Preminuo Marijan Beneš, bokserski šampion i pesnik

04 Sep 2018

Čovjek koji je dva puta nokautirao Banju Luku

Marijana Beneša mnogi, uz čuvenog Mate Parlova, smatraju najboljim bokserom sa prostora bivše Jugoslavije svih vremena.

Na evropskom amaterskom prvenstvu 1973. godine u Beogradu osvojio je titulu šampiona Evrope u lako-velter kategoriji, da bi šest godina kasnije to učinio i kao profesionalac.

U Jugoslaviji je imao 272 pobede, 16 poraza i 11 remija, a list „Sport” ga je 1973. godine proglasio najboljim sportistom SFRJ.

Iako je bio bokser – i to jedan od najvećih ikada – Beneš je umeo da svira, a pisao je i pesme.

Godinama je bio teško bolestan i poslednjih nekoliko meseci proveo je u domu za stare u Banjaluci.

Bokser koji svira

Rođen je u Beogradu, a zbog oca Josipa, koji je bio nastavnik muzike, naučio je da svira.

Ipak, kako kaže, srednju muzičku školu je upisao jer u njoj nije bilo matematika.

„Kao klinac sam bio talentovan, završio sam odsek za violinu. Kad sam upisao muzičku klinci su me zezali da sam žensko, da to nije za mene”, izjavio je 2004. u intervjuu za „Nacional”.

„Pitali su me kako ću deci u školi držati nastavu muzičkog s modricom na oku. To me je iritiralo i zbunjivalo, pa sam napustio školu, hteo sam da imam neki muški posao. Ali bio sam dobar flautista, nisam bio baš dobar na klaviru, prsti su mi kratki, ali klavir je bio obavezan instrument”.

Detinjstvo je proveo u Tuzli, pa je prve bokserske korake napravio u Slobodi.

Kako se navodi, kao desetogodišnjak je u ringu pobedio suparnika koji je imao 18 godina.

Sa 16 godina potpisao je za Slaviju iz Banjaluke, u kojoj je ostao tokom cele amaterske karijere.

Tvrdoglavi šampion

Beneš je tokom karijere osvojio devet titula Bosne i četiri Jugoslavije, nakon čega se na krov Evrope kao amater popeo 1973. godine.

Ubrzo nakon toga oboleo je od hepatitisa, ali to nije okončalo njegovu karijeru. Tome je sigurno pomoglo i što je bio, kako kaže, izuzetno tvrdoglav.

Boje Jugoslavije branio je na Olimpijskim igrama 1976. u Montrealu, gde je ispao posle druge runde takmičenja.

U profesionalne vode ušao je 1977, a dve godine kasnije u Banjaluci osvojio je titulu evropskog šampiona u EBU verziji, nokautiravši Žilbera Koena iz Francuske u četvrtoj rundi.

Bio je i nadomak svetske titule, ali je 1980. u Danskoj poražen od Ajuba Kalule.

Ko je viši, Tito ili Beneš?

U jednom intervjuu Beneš je pričao i o susretu sa Titom kojeg je video dva puta.

„Tile je bio laf. Kada su me prvi put predstavili Titu, rekao mi je: ‘A ti si onaj mali što onako opasno bije’ Ja sam mu rekao: ‘Niste ni vi druže Tito viši.’ Zagrcnuo se od smeha.

“Mogu pisati šta hoće, ali niko nije jeo iz kante za smeće dok je Tito bio živ. Svi su imali platu – i radnik i rudar i čistač ulica i doktor. Sada gospoda jedu iz kante za smeće – i u Zagrebu i u Beogradu i po Banjaluci”.

Više puta nakon toga je izjavljivao da su ga loši menadžeri koštali većih uspeha u karijeri, pa i te svetske titule.

Četiri puta je uspešno odbranio titulu evropskog šampiona, da bi ga 1981. porazio Luis Akarijes.

U profesionalnoj karijeri imao je 39 mečeva, od čega 32 pobede (21 nokautom), šest poraza i jedan nerešen.

Iz boksa se povukao 1983. godine, nakon teške povrede oka.

„Ni Srbin, ni Hrvat, ni Musliman”

Nakon karijere Beneš je živeo u Banjaluci iz koje je morao da ode tokom sukoba u bivšoj Jugoslaviji.

Otac mu je bio Hrvat, majka Srpkinja, pa je o sebi govorio da „nije ni Srbin, ni Hrvat, ni Musliman”.

 

„Ja sam i Srbin i Hrvat i Musliman. Neopredeljen sam. Pacifista, čovekoljubac. U ringu sam bio borac, ali nikada nikome nisam želeo zlo. Tako ni u ratu”, izjavio je u intervjuu za Nacional.

Kada je otišao iz Bosne, neko vreme je živeo u Zagrebu i Medulinu, a u Banjaluku se vratio 1996. godine. U ratu u BiH 1992. ubijen mu je brat.

„Tu sam, radim ono što najbolje znam, učim mlade Rome boksu”, izjavio je za Dojče vele 2009. godine.

„Nisu me primili za trenera u BK ‘Slavija’, moj nekadašnji klub, jer tamo postoje Srbi i veliki Srbi, Hrvati i veliki Hrvati, a ja nisam ni jedno ni drugo”.

Prema njegovim rečima, iz Banjaluke nije otišao već su ga „oterali gadovi i srpski i hrvatski”.

„Mrzim nacionaliste, čiji god da su. Moja majka je bila Srpkinja, a otac Hrvat. Eto, recite mi šta sam ja? Imam više prijatelja među Srbima i Bošnjacima, nego među Hrvatima” rekao je Beneš za Dojče vele.

„Bilo je važno da si Srbin. Ako nisi, onda nisi dobrodošao. Ja sve ‘velike Srbe’ i ‘velike Hrvate’ nazivam fašistima”.

Udarač i pesnik

Beneš je bio poznat kao opasan udarač, ali i pesnik. Nakon rata je objavio i knjigu „Druga strana medalje”.

„Kada sam boksovao, bilo je nezamislivo da pišem pesme. U ono vreme, boks je bio uglavnom sport radničke klase, a ko je onda od radnika pisao poeziju?

Imao sam talenat, jednostavno mi je išlo od ruke. Znao sam da deci u školi napišem 10-15 sastava na jednu temu za vrlo kratko vreme. Mnogo se bolje izražavam na papiru”.

Nakon rata živeo je u veoma lošim uslovima, a najviše mu je finansijski pomagala sestra Ljiljana.

„Nedavno mi je izašla i prva knjiga, u njoj ima nekoliko mojih biografskih pesama i tu sam knjigu posvetio sestri, a vezana je za sport”.

„Hteo sam preko pesama deci približiti sport, jer je sport najbolji odgojitelj. U duši sam sportista. Ali znam kako izgleda i druga strana medalje. Jedna strana je od zlata, a druga od govana”, izjavio je Beneš za „Nacional”.

Jedno vreme je u Banjaluci imao kafić u kojem se, kako kaže, tukao po pet puta dnevno.

„Ljudi su dolazili iz cele zemlje da bi se sa mnom potukli. Jednog dana sam se tukao 15 puta. Naučio sam što znači biti šerif na Divljem zapadu.

Kući sam dolazio sav krvav. Ali s obzirom na to da sam emotivan čovek, zabrinuo bih se što je s tim ljudima u bolnici, jesam li ih jako povredio. I onda mi je prekipelo, bilo mi je dosta tog lokala”.

Dokumentarac i mrvice

Dokumentarni film „Bio jednom jedan šampion” o Benešu snimljen je 2004, pa je zbog njega bivši šampion išao na turneju po bivšim republikama.

Ipak, na pitanje da li je boks plemenita veština, u jednom intervjuu je izjavio:

„Boks nikada nije bio plemenita veština. Ljudi mnogo greše kada govore o boksu kao plemenitoj veštini. Mnogi kao ja nose posledice od boksa. Izgubio sam jedno oko, vidite da teško govorim. Boks je samo biznis u kojem mnogi uzmu pare, a bokserima najčešće padnu samo mrvice”.

(Slobodan Maričić, BBC News)

Brata su mu ubili, njega pretukli, ali…: Marijan Beneš, čovjek koji je dva puta nokautirao Banju Luku!

Marijan Beneš, legenda jugoslovenskog boksa i sasvim sigurno jedan od najvećih sportista ovih prostora, bije svoju najveću bitku. Tiho, daleko od očiju javnosti, u svom banjalučkom domu, mirno i dostojanstveno, Beneš se bori za život. Predano, uporno, tvrdoglavo. Inatom i pameću. Kao nekad u ringu.

Ali, najveći grijeh je u sadašnjosti. Agencijska vijest glasi: “Za sada je izostala bilo kakva reakcija Grada Banjaluke, ali i Olimpijskog komiteta Bosne i Hercegovine. I slabo ko će vam to od Banjalučana i znati kazati za ovaj meč, jer banjalučki mediji, sa izuzetkom par časnih, o sudbini Beneša šute. Uporno, doslijedno i sado-mazohistički. A da bi znali šta je na stvari, morate biti upućeni u odnos jednog bivšeg šampiona i jednog bivšeg grada.

Udarao je Beneš tih sedamdesetih svoje protivnike, a Banjaluka je bila na nogama. Slavila je novog evropskog šampiona u boksu. Amaterskog i profesionalnog. Nokautirao je tada Beneš Banjalučane svojom pozitivnom energijom, euforijom i zauvijek se upisao u besmrtnike. No, boks, onaj beskrupulozni i viteški, ne prašta. Marjanu je prvo stradalo oko, a onda se počelo urušavati zdravlje.

Nego, ni Banjaluka ne prašta. Ne prašta što je Beneš – ni kriv, ni dužan – po rođenju Hrvat. Za sebe je govorio do besvijesti da je i Srbin, i Hrvat, i Bosanac, i Rom, ali pijana i nacionalizmom drogirana Banjaluka tih devedesetih, onako neljudska, nije mogla čuti urlike čovjeka Beneša. Namjesto toga, Banjaluka je ubila rođenog Marjanovog brata Ivicu, Banjaluka je, uličarski i kukavički, pretukla Marjana pred njegovim kafićem, uz huliganski poklič “A ko je sad jači, šampione!?” Banjaluka je, poput razjarenog bika, otjerala Marjana kao “ustašu” na radnu obavezu, u sabirne centre, da kopa rovove za srpsku vojsku.

Roki Balboa među Romima

I Banjaluka je, bar tako misleći 1995. godine, protjerala velikog boksera u Hrvatsku. Banjaluka je pomislila, samo pomislila, da je nokautirala Marjana. Pa je tako šampion postao apatrid u zemlji koju je volio najviše na svijetu. Ljudina iz partizanske porodice, koja je sa sobom uvijek nosila sliku Josipa Broza Tita, postao je u Hrvatskoj “četnik”, u Banjaluci “ustaša”.

I dok je on bio svoju egzistencijalnu bitku, načetog zdravlja, šta su radili Banjalučani? Uz časne izuzetke – ćutali. Ćutali su na svako zvjerstvo koje je u njihovo ime učinila nacionalistička zvijer Benešu i njegovoj porodici. A, šta je uradio Beneš? I dok bi svaki čovjek u njegovoj situaciji sa moralne i ljudske visine sa promatrao prćije napuštenog Balkana i kontinenta čak, veliki šampion se vratio u svoj grad, e da bi grad nokautirao po drugi put u superteškoj kategoriji ljudskosti.

Marijan nije dobro vidio, slabo je govorio, ali njegova djela su kao maljem obarala poglede “tihih Banjalučana”, istih onih koji su u delirijumu 1979. godine u Boriku proslavljali njegovu titulu profesionalnog evropskog šampiona i koji su mučki ćutali nad zvjerstvima devedesetih. Veliki šampion je otvorio školu boksa “Feniks Bin” u Udruženju Roma. Poput Rokija Balboe, naš stvarni Roki – Marjan je sklanjao sa ulice djecu i učio ih ne bokserskoj, nego životnoj školi.

I dok je rijetkim banjalučkim novinarima koji su se usudili posjetiti veliku legendu pokazivao svoju zbirku pjesama Druga strana medalje, rekao je nešto nezaboravno o Romima. Nešto što se tiče ponajmanje Roma, a najviše svih nas ostalih, a većinskih. “S njima treba živjeti, upoznati ih, pa tek onda donositi sud. Za vrijeme rata oni nisu klali i ubijali ljude, kao što su to drugi činili. Moja familija je bila partizanska, nije bila ni ustaška, ni četnička. Naučio sam da volim ljude, a to se najbolje vidi iz mojih pjesama.”

E taj i takav Beneš je, nakon svih teških nokauta koje je zadavao i primao, svirao violinu, pisao poeziju, bio ikona grada, republike i zemlje, to posebno ljudsko biće je danas tek “neprijatnost” za Banjaluku. Jer je živ! Jer je neporažen! Jer se i u bolesti drži ponosno! Jer ustaje nakon najbolnijeg nokauta u kome gubi brata i gleda u lice nacionalistima iz Banjaluke. I danas, sve jednako nepokoren, vodi svoju najveću bitku, bez da zaziva na milost i samilost.

U porazu su i pobjede od neba veće…

A Banjaluka sve jednako muči. Iščekuje letalni ishod, valjda, pa da se jave “poštovaoci lika i djela”, navijek zakašnjeli malograđani, koji se i sjenke svoje plaše. Jer, više-manje, bili su niko i ništa sve ove decenije i mogu samo skrušeno da konstatuju kako su savremenici Marijana Beneša. Mnogi sličan Marjanu u Evropi i svijetu za života bi u gradu svoje heroike dobio ulicu ili spomenik. Ne u Banjaluci, koja nekim drugim, zagovaračima ideologije krvi i tla, istim onim pobornicima ideje koji su u smrt otjerali Marjanovog brata, a njega u egzil, e njima Banjaluka daje imena ulica.

No, ne mari veliki šampion za to. Jer, ko se sve i kako bavi sportom, istorijom i uopšte gradom Banjalukom, možda je i najbolje što je Marjan sklonjen od pažnje, tastature, kamere i pera takvih. Samo upamtite, ima jedna Marjanova pjesma Priča o meni, a tu on kaže: Sport me naučio da lako se ne predajem / Da čast i ponos baš ni zašta ne dam / Tko ne umije da gubi ni pobijedit’ neće / A i u porazu su i pobjede od neba veće…

Čuješ li ovo, Banjaluko? Možeš li se nakloniti velikom šampionu, priznati da te i na bolesničkoj postelji nokautirao, i tako potražiti put svoje lične pobjede do koje se pročišćenjem dolazi? Ili ćeš tek konstatovati kako je “Bio jednom jedan šampion?” Čovjek koji je ušao u ring bezmalo 400 puta i koji je izgubio samo 29 mečeva u karijeri, čovjek koji je 26 puta polomio kosti sebi u žaru borbe, stoji i gleda te, Grade. Na tebe je red…

(Dragan Bursać, DEPO)

Podelite ovu stranicu!