Preporuka za čitanjac: TelepApatija

22 Oct 2015

Mladi novosadski pisac Danijel Apro nedavno je objavio svoj roman prvenac "Telepapatija", koji je proglašen za najbolje prozno delo izdavačke kuće Nova Poetika u ovoj godini

Knjiga se sastoji od deset poglavlja koja međusobno odlično korenspodiraju i na kraju se uklapaju u skladnu celinu, na način na koji se uspešno zaokružuje jedna ovakva priča, što nije uvek slučaj sa debitantskim ostvarenjima.

Ipak, praktično svako od poglavlja ovog romana može se posmatrati i kao jedna kratka pripovetka, čak i kada bi se potpuno istrgla iz konteksta. Dokaz za to je i nagrada “Nušićevo pero”, koju je Apro dobio još 2013. godine za priču

“Igra sfernih oblika”, a koja zapravo predstavlja jedno od poglavlja “Telepapatije”.

Apro u ovom romanu pokazuje kako se kroz prozu vrlo uspešno mogu povezati filozofija i popularna kultura, a jedina ozbiljnija zamerka može se odnositi na, ponekad, predugačke digresije u koje se autor upušta, ali se čak i one mogu oprostiti pošto, u većini slučajeva, na kraju dobiju smisao.

Kao što se iz naslova može naslutiti, priča je smeštena na Telep, jugozapadno predgrađe Novog Sada, tj. u malu nihilističku komunu na periferiji, kako stoji u samoj knjizi. Autor nas sve vreme šeta po dugačkim telepskim ulicama koje se seku pod pravim uglovima, uz vrlo žive opise lokalnih “znamenitosti”, tako da i ako niste iz Novog Sada ili ste na Telepu bili svega par puta u životu, možete u potpunosti osetiti duh ovog kraja.

Za osećaj duha vremena važno je pomenuti i da se radnja romana odvija u prvoj polovini devedesetih. Ipak, obzirom da je narator telepski deran koji je tek krenuo u školu, vešto je izbegnuto preterano upetljavanje u tadašnju političku situaciju, jer bi u suprotnom roman otišao u sasvim drugom smeru. Ipak, teška pitanja nisu zaobiđena, samo su ispričana kroz živote malih ljudi iz ovog mirnog komšiluka, a još veštiji je način na koji nas autor povremeno iznenadi dečijim komentarima na ratne teme.

To svakako nije jedina stvar kojom će nas narator ove priče iznenaditi. Možda ćete se, dok čitate knjigu, nervirati što neki tamo balavac sa Telepa zna tako puno o filozofskim teorijama, istoriji ili sastavima fudbalskih timova iz tog vremena, ali ćete se verovatno najpre ozbiljno zabrinuti kada vam taj sedmogodišnjak već na drugoj strani saopšti kako već izvesno vreme želi da se ubije.

Ipak, ne bi trebalo upasti u tu početnu zamku i pomisliti kako se radi o nekom depresivnom štivu samo zbog tog suicidalnog momenta. Naprotiv, preplitanje čitavog spektra multinacionalnih likova sa Telepa i urbano-ruralnih legendi iz devedesetih daje ovom romanu vrlo zabavan ton. Svaki čitalac bi ovde mogao da naiđe na mnoštvo prepoznatljivih detalja, jer gotovo u svakom kraju je postojala neka “Centroslavija” ili slična samoposluga ispred koje su se okupljali lokalni pijanci, baroni i sitni mangupi različitih generacija, u vreme dok još nije bilo kladionica.

Gotovo u svakoj od tih prodavnica je radila jedna kasirka koja leti ne nosi brus i jedna koja liči na Panajotisa Fasulasa. I gotovo svako veče se ispred tih prodavnica mogla čuti rasprava o teorijama zavere nekog luftike “Čika Velje” i nekog tamo “Čika Dragana” koji se nedavno doselio u kraj. Bilo je to vreme kad su se u ove krajeve, pa tako i na Telep, mnogi ljudi doseljavali mimo svoje volje. “Čudni ljudi iz gradova koji padaju“, najbolji je opis izbeglica iz dečije perspektive.

Početno pitanje samoubistva će se kod glavnog junaka provlačiti kroz celu knjigu, s tim što će ta želja povremeno opadati, pogotovo kad se u komšiluku pojavi jedna Ena. Kako će se cela ta suicidalna zavrzlama na kraju neočekivano razrešiti i kakve to veze ima sa telepatijom (super moći koju poseduju svi ljudi sa Telepa), ostaje na vama da proverite u ovom simpatičnom i atipičnom romanu.

(Đorđe Majstorović, Oradio)