Princeza na belom konju, princ na zrnu graška

14 Mar 2012

Naravno da treba čitati sa decom i stare priče, jer stare priče nam pokazuju kako su ljudi nekada živeli i mislili. Ali, za današnje vreme su potrebne neke nove priče.

Kako posmatrati bajke, priče i pesme iz starina i davnina, kroz današnje naočale rodne ravnopravnosti? Da li je deci potrebna revizija starih bajki, koje nose poruke o podređenoj ulozi žena, ili je dovoljna nova produkcija bajki za nove generacije, u kojima žene igraju ravnopravnu ulogu sa muškarcima?

Da li je moguće napisati bajku koja će se zvati “Princeza na belom konju, princ na zrnu graška”?

Borci za rodnu ravnopravnost tvrde da ne samo da je moguće, već je i neophodno, jer smo u poštovanju ljudskih prava odmakli daleko od epskih i duboko patrijarhalnih vremena kada su nastajale „Pepeljuga”, „Snežana i sedam patuljaka”, „Uspavana lepotica”…

Koautorka zbirke priča “Ko se boji vuka još? Moćne priče za odvažne i radoznale”, Aleksandra Izgarjan za Dojče vele kaže da se kroz stare bajke zapravo reprodukuje slika podređene žene. Prema njenim rečima, bajke prenose tradicionalne rodne uloge, u kojima se žene vide kao pasivne, odnosno kao uspavane lepotice koje onda probude prinčevi, i vide se pre svega kao domaćice. „U svim Diznijevim filmovima, pogotovo onim starijim, već na početku žene se pojavljuju kako peru i čiste. Zato mislimo da je potrebna dekonstrukcija i rekonstrukcija tih bajki i filmova, odnosno da je potrebno devojčicama ponuditi neke druge modele, u kojima su junakinje aktivne, u kojima one rešavaju neke probleme ili sukobe, a ne oslanjaju se samo na prinčeve da im reše probleme”, navodi naša sagovornica.

Ima i drastičnijih primera, pre svega u epskim narodnim pesmama, kaže Aleksandra Izgarjan. „Imate zidanje Skadra, gde se žena uziđuje u temelje grada, što je vrlo potresno za čitanje i deci i odraslima. Ili recimo i Vila Ravijojla, koju pretuče Kraljević Marko. To su ipak neki negativni modeli ponašanja”, kaže Izgarjan.

Prema njenim rečima, sve ovo naravno ne znači da treba „zabraniti” stare bajke, kao i priče i pesme iz starina. „Naravno da treba čitati sa decom i stare priče, jer stare priče nam pokazuju kako su ljudi nekada živeli i mislili. Ali, za današnje vreme su potrebne neke nove priče. Kada, recimo, pogledate Harija Potera, tu imate Hermajoni, koja je vrlo odvažna, pametna, na koju se i Hari i Ron oslanjaju i koja je vrlo bitna za zaplet. Recimo, imate i Novu Alisu u zemlji čuda, Novu Crvenkapu… Znači, to je neki trend u svetu danas, da se rade nove priče i filmovi”, ocenjuje Aleksandra Izgarjan.

Vaspitačica Višnja Nežić kaže za Dojče vele da u vrtićima ne postoji jedinstvena metoda po kojoj bi nastavno osoblje radilo kada je u pitanju rodna ravnopravnost u književnim delima za decu, te je sve prepušteno samim ličnostima vaspitača. “Postoji literatura, ali ono što je više problematično jeste da se malo radi sa samim vaspitačicama i vaspitačima. Mi na tu temu nismo imali nikakvu obuku ili neke neformalne kurseve. Tako da sve zavisi od toga kakav stav vaspitači i vaspitačice imaju o rodnim ulogama, i to se onda prenosi na decu”, navodi Nežićeva.

Ona dodaje da iz svakodnevne prakse zna da je u pričama moguće zameniti ustaljene uloge devojčica i dečaka, a da to deca i „ne primete”. „Ako je priča da se tri dečaka igraju loptom, a četiri devojčice imaju šoljice za čaj, ja samo promenim imena i stavim da su Tanja, Vanja i Snežana igrali loptu”, ilustruje Višnja Nežić.

U zbirci “Ko se boji vuka još? Moćne priče za odvažne i radoznale” autorke su napisale priče u kojima su junakinje ne samo aktivne, već rešavaju sukobe mirnim putem. Tako deca mogu da čitaju priče „Milica i Danica u zemlji miroljubivih čuda”, „Snežana i pobuna patuljaka”, „Kosovka devojka i život majke Jugovića”… Projekat je, za početak, dobio i državni pečat, jer je odobren od strane Zavoda za unapređivanja obrazovanja i vaspitanja Srbije.

(Deutsche Welle)

 

Podelite ovu stranicu!