cele Srbije, na proslavu “prisajedinjenja” koju je upriličio niko drugi nego On – Predsednik.

Kaže – ovo je najvažniji dan u istoriji Srbije u proteklih 200 godina, na šta se trgom koji nosi ime republike, a na kojem je – logično – upravo otkriven spomenik kralju, počinje širiti uzdah olakšanja. Vojvodina je Srbija i nikada nikom drugom pripadati neće – kaže. A da pripadne već jednom njenim građanima, pa da oni sami odluče koji dan žele da slave svi zajedno kao Dan Vojvodine?

“Zlonamerni” kažu da je organizovana publika dovedena autobusima samo da “statira i da vijori zastavama”. Činjenica je da većina ne zna ustvari zašto je tu, jer ko još čita istoriju i iz nje izvlači zaključke. Ali nisu to samo statisti. Oni zaista deluju kao da zapravo i stvarno neizmerno vole svaku predsednikovu reč i smatraju da su to “ujediniteljske i isceliteljske reči” i čini se da mu se iskreno dive zbog “pameti i hrabrosti”. Oni uznemireno viču čak i na novinare, tražeći od njih da se pomere sa uzvišenja napravljenog za snimatelje, jer ne vide svog predsednika kako im se obraća. Primećeni su i transparenti koji ilustruju ekstatičnu uzbuđenost njegovim prisustvom poput onog da su “zahvalni i Bogu i roditeljima” što su ga darivali Srbima, uvek potlačenim, uvek zaboravljenim i nepravedno osuđenim, ali zauvek ispravnim i istorijski nepogrešivim.

Ostali građani Novog Sada i Vojvodine kanda nisu danas došli čak ni da virnu, a kamoli da statiraju u najnovijem rijaliti programu. Mnogi od njih su ostali iza svojih kompjuterskih ekrana da se komentarima na društvenim mrežama “bore” za ono što bi po njima bilo primerenije i manje bahato i kičasto obeležavanje sveže izabranog “naprednog” Dana pokrajine.

Novinarsko izveštavanje o “prisajedinjavanju” u proteklim mesecima i danima, dalo nam je priliku da o ovoj temi ozbiljno porazgovaramo ne samo sa funkcionerima i analitičarima, nego i sa onima za koje bi datum trebalo da predstavlja nekakav praznik, izglasan na sednici Skupštine Vojvodine u junu ove godine. Nažalost, oni nisu zainteresovani za preterivanje i velelepne proslave, kao ni za milione potrošene na interaktivne izložbe, ogromne bine, u dosadašnjoj istoriji neviđene u centru grada i tone keteringa za VIP zvanice.

Umesto toga, oni su zapravo svesni da su taoci predsednikove želje da u “šteku” ima još po koji “zamrznuti konflikt” i još po kojeg “separatistu”, kojima bi mogao da maše kada mu je to potrebno, da bi sakrio nečinjenje aktuelne vlasti na čijem je čelu. Činjenica je da Vojvođani imaju drugačiju predstavu o svom danu i da bi za njih Dan Vojvodine zapravo bio onaj u kome bi bili konačno doneti zakoni i ostali pravni dokumenti, koji bi joj omogućili da ponovo profunkcioniše njena autonomija, a sa njhove grbače se skinula marionetska administracija, koja nema ama baš nikakve ingerencije niti se pita prilikom donošenja bilo koje smislene odluke.

„Spontano“ okupljanje građana

Ali za “prisajedinjavače”, autonomija i decentralizacija ne znače isto što i za one koje na “spornoj” teritoriji žive. Za one koji tu žive, na Trgu republike, a i tokom mnogih drugih predsednikovih manifestacija i obeležavanja, dogodio je još jedan isprazan politički govor, koji je usmeren ka drugima, kao neko “upozorenje”, i nema baš puno veze sa dobrobiti pokrajine. Mada, kažu, ne mora predsednik više ni da dolazi i to im saopštava ovako grandiozno i uživo, jer oni to jako dobro osećaju svakodnevno kada im se zamera što pišu latinicom, kada ih nazivaju izdajnicima jer se bune zbog uništene poljoprivrede, kada im deca i unuci masovno odlaze da se nikada više ne vrate i kada im legne oskudan kućni budžet na račune, prvog u mesecu.

I da budemo jasni, pre nego što neko pomisli da je sporna proslava (obeležavanje) godišnjice tzv. Velike narodne skupštine. Ne, nije. Svako ima pravo da ovaj događaj, koji jeste bitan istorijski trenutak, obeleži na svoj način. Ali je sporno proglasiti ga Danom Vojvodine, jer gde je to zajedništvo koje bi jedan takav dan, nazvan takvim imenom, trebalo da predstavlja?

Inače, “Muzej prisajedinjenja” deluje kao zanimljiva postavka, interaktivna i prilagođena modernom vremenu, sa dosta detalja i istorijskih artefakata. Ali, zar je moguće jednu postavku, smeštenu u jednoj od soba Muzeja i Arhiva Vojvodine proglasiti muzejom? Verovatno ne, ali pretpostavimo da će o tome svoje mišljenje reći stručnjaci iz ove oblasti. Barem oni retki koji još imaju hrabrosti da javno govore i pišu.

Jedan od najčešće komentarisanih delova proslave na društvenim mrežama ovih dana je svakako bilo podizanje spomenika kralju Petru Prvom Oslobodiocu. Monarhu dižemo spomenik na Trgu republike? Već se po novosadskim kuloarima priča da će svoje odluke o mestu spomenika nadležni platiti i promenom imena trga… Ništa novo. Videli smo veoma slične primere redizajniranja istorije i u susednoj nam Makedoniji, pa možemo pretpostaviti da će Novi Sad do kraja svekolikog “prisajedinjavanja” postati sličan Skoplju i njihovom pokušaju da naprave “stariju, bolju i lepšu” istoriju svoje zemlje. Srpski se predsednik voli ugledati na svoje druge kolege. To se vidi ne samo u oblasti dizanja spomenika i besmislenih toponima po gradovima Srbije, već i u lekcijama o gušenju medijskih sloboda i ljudskih prava, kao i prava na drugačije mišljenje, koje primenjuje recimo u Mađarskoj veliki prijatelj i učitelj Viktor Orban. Što se spomenika tiče, vele da je Nikola Gruevski od Skoplja napravio paradu kiča kada je shvatio da se na taj način brzinski može oprati i zaraditi lepa kinta. Da li su i ovi “naši” to shvatili i da li možemo očekivati “spomeničku ofanzivu” u narednim godinama? Mada, trebalo bi ti “naši” s vremena na vreme da se podsete gde je sada Gruevski u “makedonskom scenariju”.

Daleko od toga da On, Predsednik, na “prisajedinjenju” nije imao i reči upućene ovom delu Evrope. Istakao je da su Srbi bili “sužnji i potlačeni” pod Austrougarskom, iako je Vojvodina imala višestruke benefite od ove monarhije pre svega u oblasti kulture, obrazovanja i infrastrukture. No, posle svega, danas smo sa Mađarskom najbolji prijatelji i saradnici, a “odnosi nam nikada nisu bili na višem nivou”. I Gruevski je u odličnim odnosima sa “Viktatorom” Orbanom, očigledno.

Kao potvrda ovih reči o odličnim odnosima sa Mađarskom, može se uzeti i prisustvo svečanosti obeležavanja “prisajedinjenja” predsednika Saveza vojvođanskih Mađara (SVM), ujedno i predsednika Skupštine Vojvodine Ištvana Pastora koji je u publici, verovatno sa knedlom u grlu, a po “službenoj dužnosti”, klimao glavom odobravajući svaku reč, i prisećajući se izglasavanja novog Dana Vojvodine, kada je SVM dao podršku predlogu, i kada je i sam jasno rekao da će ga deo Mađara zbog toga prepoznati kao “izdajnika”. Znate, postoji i onaj momenat posle Prvog svetskog rata kada su delovi tadašnje Mađarske prešli u sastav Kraljevine Srbije i drugih zemalja u okruženju, i danas se taj Trijanonski sporazum obeležava kao tužan dan mađarske istorije. Jer su, kao poraženi u ratu, izgubili dve trećine teritorije i više od trećine stanovništva pa je bivši predsednik SVM-a, pokojni Jožef Kasa, jednom prilikom, 2007. godine, izjavio i izazvao salvu uvreda od strane srpskih nacionalista: “Kao pripadnik mađarskog naroda, veoma dobro razumem traumu Srbije zbog mogućeg gubitka Kosova”. „To nam je veoma dobro poznato pošto je Mađarska nakon Prvog svetskog rata izgubila dve trećine teritorije i mogu da kažem da u srcima Mađara taj sindrom još ni dan-danas nije u potpunosti savladan. Jedini izlaz za savlađivanje toga je EU bez granica“, rekao je Kasa i pobunio se protiv etničkog inženjeringa u Vojvodini, koji je doveo do potpune minorizacije nacionalnih manjina u pokrajini. Ištvan Pastor se očigledno ne seća ili se pravi da se ne seća ovih Kasinih reči.

„Srpsko narodno pozorište zjapilo poluprazninom…“

Da je u pitanju još jedna farsa i predstava za široke narodne mase, pokazala je i svečana akademija u Srpskom narodnom pozorištu, gde je kao posebno važan gost predstavljen predsedavajući u Predsedništvu Bosne i Hercegovine Milorad Dodik. Ne znajući kako da opravda svoje prisustvo na događaju koji nema ama baš nikakve veze sa njim i Republikom Srpskom, Dodik je rekao da je jako tužan, jer, da prevedemo njegove reči na običan jezik, Republika Srpska nije učestvovala u “prisajedinjavanju” 1918. i što danas nije deo Srbije. Samo je morao podvući da to govori „kao Srbin“ (koji ne voli da ga zovu Bosancem, jer to nije), a ne kao državnik cele jedne susedne države. Jer kao predsedavajući, on jeste za poštovanje Dejtonskog sporazuma i međunarodnih dogovora, ali kao Srbin, on pati što je “rasprisajedinjen” od matice Srbije, crtajući opet i po ko zna koji put, nove mape regiona i prekrajajući granice u svom poznatom maniru. Zna on da u publici ima ljudi kojima oči zasijaju svakog puta kada neko pomene mogućnost novog ili nekog budućeg “prisajedinjenja”. Zna i da mu to obezbeđuje dugačku i berićetnu vladavinu (mada, valja se opet prisetiti Gruevskog ili, recimo, Sanadera). A zna i ono što znaju pojedini komentatori na društvenim mrežama, koji su mu poručili: “Nisi ti ni Srbin, ni Bosanac – ti si lažov i kriminalac”.

Na kraju, još nekoliko detalja koji jasno govore da priređeno “prisajedinjenje” nije namenjeno negovanju zajedništva, različitosti i esenciji Vojvodine. Možda je baš zato Srpsko narodno pozorište zjapilo poluprazninom u subotu uveče na dan premijere predstave rađene u čast stogodišnjice pod nazivom “Svetozar”. Na samom pozorištu, ali i na drugim ključnim mestima tokom proslave, vijorile su samo dve zastave – jedna aktuelna državna, a druga “tradicionalna zastava Vojvodine sa tradicionalnim grbom”, čije je obavezno isticanje na državnim institucijama usvojeno takođe glasovima vladajućeg SNS-a i prateće većine u Skupštini Vojvodine, i to kao jedan od prvih akata nakon stupanja na vlast u pokrajini 2016. godine. Dok je ona prva, “obična” zastava čije isticanje je takođe obavezno – zapostavljena.

Bilo kako bilo, ni stotinu godina nije bilo dovoljno da se reše dileme i očigledno je da Dan Vojvodine nije doneo ono što bi trebalo da donese – osećaj zajedništva za sve njene građane. Osim ako cilj nije bio da se produži nelagodan osećaj kod nekih od njih.

Maja Leđenac, Norbert Šinković (Autonomija, naslovna fotografija: Dragan Gojić, Beta)

Podelite ovu stranicu!