Generacija preduzetnika

15 Nov 2011

Koja je dominantna kultura mladih danas? Njihovu spoljašnost je lako opisati: nose uske retro-pantalone, retro-kape, njihovo telo je oslikano tetovažama. Ali, pitanje je šta se nalazi ispod te pojavnosti. Koja je njihova životna ideja i misija? Kakav je odnos prema svetu koji ih okružuje?

Pre tri godine sam se doselio u Portland (Oregon), koji je leglo hipstera (hipsteri su subkulturna grupa, koji su mešavina kontrakulture i konzumerizma – prim. prev.) i svega onoga što ih krasi. Od tada pa do danas pokušavam da definišem šta ta kultura, dominantna kultura mladih danas, predstavlja. Njihovu spoljašnost je lako opisati: nose uske retro-pantalone, retro-kape, njihovo telo je oslikano tetovažama. Ali, pitanje je šta se nalazi ispod te pojavnosti. Koja je njihova životna ideja i misija? Kakav je odnos prema svetu koji ih okružuje?

Ranije kulture mladih – bitnici, hipici, pankeri, slekeri (“zabušanti” u bukvalnom prevodu, pripadnici tzv. generacije X – rođeni od 1960. do 1980. – koju karakteriše cinizam i apatija, a najveći im je problem što nemaju niti jedan problem – prim. prev.) možemo okarakterisati dvema međusobno vezanim stvarima. Sa jedne strane, u njihovom poimanju sveta značajnu ulogu imaju emocije, a sa druge, želja da utiču na svet, da ga vrednuju i da propagiraju određene društvene forme. Za hipike, glavna emocija je bila ljubav: ljubav je „in”, ljubav je sloboda, „Leto ljubavi”, sve-što-nam-treba-to-je-ljubav… Društveni obrazac kojem su težili bila je utopija shvaćena u kolektivnom smislu: komune, muzički festivali, oslobodilački pokreti…

Bitnici su bili u potrazi za ekstazom, ustanovili su društvenu formu kroz pojedinačne transcedencije. Njihova je kultura – kultura džeza sa svojom spontanošću, kultura marihuane, gubljenja vremena i ispunjavanja duše uživanjem (to je bilo pre nego što su droge postale pozadinska sadržina svih kultura mladih); leto, na putu, ka-Zapadu, neprestano u potrazi za „savršenim trenutkom”.

Pankeri su opet bili jako besni, njihov društvena vizija bila je nihilistička anarhija. “Budi ljut”, govorio je Džoni Roten. “Uništi!” Hip-hoperi, mlađa braća pankera, takođe su promovisali bes i nihilizam, i to preterano. Oni su, sa druge strane, patili od samohvalisanja i grandioznosti.

Što se tiče slekera, s kraja osamdesetih i početka devedesetih (generacija X, grandž muzika, proza Dejvida Fostera Valasa), njihova osećanja kretala su se od apatije i teskobe do osećaja bespomoćnosti i besmislenosti. Oni nisu imali društvenu viziju i ideju, nudili su odbrambeni beg od svih obaveza koje su, po njima, bile suštinski lažne.

Šta je to što utiče na današnju kulturu mladih? Ne samo na hipstere, već na tzv. milenijumsku generaciju u celini, one koji su rođeni s kraja sedamdesetih do sredine devedesetih, za koje su više ili manje – hipsteri mnogo reprezentativnjii nego što će to mnogi od njih priznati. Na prvi pogled, oni su divni: lepi, ljubazni, ozbiljni, umereni i prijateljski raspoloženi. Rokeri su nekada bili ljuti pobunjenici, za kavgu uvek spremni. Sada su međutim mirni, svesni svojih nedostataka, post-ironični, prijatelji ekologije… Kada je prošle godine bend „Vampire Weekend” gostovao u televizijskoj emisiji „Colbert Report”, promovišući svoj album „Contra”, voditelj ih je upitao protiv čega su oni s obzirom na naziv albuma. „Protiv zatvorenog uma”, odgovorili su.

Kada sam predavao engleski jezik na Jejl univerzitetu, jedan moj kolega je rekao studentima da oni pripadaju „post-emocionalnoj” generaciji. Bez ljutnje, bez krajnosti, bez ega.

O čemu se tu radi? O odbacivanju kulture rata i sukoba? Principijelna želja da se na ovoj planeti živi jednostavnije i lakše? Oni su tako vaspitani – da je svako poseban, da su sve tačke gledišta prihvatljive, da su osećaji svih vredni pažnje?

Možda je od svega toga ponešto tačno, ali ja ipak mislim da je u pitanju nešto drugo. Ovo vreme na razmeđi milenijuma je vreme prodavaca. Pogledajmo to i sa druge strane, šta danas predstavlja karakterističan društveni obrazac. Šta ja vidim oko sebe dok idem ulicom, u gradu i njegovoj kulturnoj ponudi: cenovnike hrane, dvadesetak prodavnica u kojima možete kupiti novčanike napravljene od recikliranih plastičnih vreća, start-ap tehnologiju, potrepštine proizvedene na urbanim farmama i plastične boce koji žele da „sačuvaju planetu”. Vidim i firme koje vam obezbeđuju finansijsku podršku za kreativne inicijative.

Današnji idealni društveni obrazac ili način življenja nije niti komuna, niti pokret, pa čak ni individualna kreacija kao takva, danas je u modi mali biznis. Svaka umetnička ili moralna aspiracija – bilo da se radi o muzici, o hrani, dobročinstvu ili čemu drugome – izražava se u formi biznisa.

Zato bih ovu generaciju nazvao preduzetničkom generacijom.

Bendovi su i dalje bendovi, ali i oni su postali mala preduzeća: sami sebe produciraju, sami izdaju svoje albume, sami se promovišu. Kada čujem da neki mladi čovek želi da izbegne “rad na traci”, odnosno uobičajene poslove i učini nešto smisleno, onda on priča naprimer o otvaranju nekog restorana. Neprofitne organizacije još uvek su u modi, ali mladi ne žele da se priključe nekoj od postojećih, oni sanjaju da pokrenu neku novu. U svakom slučaju, u modi je tzv. socijalno preduzetništvo – firme koje nastoje da odgovorno zarade novac, i da ga zatim dalje ulažu.

To je zaista upečatljivo. Pre 40, pa čak ni pre 20 godina, skoro niti jednom mladom čoveku na prvom mestu nije bilo pokretanje biznisa. Nije mu to bilo ni na drugom ili trećem mestu. Reč „rasprodaja” bila je reč koja je praktično nestala iz našeg rečnika. Odakle dolazi ta današnja „rasprodaja”, otkuda ta promena? Manje u u pitanju „reganizam” i njegov neoliberalizam, kako je to sugerisao jedan moj bivši student, a više „klintonizam”, herojsko doba uspona dot-com kompanija, koje su nastale tokom devedestih godina, dok su „milenijumske” generacije bile još deca ili tinejdžeri. Ako tome pridodamo i nepoverenje u velike organizacije, uključujući tu i vladu, i smisao njenog postojanja, što je nasleđe poslednje decenije, onda poruka koju su dobili glasi: svaki čovek je za sebe.

Ali, to se ne odnosi samo na mlade. Mali biznisi su ideal našeg vremena. Naši kulturni heroji nisu niti umetnici niti reformatori, ni sveci niti naučnici, već preduzetnici (setite se samo Stiva Džobsa, našeg novog božanstva). Autonomija, avantura, mašta: preduzetništvo sadrži sve to, i još mnogo štošta. Karakterističan oblik umetnosti našeg doba jeste – biznis-plan.

I to je, po mom mišljenju, pravo značenje tzv. milenijumskog uticaja koji utiče na sve kroz preduzetnički ideal. Uglađenost i prijatan izgled danas su pre svega „komercijalna spoljašnost”. Tu je prodavčev osmeh i srdačno rukovanje, jer kupac je uvek u pravu i on mora da bude zadovoljan. Ako želiš da uspeš, kao što reče predak sadašnjih poslovnih gurua Bendžamin Frenklin, budi prijatan prema drugima.

Nedavno me je kontaktirao jedan mladi čovek koji želi da pokrene veb-sajt namenjen njegovoj generaciji, a na kojem će promovisati potrebu za čitanjem i razumevanjem sveta u kojem živimo. No, ne želi on samo da promoviše te ideje, već i da zaradi na tome. Pitao me je za savet, a ja sam mu predložio da počne tako što će isticati da je veliki broj društvenih mreža izuzetno površan. On je odgovorio da je ideja dobra, da je upravo to deo onoga što želi da uradi, ali da ne želi da bude negativan, da ljude ne bi odvratio od sajta. Ako ih kritikujete, ljudi neće želeti da kupe ono što prodajete.

Ovakav način razmišljanja upravo je ono o čemu govorim. To je ono što se nalazi iza te blage, bezopasne osmeh-i-ulaštene-cipele spoljašnosti – iza budi-pozitivan, prema-drugima-budi-pažljiv, biću-sve-što-želiš-da-budem ličnosti. Da, mi smo opaki na anonimnim komentarima na internetu, ali kada govorimo u svoje ime, na fejsbuku ili sličnim mrežama, mi smo veseli, opušteni, dobro vaspitani. (Možda je ustvari upravo to i razlog zbog čega smo opaki kada smo anonimni: psihičko pražnjenje zbog susretljivosti kojom neprestano moramo da se koristimo.) Kažu da se ljudi u Holivudu jedni sa drugima veoma lepo ophode kada se susretnu, na taj lažni holivudski način. Jer, nikada nisu sigurni sa kim se sreću – možda je to neko ko je važniji nego što izgleda ili barem neko ko bi uskoro mogao da postane značajan.

Dakle, mi smo svi danas u šou-biznisu, hodamo veoma pažljivo, neprestano održavamo i dopunjavamo naše baze kupaca. Svi mi prodajemo nešto danas, a čak i ako bukvalno ne prodajemo nešto (iako, zahvaljući internetu, sve više i više i bukvalno prodajemo svoje proizvode), mi uvek prodajemo sami sebe. Koristimo društvene medije da izradimo proizvod – da stvorimo brend – da proizvedemo sami sebe. Sami sebe tretiramo kao mala preduzeća, kao nešto čime upravljamo i šta promovišemo.

Danas smo proizvođači samog sebe, sami sebe pakujemo za prodaju.

U knjizi “Boboi u raju” (bobo – kombinacija pojmova buržoazija i boemija, boboi su termin koji autor upotrebljava da opiše potomke japija s početka devedesetih – prim. prev.) Dejvid Bruks istražuje fenomen buržoaskih boema, koji sa jedne strane imaju respektabilne prihode, a sa druge kontrakulturalne stavove. U poslednje vreme se pitam kako se današnji boemi – hipsteri uklapaju u tu šemu? Bez obzira na njihove posebnosti, hipsteri prema mejnstrim kulturi imaju radikalno drugačiji stav od mladih kultura svojih prethodnika, i na tome upravo mogu da zahvale fenomenu „bobo”. Doista, mogu im zahvaliti na postojanju.

Uspon “bobo”-kulture tokom devedesetih (kada je kreativnost postala unosna, a novac – kul!) postavlja novu vrstu izazova za prave boeme. Oni više nisu u sukobu sa mejnstrim kulturom, kao što su bitnici bili u ratu sa kompanijama ili slekeri sa mladim biznismenima. Sada oni izgledaju upravo tako kao što izgleda mejnstrim kultura. Ona je došla do njih i privukla ih. Et voila, hipster. Umesto da trošite vreme da idete kod frizera, kupite novu garderobu ili steknete novi krug prijatelja, vi nastavljate da radite to što ste radili, tražeći postepeno veću cenu. Stoga hipster kao „bobo” neprimetno nekonvencionalnost spaja sa buržoaskim navikama.

Hipsteri i „boboi” su u simbiozi. Trebalo bih da znam, ja sam bobo u hipster-bobo okruženju – a to je upravo ono što sam i tražio kada sam se preselio u Portland. Svi jedemo organsku hranu i zastupamo progresivnu politiku, ali kroz drugačiji odnos prema proizvodima želimo da izrazimo svoje stavove. Hipsteri stvaraju „bobo” kulturu. Oni je izrađuju, ili prodaju, ili pružaju usluge, oni proizvode to što boboi kupuju. Pokušaj da zamisliš Alena Ginzberga kako ćaska sa Dinom Drejperom u lokalnom kafiću o novom spotu Lejdi Gage, i shvatićeš koliko daleko smo otišli.

Sve su to razlozi zbog kojih, za razliku od prethodnih kultura mladih, ubeđenje hipstera ne sadrži elemenat pobune, odbacivanja ili neslaganja. Ranije se činilo da je bunt, odnosno protivkulturna opozicija sastavni deo kulture mladih. Upravo se u tome krije razlog zašto su se hipsteri pokazali tako izdržljivim i dugotrajnim. Vrhunac hipi-pokreta trajao je oko dve godine. Pankeri i slekeri zadržali su se na sceni po nešto više od pola decenije. Priroda pobune je takva. Pankeri su odbacivali mejnstrim, ali su takođe odbacili i ranija odbacivanja mejnstrima. Odbacili su i hipi pokret takođe, koji je do kasnih sedamdesetih postao nešto što je rezevisano za „stare ljude” (čitaj 28-godišnjake). Ali hipsteri, koji su opstali 15 godina i duže, izgleda da su postali trajni oblik kulture mladih.

Ili možda nisu. Ovakvi pokreti uvek imaju ekonomsku pozadinu. Bitnici i hipici – njihova ljubav, ekstaza, transcendencija, utopija – bili su proizvodi posleratnog ekonomskog buma. Pankeri i slekeri, te poklonici hip-hopa – njihov bes, teskoba, nihilizam, povlačenje – nastao je u ekonomskom okviru duge stagnacije, koja je trajala od početka sedamdesetih do ranih devedesetih. Hipsteri su odrastali u periodu velikog uspona dot-com industrije i stasavali dok se balon od trgovine nekretninama naduvavao.

Ljubaznost je postala komercijalna vrlina, ali ona čini da se ljudi dobro osećaju. Možda će se kultura mladih zaključati na ovom mestu…

Vilijam Deresijevič (Njujork tajms)

Autor je esejista i književni kritičar, autor knjige “Džejn Ostin-obrazovanje: kako sam iz šest romana naučio šta su ljubav, prijateljstvo i stvari koje su istinski bitne”

Prevod: Autonomija

Podelite ovu stranicu!