Preporuka za čitanjac: TelepApatija

22 Oct 2015

Mladi novosadski pisac Danijel Apro nedavno je objavio svoj roman prvenac "Telepapatija", koji je proglašen za najbolje prozno delo izdavačke kuće Nova Poetika u ovoj godini

Knjiga se sastoji od deset poglavlja koja me?usobno odli?no korenspodiraju i na kraju se uklapaju u skladnu celinu, na na?in na koji se uspešno zaokružuje jedna ovakva pri?a, što nije uvek slu?aj sa debitantskim ostvarenjima.

Ipak, prakti?no svako od poglavlja ovog romana može se posmatrati i kao jedna kratka pripovetka, ?ak i kada bi se potpuno istrgla iz konteksta. Dokaz za to je i nagrada “Nuši?evo pero”, koju je Apro dobio još 2013. godine za pri?u

“Igra sfernih oblika”, a koja zapravo predstavlja jedno od poglavlja “Telepapatije”.

Apro u ovom romanu pokazuje kako se kroz prozu vrlo uspešno mogu povezati filozofija i popularna kultura, a jedina ozbiljnija zamerka može se odnositi na, ponekad, preduga?ke digresije u koje se autor upušta, ali se ?ak i one mogu oprostiti pošto, u ve?ini slu?ajeva, na kraju dobiju smisao.

Kao što se iz naslova može naslutiti, pri?a je smeštena na Telep, jugozapadno predgra?e Novog Sada, tj. u malu nihilisti?ku komunu na periferiji, kako stoji u samoj knjizi. Autor nas sve vreme šeta po duga?kim telepskim ulicama koje se seku pod pravim uglovima, uz vrlo žive opise lokalnih “znamenitosti”, tako da i ako niste iz Novog Sada ili ste na Telepu bili svega par puta u životu, možete u potpunosti osetiti duh ovog kraja.

Za ose?aj duha vremena važno je pomenuti i da se radnja romana odvija u prvoj polovini devedesetih. Ipak, obzirom da je narator telepski deran koji je tek krenuo u školu, vešto je izbegnuto preterano upetljavanje u tadašnju politi?ku situaciju, jer bi u suprotnom roman otišao u sasvim drugom smeru. Ipak, teška pitanja nisu zaobi?ena, samo su ispri?ana kroz živote malih ljudi iz ovog mirnog komšiluka, a još veštiji je na?in na koji nas autor povremeno iznenadi de?ijim komentarima na ratne teme.

To svakako nije jedina stvar kojom ?e nas narator ove pri?e iznenaditi. Možda ?ete se, dok ?itate knjigu, nervirati što neki tamo balavac sa Telepa zna tako puno o filozofskim teorijama, istoriji ili sastavima fudbalskih timova iz tog vremena, ali ?ete se verovatno najpre ozbiljno zabrinuti kada vam taj sedmogodišnjak ve? na drugoj strani saopšti kako ve? izvesno vreme želi da se ubije.

Ipak, ne bi trebalo upasti u tu po?etnu zamku i pomisliti kako se radi o nekom depresivnom štivu samo zbog tog suicidalnog momenta. Naprotiv, preplitanje ?itavog spektra multinacionalnih likova sa Telepa i urbano-ruralnih legendi iz devedesetih daje ovom romanu vrlo zabavan ton. Svaki ?italac bi ovde mogao da nai?e na mnoštvo prepoznatljivih detalja, jer gotovo u svakom kraju je postojala neka “Centroslavija” ili sli?na samoposluga ispred koje su se okupljali lokalni pijanci, baroni i sitni mangupi razli?itih generacija, u vreme dok još nije bilo kladionica.

Gotovo u svakoj od tih prodavnica je radila jedna kasirka koja leti ne nosi brus i jedna koja li?i na Panajotisa Fasulasa. I gotovo svako ve?e se ispred tih prodavnica mogla ?uti rasprava o teorijama zavere nekog luftike “?ika Velje” i nekog tamo “?ika Dragana” koji se nedavno doselio u kraj. Bilo je to vreme kad su se u ove krajeve, pa tako i na Telep, mnogi ljudi doseljavali mimo svoje volje. “?udni ljudi iz gradova koji padaju“, najbolji je opis izbeglica iz de?ije perspektive.

Po?etno pitanje samoubistva ?e se kod glavnog junaka provla?iti kroz celu knjigu, s tim što ?e ta želja povremeno opadati, pogotovo kad se u komšiluku pojavi jedna Ena. Kako ?e se cela ta suicidalna zavrzlama na kraju neo?ekivano razrešiti i kakve to veze ima sa telepatijom (super mo?i koju poseduju svi ljudi sa Telepa), ostaje na vama da proverite u ovom simpati?nom i atipi?nom romanu.

(?or?e Majstorovi?, Oradio)

Podelite ovu stranicu!