Priština – grad mladih i entuzijazma

19 Oct 2011

Da li će narod Kosova uspeti da iskoristi šansu da „Novorođenče“ odneguje u jednu modernu zemlju u kojoj će se svako osećati dobrodošlim? Dok koračate ulicama Prištine danas, osete se entuzijazam i želja

Priština. Grad simetričnih linija, jakih ivica i soc-realističke arhitekture. Sve ono što bi u drugim gradovima smetalo i činilo se greškom, u Prištini je sasvim prirodno, sasvim odgovarajuće, može se reći čak i prijatno za oko. Veći deo starog jezgra grada porušen je još davnih dana Drugog svetskog rata, a nakon toga grad je rastao u socijalističkom duhu, sve do danas, kada su i novije zgrade građene u veoma sličnom stilu. Staro jezgro grada sačuvano je samo u jednom manjem delu, ali se o njemu ne vodi računa kao o kulturnom nasleđu. U njemu diše pravi orijentalni duh. Male kuće i kaldrma vode direktno do ogromne pijace. Čitava četvrt je zapravo pretvorena u pijacu. Ispred prodavnica, kafana, kuća i pečenjara, iz kojih se šire mirisi falafela, kebapa i goveđih mesnih đakonija, mogu se na improvizovanim tezgama naći razne vrste robe. Alati i garderoba, drvene tradicionlane kolevke za decu, plastika i naravno neizbežne cigarete na svakom koraku. U malim skučenim kioscima sede stariji ljudi, puše i ispijaju kafu, posmatraju i komentarišu prolaznike i u razgovoru se dotiču važnih gradskih, pa i političkih tema. A sa zvučnika ispred odzvanja stara narodna turska muzika. U ponudi su i audio kasete poređane na brižljivo napravljenim policama. To je zaista nešto što se danas retko viđa i daje celom tom starom delu grada poseban nadrealni osećaj da je vreme možda stalo.

Mladi nisu ljubitelji religije

Međutim, ostavljajući pijacu iza sebe brzo postaje jasno da je Priština postala grad čiji je broj stanovnika tako naglo porastao u poslednjih nekoliko godina, posebno od proglašenja nezavisnosti Kosova 2008. godine, da infrastruktura ne može još uvek da se izbori sa tolikim brojem automobila, ali i stanovnika. Saobraćaj na momente podseća na one neverovatne snimke iz Indije, na kojima se vidi potpuni kolaps i odsustvo bilo kakvih pravila tokom vožnje. Na ulicama Prištine ima toliko automobila da su saobraćajne gužve svakodnevnica, a posmatrajući pešake imate utisak da ce svakog sekunda neko nastradati. Grad je prepun ljudi. Živo je na svakom milimetru tog asfalta. Meštani kažu da je gužva ponekad nepodnošljiva, ali da je bolje nego „ona pustinja“ koja je vladala tokom ratnih godina.

U svakom slučaju, ono što upada u oči je ogroman broj mladih ljudi na ulicama. Školarci u školskim uniformama, urbana omladina i sređene devojke u maniru lepotica sa naslovnica Elle ili Vogue. Vrlo retko među njima prošeta i neka sa pokrivenom glavom, odgojena u duhu islamske kulture i vere. Razgovarajući sa mladima tokom noćnih izlazaka, saznajem da im je vera danas u drugom planu i da je poštuju onoliko koliko je to u njihovim porodicama tradicija, te da im verski praznici predstavljaju dane tokom kojih se sastaju i provode vreme zajedno sa svojim najrođenijima.

Mladi otvoreno govore o problemima sa kojima se „novorođeno“ društvo suočava. Govore o pojavi ekstremnih i radikalnih islamskih vođa, koji pokušavaju da pridobiju populaciju i da što više približe veru i državu. Za njih je to još jedno breme i opterećenje, jer bez obzira na sada već opšte prisutnu liberalnost, još uvek mnogi smatraju da je mešanje među verama loše. Govore o Ustavu koji je „najmoderniji na Balkanu“ i na osnovu koga, po njihovom mišljenju, može da se izgradi država koja će biti prijatan i siguran dom za mnoge različitosti, ali da još uvek nema stvarne povezanosti među svim delovma populacije. Kao i bilo gde na svetu, govore o tome kako su besni na one svoje vršnjake koji ne uspevaju da izgrade sopstvene stavove, već se prepuštaju stereotipima i uticaju medija ili zlonamernih.

Noćni život

No, zahvaljujući tako „mladom gradu“, noćni život je zaista vrlo raznovrstan. U Prištini postoji nekoliko velikih klubova, od kojih je jedan i takozvani P1. Tokom vikenda u njemu je gostovao i poznati britanski di-džej Edi Stivens (Eddie Stephens) za čiji se nastup tražila karta više. Sledećeg dana Edi se sa nekoliko svojih prijatelja sasvim ležerno pojavio u lokalnom kafiću zvanom „Šalter“. U „Šalteru“ se okuplja alternativna omladina. Napravljeno od šalter sale željezničke stanice, po čemu je i dobio ime, Šalter je mesto na kojem možete sedeti do ranih jutarnjih sati, naručiti jedno od skoro 40 različitih vrsta piva iz ponude i sresti zanimljive ljude i priče iz neverovatnih krajeva planete. Kao da ste zaista u čekaonici neke željezničke stanice, ovde se okupljaju ljudi iz celog sveta i engleski jezik se čuje za skoro svakim stolom. Ali ovom prugom vozovi ne saobraćaju kao što je to bilo pre. Postoji samo jedan zvaničan polazak za Skoplje oko sedam sati ujutru, a taj se isti voz vraća u kasnim popodnevnim satima.

U „Šalter“ je osim Edija, pre više od mesec dana svratio i Dejvid iz Sijetla i od tada više ne želi da napusti Prištinu. Dobio je posao „čistača“ dok se ne snađe, jer je profesor engleskog jezika i očekuje da će u gradu u kojem je međunarodna zajednica opšte prisutna i gde je engleski jezik vrlo cenjen, lako naći zaposlenje. Dejvid se „zaljubio“ u Prištinu i ljude koje je upoznao za to kratko vreme. On ima veliki plan da započne projekat osvešćivanja muškaraca o temi feminizma i emancipacije žena, te da im pokaže da je svet bolje mesto ukoliko su žene i muškarci jednaki. Želi da kroz grupu muških feminista podigne svest ženama da je potrebno da izađu iz stega patrijarhalnog vaspitanja.

Tokom subotnje večeri u istom kafiću u neko doba noći je jedan mladi dugokosi dečko, koji je upravo stigao sa studija iz Londona, zasvirao harmoniku i stare albanske narodne pesme. Ovo prijatno iznenađenje skreće razgovore sa „ozbiljnih“ tema u široke osmehe. Vlasnik lokala kaže da se ovakve „intimne večeri“ dešavaju često, na opšte oduševljenje i meštana i stranaca, jer tada cela kafana peva u glas, a uz svojevrsni „sevdah“ nazdravlja se domaćom.

Novorođenče i Bratstvo i jedinstvo

Duž celog Bulevara Majke Tereze, koji je glavna gradska ulica, kao i u samom centru grada, smeštene su zgrade vlade, ali i institucija Evropske unije i međunarodne zajednice. Nezaobilazni kampovi sa vojnicima Kfor-a iz raznih zemalja deluju pomalo zastrašujuće, a mnoštvo automobila sa diplomatskim tablicama EU odaje utisak da niste na Balkanu, već zaista negde u Briselu. Prisustvo međunarodne zajednice se oseća u svim sferama života. Tokom mnogo godina unazad engleski jezik je postao deo svakodnevnice ljudi u ovom gradu, pa je tako i čuveni spomenik u obliku reči „Newborn“, podignut u čast proglašenja nezavisnosti, napisan na engleskom. U jednom kratkom intervjuu njegovi kreatori, dizajnerski tim Ogilvy Kosova (firma koja se bavi dizajnom), rekli su da su izabrali upravo reč „Novorođenče“, jer ona obuhvata sve ono što će nezavisnost doneti novoj državi, te da su izabrali da to bude reč na engleskom jeziku da bi se globalno prenela poruka o tome da je nova zemlja rođena, ona će da raste i da se razvija. „Newborn“ je skulptura visoka tri a dugačka 24 metra, teška devet tona i neodoljivo podseća na slična „slova“ koja su postavljena u metropolama širom Evrope i sveta.

Nasuprot ovom spomeniku novog vremena i nove budućnosti, tik pored zgrade vlade i dalje se uzdiže nekadašnji simbol Prištine – spomenik bratstvu i jedinstvu. Njegova simbolika i značaj naziva koji nosi davno su izgubili smisao. Ali spomenik je, iako predviđen za rušenje, još uvek na svom mestu. Na Bulevaru Majke Tereze nalazi se i ogromno gradilište na kojem se sada već u završnoj fazi uzdiže grandiozna katedrala posvećena upravo toj ženi, koja je tokom njene poslednje posete Kosovu 1996. godine proglašena za počasnu građanku Prištine. Ovo je najveća katedrala koja je izgrađena na Balkanu i zanimljivo je to da se nalazi baš u zemlji gde katoličku veru ispoveda manje od deset odsto stanovništva. Da li je to pokazatelj tolerancije i da li će ovo versko zdanje služiti kao mesto promocije mira i tolerancije prema različitostima? Da li je Prishtina time načinila simboličan korak ka ponovnom približavanju svih onih koji su nekada sa ponosom gledali u gorespomenuti obelisk bratstva i jedinstva, a koji su se decenijama unazad sve više udaljavali jedni od drugih i zaboravili kako je živeti u miru? Da li će narod Kosova uspeti da iskoristi šansu da „Novorođenče“ odneguje u jednu modernu zemlju u kojoj će se svako osećati dobrodošlim? Dok koračate ulicama Prištine danas, oseti se entuzijazam i želja da se upravo to i desi.

Maja Leđenac

(Photo: Jetmir Idrizi)

Podelite ovu stranicu!