Povest vojvođanskog plača

07 Dec 2014

Postoji li „ili“ između političke i ekonomske autonomije

“…Mi, Vojvo?ani, bili smo prvi koji smo bez ikakvih prethodnih pogodaba na velikoj Narodnoj skupštini novembra prošle godine rešili da kidamo veze s Ugarskom i tražimo da budemo sa Srbijom jedno telo, jedna duša. Odrekosmo se i svoje privremene vlade, da i na taj na?in dokažemo svoju lojalnost prema novoj zajedni?koj nam domovini… Dali smo i davali smo i kapom i šakom svima i svakome… Me?utim, šta se dogodilo? U naše pitome krajeve slegoše se ?ete plja?kaša, razbojnika i zelenaša, te nemilice po?eše isisavati srž i sokove zaprepaš?ene i, pod utiskom velikih doga?aja, opijene i bunovne Vojvodine…”
(?lanak Pla?i Vojvodino, iz lista novosadskih radikala Zastava, br. 235, od 18. novembra 1919. godine)

Godinu dana ranije, na ”Veliko? narodno? Skupštini Srba, Bunjevaca i ostalih Slovena u Banatu, Ba?koj i Baranji” od 25. novembra 1918. godine, kojoj su prisustvovali predstavnici Banata, Ba?ke i Baranje – jedinstveno je prihva?ena rezolucija da se Banat, Ba?ka i Baranja priklju?e Kraljevini Srbiji. U radu Skupštine u?estvovalo je 757 poslanika, od toga bilo je: 578 Srba, 84 Bunjevca, 62 Slovaka, 21 Rusin, tri Šokca, dva Hrvata, šest Nemaca i jedan Ma?ar. Me?utim, vrlo brzo su nacionalnu euforiju zamenili egzistencijalni problemi usled ekonomskog optere?enja Vojvo?ana, koji su bili višestruko oporezovani, za razliku od drugih u zemlji. Tako je u periodu od 1920. do 1928. godine Vojvodina, u kojoj je tad živelo oko 11 odsto stanovnika Kraljevine, pla?ala više od 25 odsto ukupnih poreza. U Vojvodini su 1925. napla?ivana ukupno 22 poreza, dok ih je u ostalim delovima bilo od pet do šest. Tako?e, jedino su Vojvo?ani u tom periodu pla?ali i takozvani “ratni porez”. Zbog takvog odnosa centralne vlasti, grupa politi?ara iz Vojvodine, ina?e iz stranaka ?ije su centrale bile u Beogradu, 1932. donosi “Novosadsku rezoluciju” kojom su tražili da u okviru federalisti?kog politi?kog pokreta u zemlji Vojvodina dobije status posebne federalne jedinice. No, ovom aktu prethodila je “Somborska rezolucija”, doneta šest meseci ranije, tako?e na me?ustrana?kom skupu, kojom je prvi put formulisan zahtev “Vojvodina Vojvo?anima”. Ovi zahtevi nastali su kao reakcija, pre svega, srpskih politi?ara iz Vojvodine, na kolonijalisti?ku politiku prema Vojvodini. Naime, nosilac ovih ideja bio je Jovan Joca Laloševi? koji se izjašnjavao kao “srpski nacionalista i vojvo?anski rodoljub”.

Špajz iz kojeg su svi uzimali

Nakon Drugog svetskog rata, Vojvodina u novu jugoslovensku državu ulazi kao politi?ki subjektivitet formiran tokom rata. Dolazi do procesa kolonizacije stanovništva iz ruralnih i razorenih podru?ja u Vojvodinu, te do proterivanje brojne nema?ke nacionalne manjine. U prvim posleratnim godinama, pitanje Vojvodine otvara se i dalje prvenstveno kao ekonomsko pitanje, ali bez konkretnijih politi?kih u?inaka do po?etka šezdesetih, uz paralelno insistiranje rukovodstva Srbije na jednakosti Republika u pogledu njihove unutrašnje strukture. U tom sukobu centralisti?kog i takozvanog samoupravnog koncepta, prevagnuo je ovaj drugi, zbog stava jugoslovenskog politi?kog rukovodstva i saveznog Ustava koji je Vojvodini garantovao autonomiju. Vojvodina je, me?utim, u periodu izgradnje privrede druge Jugoslavije, bila lišena svojih zna?ajnih kapaciteta, jer su mlinovi, še?erane i drugi industrijski kapaciteti iz ovog regiona demontirani i prenošeni u druge delove zemlje. To je svakako usporilo tempo njenog privrednog razvoja. Uz to, prelivanje akumulacije iz Vojvodine u druge regione i po ekonomskim i po vanekonomskim kriterijima veoma je izraženo u celom periodu posle Drugog svetskog rata. Tako?e, industrijalizacija druge Jugoslavije odvijala se na ra?un poljoprivrede, jer je sve vreme vo?ena politika “jeftine hrane”, što je dovelo do ogromnog odliva vojvo?anskih resursa, koji su se tad bazirali na agrarnoj proizvodnji. Zbog toga neki autori ukazuju da je Vojvodina imala ulogu snabdeva?a zemlje, odnosno da je bila “špajza” iz kojeg su svi samo uzimali. Ustavima iz 1946. i 1953. godine sva ovlaš?enja iz domena fiskalnog suvereniteta imala je Federacija. Tek Ustavom iz 1963. Republike i opštine stekle su pravo da uvode one javne prihode koji su im ustupljeni saveznim zakonom, a Pokrajine su dobile pravo da participiraju u republi?kim prihodima ubiranim na njihovoj teritoriji. Ustavnim amandmanima iz 1968. godine, Pokrajine su dobile i deo ovlaš?enja iz domena fiskalnog suvereniteta, te pravo na samostalno uvo?enje sopstvenih javnih prihoda za podmirenje svojih potreba. A Ustavom iz 1974, Federacija je izgubila pravo u?eš?a u deobi fiskalnog suvereniteta. Fiskalni suverenitet u celini pripada Republikama i autonomnim Pokrajinama, dok je savezna država dotirana iz budžeta Republika i Pokrajina. Tadašnjom ustavnom revizijom potvr?en je vojvo?anski politi?ki subjektivitet, a tada dolazi i do ekonomskog razvoja i rasta životnog standarda stanovništva u Vojvodini. Brži razvoj Vojvodine i ekonomski rast obeležava upravo taj period od 14 godina autonomije, do ustavnih amandmana iz 1988. kojima se gase ustavne poluge autonomije – i politi?ke i ekonomske, ukoliko se one mogu odvojeno posmatrati. Tek od 1974. zapo?et je niz velikih investicija u sirovinske programe, pretežno u oblasti bazne hemije, energije i primarne proizvodnje hrane. Tada je po ukupnoj razvijenosti, Vojvodina bila na tre?em mestu u Jugoslaviji, posle Slovenije i Hrvatske.

Narod, jogurt, ratovi i lokomotiva bez pruga

Kraj osamdestih obeležava “doga?anje naroda” i rušenje vojvo?anskog i kosovskog rukovodstva kroz takozvanu “antibirokratsku revoluciju” okon?anu ustavnim promenama 1990, kojem su pokrajinske autonomije svedene na puku formu. Usledila je dezintegracija socijalisti?ke Jugoslavije, a talas nacionalizma doneo je ratna razaranja i ogromne ljudske žrtve. Istovremeno, dolazi do ekonomskog sunovrata, te novih migracija i naseljavanja Pokrajine. Vojvodini se oduzimaju imovina i ekonomski resursi, kojima Republika centralisti?ki upravlja. Na javnoj sceni taj period obeležen je ksenofobijom, a u Vojvodini se sukobljavaju ideologija stidljivog autonomaštva i eufori?nog nacionalizma. Ustav Republike Srbije iz 1990. AP Vojvodini prenosi odre?ene ingerencije, ali se one zakonski derogiraju, dok nije postojalo nikakvo pravo Vojvodine vezano za ingerencije u raspodeli javnih prihoda. Ve?ina politi?kih aktera u Srbiji, pokazalo se to i tokom poslednje dve decenije, nije sklona vojvo?anskoj autonomiji. Ipak, retki su oni koji, barem prigodom izbornih kampanja, na ekonomske potencijale Vojvodine i njen položaj ne gledaju kao na okosnicu privrednog razvoja zemlje, sve oli?eno u sintagmi da je Vojvodina “lokomotiva razvoja Srbije”. Istovremeno, bez imalo zazora, toj lokomotivi su isekli pruge – i to i u metafori?nom i u bukvalnom smislu. A što ukazuje na to da je pitanje autonomije Vojvodine zapravo – civilizacijsko pitanje. No, ta zgodna sintagma sa sve lokomotivom bez pruga poslužila je i da se u periodu postmiloševi?evske ere deo proevropskih politi?kih stranka “opredeli” za takozvanu ”ekonomsku autonomiju” Vojvodine, ?ime su želeli da naglase i razliku u odnosu na autonomaške snage koje, pak, zagovaraju politi?ku autonomiju, ali i da se time distanciraju od politike koja je prema Vojvodini vo?ena devedesetih godina prošlog veka. Me?utim, od demokratskih promena 2000. do danas, nisu definisane poluge te nove politike koja bi se bazirala na “ekonomskoj autonomiji”. Iz politi?ke premise o ekonomskoj autonomiji, umesto ustavnim promenama koje bi omogu?ile redefinisanje položaja Vojvodine, pristupilo se zakonskim parcijalnim rešenjima vezanim za definisanje odre?enih nadležnosti APV koje su joj bile uskra?ene devedesetih. Tako je došlo do usvajanja “omnibus” zakona 2002, kojim su, izme?u ostalog, ustanovljena dva pokrajinska javna preduze?a – Vode Vojvodine i Vojvodinašume. Uz to, definisani su odre?eni prihodi APV po osnovu privatizacije preduze?a sa njene teritorije (na koju pokrajinska vlast nije imala nikakav uticaj, ve? je proces vodila republi?ka Agencija za privatizaciju), te od dohotka gra?ana i dobiti preduze?a. Finansiranje APV, me?utim, do danas nije rešeno.

Sedam odsto autonomije

Ustav iz 2006. usvojen je na pre?ac, a njegov tekst javnosti je predo?en u danu glasanja u republi?kom parlamentu. Položaj Vojvodine u novom Ustavu “usaglašavan” je, pak, telefonski me?u tadašnjim partijskim liderima iz Beograda. Iako je prethodno pet godina vo?ena ustavna polemika, taj akt nije bio ni nalik rešenjima koja su predlagale politi?ke stranke i stru?na javnost. Zbog brojnih manjkavosti, od samog njegovog usvajanja – na problemati?nom dvodnevnom referendumu – u javnosti traje polemika o promeni tog Ustava. Prema važe?em Ustavu, za finansiranje Vojvodine predvi?eno je donošenje posebnog zakona, ali centralna vlast tu ustavnu obavezu ignoriše. Vojvodini je tako, tvrde pobornici autonomije, oduzeta materijalna podloga bilo kakve autonomnosti. Važe?i Ustav, uz to, na neobi?an na?in definiše ovo pitanje, tako što Vojvodini namenjuje “najmanje sedam odsto prihoda republi?kog budžeta”, ali taj ustavni procenat nikad nije realizovan jer centralna vlast permanentno krši tu ustavnu obavezu. No, Vojvodina ipak redovno usvaja pokrajinski budžet, što je više fiktivna rabota i rezultat politi?ko-nagodbenja?kih uslovljavanja, u nedostatku zakonskih osnova. U samoj Vojvodini taj Ustav nije dobio natpolovi?nu ve?inu na referendumu, što je bio dodatni povod za kritike njegovih rešenja o položaju APV. Naime, odnos centralnih i pokrajinskih vlasti tokom poslednjih osam godina funkcionisao je na vaninstitucionalnoj formuli politi?kih pogodbi i pritisaka – bilo unutarstrana?kih, koji su obeležili vladavinu Demokratske stranke, bilo me?ustrana?kih koje obeležavaju aktuelni period vladavine Srpske napredne stranke ?iji interes za Vojvodinu po?inje i završava na pokušaju preuzimanja tog “kola?a” vlasti. Umesto “ekonomske autonomije”, koju je zagovarala ve?ina politi?kih aktera, tendencija je unazad nekoliko godina da se javnost kroz politi?ke poruke usmereva na negativan odnos prema vojvo?anskoj autonomiji, što je potvr?eno i na primeru pokrajinskog Statuta iz 2009, koji se zbog dužine i žestine polemike ?inio važnijim od samog Ustava. Potvrdilo se tako da su tek retki autonomiju shvatali kao demokratsko i razvojno pitanje Srbije. Naime, period polemike o Statutu više je podse?ao na atmosferu i politi?ki kolorit devedesetih, jer se na tapetu javnosti ponovo našao famozni “vojvo?anski separatizam”.

Reprizajogurt revolucije

Statut Vojvodine kona?no je oboren pred Ustavnim sudom zbog “separatisti?kih elemenata”, kakvi su iš?itani na primer u odredbi o geografskoj odrednici po kojoj Vojvodinu ?ine regioni Srem, Banat i Ba?ka. Ta odluka Ustavnog suda usledila je tri godine nakon usvajanaj Statuta APV i, slu?ajno ili ne, podudarila se s promenom vlasti u Srbiji na izborima 2012. Uz Statut, tada su osporene i ?ak 22 odredbe Zakona o nadležnosti AP Vojvodine. Ustavni sud se dosad nije bavio pitanjem finansiranja Vojvodine, iako je pokrajinska administracija uputila ustavnu žalbu zbog, kako tvrde, kršenja ustavnih odredbi o prihodima APV. U me?uvremenu, Statut APV upodobljen je odluci USS i to uz konsenzus skoro svih politi?kih aktera u Pokrajini, ali takav konsenzus ipak izostaje kad je re? o finansiranju nadležnosti Vojvodine, a pisanje tog zakona redovno je na listi obe?anja resornog republi?kog ministarstva, ali me?u ta?kama koje se poslovi?no prolongiraju. U me?uvremenu, propao je pokušaj naprednjaka da repriziraju “doga?anja naroda” u Novom Sadu aprila 2013. pod motom “Stop razbijanju Srbije”. Povod je bila Deklaracija o zaštiti ustavnih i zakonskih prava Vojvodine, koju je tada predložila Vlada Vojvodine u kojoj okosnicu vlasti ?ini Demokratska stranka. U Deklaraciji se, naime, pozivalo na poštovanje Ustava Srbije, a na kraju je ipak bez pompe usvojena uz nekolike izmene prvobitnog teksta. Pitanje Vojvodine nije bilo tema potonjih republi?kih izbora 2014. godine, na kojima su naprednajci izveli politi?ki cunami osvojivši istorijsku ve?inu mandata u Skupštini Srbije. U odnosu prema Vojvodini, pak, ništa se nije promenilo – SNS i dalje pokušava da se udene u taj deo vlasti, ali vidno manje glasno poziva na prevremene izbore, dok su institucionalni odnosi republi?ke vlasti prema pokrajinskoj i dalje tradicionalno ignorantski, a sama pokrajinska administracija u klopci je unutrašnjih koalicionih trvenja.

 Separatizam ili demokratija

“Antibirokratska revolucija”, kao što s pokazalo, bila je sve samo ne antibirokratska. Zapravo, od autonomije je ostala samo birokratija, odnosno institucije koje ?ak i one nadležnosti koje joj je zakonodavac namenio ne mogu u punoj meri da ostvaruju. No, ni ona demokratska revolucija izvedena 12 godina kasnije, nije donela bitne promene u poimanju autonomije i njenom zna?aju za Srbiju u celinu. I to ne samo kad je u pitanju ekonomski razvoj, ve? i zna?aj autonomije Vojvodine kao klju?nog demokratskog pitanja u Srbiji. Ekonomske ra?unice vojvo?anske autonomije nije teško izvesti, a upore?ivanjem podataka iz razli?itih perioda i oblika autonomije lako je uo?iti da je ekonomski razvoj uvek bio srazmeran politi?koj mo?i Pokrajine. Me?utim, tendencija centralizacije javnih prihoda, kao i smanjenje u?eš?a opština u javnim prihodima jeste ono što odlikuje i aktuelni period. Uz to, ni koncepti “evropske decentralizacije” i “ekonomske autonomije” nisu više na politi?kom repertoaru ni starih ni novih evropejaca u Srbiji. Me?utim, proces evropskih integracija za koji po prvi put postoji verbalni politi?ki konsenzus – doduše vrlo diskutabilan, zbog suštinskog nerazumevanja u društvu o stvarnom zna?enju tog procesa, pri ?emu vojvo?ansko pitanje nije jedini primer odstupanja od evropskih demokratskih standarda – u svakom slu?aju nalaže otvaranje pitanja novih ustavnih promena. Nove ustavne promene, izme?u ostalog, svakako ?e biti test demokratskih potencijala Srbije me?u kojima je i vojvo?ansko pitanje. No, i u tom pogledu postoji suštinsko nerazumevanje vojvo?anske autonomije, koja nije nikad bila teritorijalno pitanje Srbije, kako tu aludira “argumentacija” bazirana na odbrani od “separtizma”.

Upravo zbog toga odnos prema autonomiji je i ispit zrelosti, ne samo politi?kih aktera, ve? i društva u celini. Pitanje je samo da li je društvo sklonije civilizacijskom iskoraku ili nekoj vrsti permanentnog vanrednog stanja u kojem je Vojvodina tek jedno od žarišta politi?kih tenzija i alibi kojim se zabašuruje suština, odnosno pitanja poput ekonomskog razvoja, zapošljavanja, socijalnih problema, standarda, demokratizacije…

Branka Dragovi? Savi?
(Tekst Postoji li „ili“ izme?u politi?ke i ekonomske autonomije preuzet je iz knjige „Zemlja, nafta i ljudi“ autora Dragana Gmizi?a. Knjigu je izdalo Nezavisno društvo novinara Vojvodine.)

Podelite ovu stranicu!