Pravo na porodični život

21 Dec 2010

Prema istraživanju iz 2003. godine, čak 87 odsto Novosađana izjasnilo se da ne bi voleli da za zetove ili snaje imaju osobe sa invaliditetom. Nesumnjivo je da se tokom sedam proteklih godina socijalna distanca smanjila, ali ona ipak i dalje postoji

Iako se društveni položaj osoba sa invaliditetom tokom poslednje decenije u našoj sredini mnogome poboljšao, socijalna distanca prema ovoj ranjivoj grupi još je prisutna. I dalje postoji veliki broj onih kojima je neprihvatljivo da neko njima blizak stupi u brak sa osobom sa invaliditetom.

„Nijedna majka ne mašta da oženi sina ženom sa invaliditetom. Roditelji strahuju. Bilo je dana kad je moj suprug bio potučen, ljut i razočaran zbog reakcije svojih roditelja. Ali, vremenom je to dobilo drugačiji ton. Sad je između nas normalan, zreo odnos. Mislim da invalidnost ne stavljaju u prvi plan, nego sve ostale moje osobine“ – priča je Tatjane Stojšić Petković, žene s invaliditetom, koja je u braku osam godina sa osobom bez invaliditeta. U početku ovu vezu roditelji nisu odobravali.

Tatjana je majka 21-godišnje Radmile i sedmogodišnje Višnje. Prema njenim rečima, u obavljanju uloge majke više je sprečavaju fizičke prepreke u svakodnevnom životu, nego stav okoline. Nedavno je, kaže, dok je sama sa sedmogodišnjom ćerkom izlazila iz automobila, bila u sledećoj situaciji:

„Jedna žena me na parkingu pita da li može da me zagrli. Malo je čudno da vam nepoznata osoba priđe i kaže: živim u blizini, gledam vas svaki dan kako idete s decom i kako funkcionišete. Divim vam se! A ja joj kažem: može, hvala, a da li bi mogli da izvadite kolica iz automobila…?“

Teško je reći da li je sklapanje braka teže ženama ili muškarcima sa invaliditetom, ipak, svakako da se od ovih žena očekuje da ispune svoje rodne uloge, pre svega domaćice i majke, što u nekim situacijama nije moguće. Tim pitanjem bavi se feministička teorija invalidnosti, koja u osnovi polazi od društvenog očekivanja da žene s invaliditetom ne stupaju u brakove, pod pretpostavkom da ne mogu da obavljaju i svoje rodne uloge. Milesa Milinković, koja se bavi ovom teorijom, pojašnjava:

„Zanimljivo je da se, ako osoba sa invaliditetom ima partnera, pretpostavlja – da je i on osoba sa invaliditetom. Ako ženu sa invaliditetom neko stalno viđa sa muškom osobom koja nema invaliditet, pre će pretpostaviti da je to njen brat ili drug, retko momak. U načelu, žene se uče da su rođene da se udaju, a žene s invaliditetom, ako se udaju, mogu imati osećaj normalnosti. Ako ja ispunim one rodne uloge koje se inače očekuju od žena, onda sam se ja približila toj nekoj normalnoj ženi.“

Milica Ružičić Novković, predsednica Centra „Živeti uspravno“, čiji suprug je takođe osoba sa invaliditetom, kaže da je ispunjavanje bilo kakvih uloga žena s invaliditetom sada moguće uz asistenciju službe podrške personalnih asistenata. Ona, međutim, podseća na još jedan bitan aspekt: da su žene sa invaliditetom vrlo često žrtve nasilja u porodici, podjednako i fizičkog i psihičkog.

„Često je prisutno i finansijsko nasilje, ženama se od strane partnera i porodice oduzimaju sredstva. Dešava se da se žene koje su stekle invaliditet tokom braka, dovode u situaciju da treba da budu zahvalne što su još u braku, da su na različite načine zanemarivane, ili, prosto – partneri žive na nekoj drugoj strani. Dosta je primera i da kada se desi neko oštećenje ženi, muškarac napušta porodicu, dok su obrnuti slučajevi – ređi“- upozorava Milica.

Prema istraživanju iz 2003. godine, čak 87 odsto Novosađana izjasnilo se da ne bi voleli da za zetove ili snaje imaju osobe sa invaliditetom. Nesumnjivo je da se tokom sedam proteklih godina socijalna distanca smanjila, ali ona ipak i dalje postoji, kao posledica nedovoljne vidljivosti ranjivih grupa u javnom i privatnom životu.


Marijana Ramić

Podelite ovu stranicu!