Povest vojvođanskog plača

07 Dec 2014

Postoji li „ili“ između političke i ekonomske autonomije

“…Mi, Vojvođani, bili smo prvi koji smo bez ikakvih prethodnih pogodaba na velikoj Narodnoj skupštini novembra prošle godine rešili da kidamo veze s Ugarskom i tražimo da budemo sa Srbijom jedno telo, jedna duša. Odrekosmo se i svoje privremene vlade, da i na taj način dokažemo svoju lojalnost prema novoj zajedničkoj nam domovini… Dali smo i davali smo i kapom i šakom svima i svakome… Međutim, šta se dogodilo? U naše pitome krajeve slegoše se čete pljačkaša, razbojnika i zelenaša, te nemilice počeše isisavati srž i sokove zaprepašćene i, pod utiskom velikih događaja, opijene i bunovne Vojvodine…”
(Članak Plači Vojvodino, iz lista novosadskih radikala Zastava, br. 235, od 18. novembra 1919. godine)

Godinu dana ranije, na ”Velikoј narodnoј Skupštini Srba, Bunjevaca i ostalih Slovena u Banatu, Bačkoj i Baranji” od 25. novembra 1918. godine, kojoj su prisustvovali predstavnici Banata, Bačke i Baranje – jedinstveno je prihvaćena rezolucija da se Banat, Bačka i Baranja priključe Kraljevini Srbiji. U radu Skupštine učestvovalo je 757 poslanika, od toga bilo je: 578 Srba, 84 Bunjevca, 62 Slovaka, 21 Rusin, tri Šokca, dva Hrvata, šest Nemaca i jedan Mađar. Međutim, vrlo brzo su nacionalnu euforiju zamenili egzistencijalni problemi usled ekonomskog opterećenja Vojvođana, koji su bili višestruko oporezovani, za razliku od drugih u zemlji. Tako je u periodu od 1920. do 1928. godine Vojvodina, u kojoj je tad živelo oko 11 odsto stanovnika Kraljevine, plaćala više od 25 odsto ukupnih poreza. U Vojvodini su 1925. naplaćivana ukupno 22 poreza, dok ih je u ostalim delovima bilo od pet do šest. Takođe, jedino su Vojvođani u tom periodu plaćali i takozvani “ratni porez”. Zbog takvog odnosa centralne vlasti, grupa političara iz Vojvodine, inače iz stranaka čije su centrale bile u Beogradu, 1932. donosi “Novosadsku rezoluciju” kojom su tražili da u okviru federalističkog političkog pokreta u zemlji Vojvodina dobije status posebne federalne jedinice. No, ovom aktu prethodila je “Somborska rezolucija”, doneta šest meseci ranije, takođe na međustranačkom skupu, kojom je prvi put formulisan zahtev “Vojvodina Vojvođanima”. Ovi zahtevi nastali su kao reakcija, pre svega, srpskih političara iz Vojvodine, na kolonijalističku politiku prema Vojvodini. Naime, nosilac ovih ideja bio je Jovan Joca Lalošević koji se izjašnjavao kao “srpski nacionalista i vojvođanski rodoljub”.

Špajz iz kojeg su svi uzimali

Nakon Drugog svetskog rata, Vojvodina u novu jugoslovensku državu ulazi kao politički subjektivitet formiran tokom rata. Dolazi do procesa kolonizacije stanovništva iz ruralnih i razorenih područja u Vojvodinu, te do proterivanje brojne nemačke nacionalne manjine. U prvim posleratnim godinama, pitanje Vojvodine otvara se i dalje prvenstveno kao ekonomsko pitanje, ali bez konkretnijih političkih učinaka do početka šezdesetih, uz paralelno insistiranje rukovodstva Srbije na jednakosti Republika u pogledu njihove unutrašnje strukture. U tom sukobu centralističkog i takozvanog samoupravnog koncepta, prevagnuo je ovaj drugi, zbog stava jugoslovenskog političkog rukovodstva i saveznog Ustava koji je Vojvodini garantovao autonomiju. Vojvodina je, međutim, u periodu izgradnje privrede druge Jugoslavije, bila lišena svojih značajnih kapaciteta, jer su mlinovi, šećerane i drugi industrijski kapaciteti iz ovog regiona demontirani i prenošeni u druge delove zemlje. To je svakako usporilo tempo njenog privrednog razvoja. Uz to, prelivanje akumulacije iz Vojvodine u druge regione i po ekonomskim i po vanekonomskim kriterijima veoma je izraženo u celom periodu posle Drugog svetskog rata. Takođe, industrijalizacija druge Jugoslavije odvijala se na račun poljoprivrede, jer je sve vreme vođena politika “jeftine hrane”, što je dovelo do ogromnog odliva vojvođanskih resursa, koji su se tad bazirali na agrarnoj proizvodnji. Zbog toga neki autori ukazuju da je Vojvodina imala ulogu snabdevača zemlje, odnosno da je bila “špajza” iz kojeg su svi samo uzimali. Ustavima iz 1946. i 1953. godine sva ovlašćenja iz domena fiskalnog suvereniteta imala je Federacija. Tek Ustavom iz 1963. Republike i opštine stekle su pravo da uvode one javne prihode koji su im ustupljeni saveznim zakonom, a Pokrajine su dobile pravo da participiraju u republičkim prihodima ubiranim na njihovoj teritoriji. Ustavnim amandmanima iz 1968. godine, Pokrajine su dobile i deo ovlašćenja iz domena fiskalnog suvereniteta, te pravo na samostalno uvođenje sopstvenih javnih prihoda za podmirenje svojih potreba. A Ustavom iz 1974, Federacija je izgubila pravo učešća u deobi fiskalnog suvereniteta. Fiskalni suverenitet u celini pripada Republikama i autonomnim Pokrajinama, dok je savezna država dotirana iz budžeta Republika i Pokrajina. Tadašnjom ustavnom revizijom potvrđen je vojvođanski politički subjektivitet, a tada dolazi i do ekonomskog razvoja i rasta životnog standarda stanovništva u Vojvodini. Brži razvoj Vojvodine i ekonomski rast obeležava upravo taj period od 14 godina autonomije, do ustavnih amandmana iz 1988. kojima se gase ustavne poluge autonomije – i političke i ekonomske, ukoliko se one mogu odvojeno posmatrati. Tek od 1974. započet je niz velikih investicija u sirovinske programe, pretežno u oblasti bazne hemije, energije i primarne proizvodnje hrane. Tada je po ukupnoj razvijenosti, Vojvodina bila na trećem mestu u Jugoslaviji, posle Slovenije i Hrvatske.

Narod, jogurt, ratovi i lokomotiva bez pruga

Kraj osamdestih obeležava “događanje naroda” i rušenje vojvođanskog i kosovskog rukovodstva kroz takozvanu “antibirokratsku revoluciju” okončanu ustavnim promenama 1990, kojem su pokrajinske autonomije svedene na puku formu. Usledila je dezintegracija socijalističke Jugoslavije, a talas nacionalizma doneo je ratna razaranja i ogromne ljudske žrtve. Istovremeno, dolazi do ekonomskog sunovrata, te novih migracija i naseljavanja Pokrajine. Vojvodini se oduzimaju imovina i ekonomski resursi, kojima Republika centralistički upravlja. Na javnoj sceni taj period obeležen je ksenofobijom, a u Vojvodini se sukobljavaju ideologija stidljivog autonomaštva i euforičnog nacionalizma. Ustav Republike Srbije iz 1990. AP Vojvodini prenosi određene ingerencije, ali se one zakonski derogiraju, dok nije postojalo nikakvo pravo Vojvodine vezano za ingerencije u raspodeli javnih prihoda. Većina političkih aktera u Srbiji, pokazalo se to i tokom poslednje dve decenije, nije sklona vojvođanskoj autonomiji. Ipak, retki su oni koji, barem prigodom izbornih kampanja, na ekonomske potencijale Vojvodine i njen položaj ne gledaju kao na okosnicu privrednog razvoja zemlje, sve oličeno u sintagmi da je Vojvodina “lokomotiva razvoja Srbije”. Istovremeno, bez imalo zazora, toj lokomotivi su isekli pruge – i to i u metaforičnom i u bukvalnom smislu. A što ukazuje na to da je pitanje autonomije Vojvodine zapravo – civilizacijsko pitanje. No, ta zgodna sintagma sa sve lokomotivom bez pruga poslužila je i da se u periodu postmiloševićevske ere deo proevropskih političkih stranka “opredeli” za takozvanu ”ekonomsku autonomiju” Vojvodine, čime su želeli da naglase i razliku u odnosu na autonomaške snage koje, pak, zagovaraju političku autonomiju, ali i da se time distanciraju od politike koja je prema Vojvodini vođena devedesetih godina prošlog veka. Međutim, od demokratskih promena 2000. do danas, nisu definisane poluge te nove politike koja bi se bazirala na “ekonomskoj autonomiji”. Iz političke premise o ekonomskoj autonomiji, umesto ustavnim promenama koje bi omogućile redefinisanje položaja Vojvodine, pristupilo se zakonskim parcijalnim rešenjima vezanim za definisanje određenih nadležnosti APV koje su joj bile uskraćene devedesetih. Tako je došlo do usvajanja “omnibus” zakona 2002, kojim su, između ostalog, ustanovljena dva pokrajinska javna preduzeća – Vode Vojvodine i Vojvodinašume. Uz to, definisani su određeni prihodi APV po osnovu privatizacije preduzeća sa njene teritorije (na koju pokrajinska vlast nije imala nikakav uticaj, već je proces vodila republička Agencija za privatizaciju), te od dohotka građana i dobiti preduzeća. Finansiranje APV, međutim, do danas nije rešeno.

Sedam odsto autonomije

Ustav iz 2006. usvojen je na prečac, a njegov tekst javnosti je predočen u danu glasanja u republičkom parlamentu. Položaj Vojvodine u novom Ustavu “usaglašavan” je, pak, telefonski među tadašnjim partijskim liderima iz Beograda. Iako je prethodno pet godina vođena ustavna polemika, taj akt nije bio ni nalik rešenjima koja su predlagale političke stranke i stručna javnost. Zbog brojnih manjkavosti, od samog njegovog usvajanja – na problematičnom dvodnevnom referendumu – u javnosti traje polemika o promeni tog Ustava. Prema važećem Ustavu, za finansiranje Vojvodine predviđeno je donošenje posebnog zakona, ali centralna vlast tu ustavnu obavezu ignoriše. Vojvodini je tako, tvrde pobornici autonomije, oduzeta materijalna podloga bilo kakve autonomnosti. Važeći Ustav, uz to, na neobičan način definiše ovo pitanje, tako što Vojvodini namenjuje “najmanje sedam odsto prihoda republičkog budžeta”, ali taj ustavni procenat nikad nije realizovan jer centralna vlast permanentno krši tu ustavnu obavezu. No, Vojvodina ipak redovno usvaja pokrajinski budžet, što je više fiktivna rabota i rezultat političko-nagodbenjačkih uslovljavanja, u nedostatku zakonskih osnova. U samoj Vojvodini taj Ustav nije dobio natpolovičnu većinu na referendumu, što je bio dodatni povod za kritike njegovih rešenja o položaju APV. Naime, odnos centralnih i pokrajinskih vlasti tokom poslednjih osam godina funkcionisao je na vaninstitucionalnoj formuli političkih pogodbi i pritisaka – bilo unutarstranačkih, koji su obeležili vladavinu Demokratske stranke, bilo međustranačkih koje obeležavaju aktuelni period vladavine Srpske napredne stranke čiji interes za Vojvodinu počinje i završava na pokušaju preuzimanja tog “kolača” vlasti. Umesto “ekonomske autonomije”, koju je zagovarala većina političkih aktera, tendencija je unazad nekoliko godina da se javnost kroz političke poruke usmereva na negativan odnos prema vojvođanskoj autonomiji, što je potvrđeno i na primeru pokrajinskog Statuta iz 2009, koji se zbog dužine i žestine polemike činio važnijim od samog Ustava. Potvrdilo se tako da su tek retki autonomiju shvatali kao demokratsko i razvojno pitanje Srbije. Naime, period polemike o Statutu više je podsećao na atmosferu i politički kolorit devedesetih, jer se na tapetu javnosti ponovo našao famozni “vojvođanski separatizam”.

Reprizajogurt revolucije

Statut Vojvodine konačno je oboren pred Ustavnim sudom zbog “separatističkih elemenata”, kakvi su iščitani na primer u odredbi o geografskoj odrednici po kojoj Vojvodinu čine regioni Srem, Banat i Bačka. Ta odluka Ustavnog suda usledila je tri godine nakon usvajanaj Statuta APV i, slučajno ili ne, podudarila se s promenom vlasti u Srbiji na izborima 2012. Uz Statut, tada su osporene i čak 22 odredbe Zakona o nadležnosti AP Vojvodine. Ustavni sud se dosad nije bavio pitanjem finansiranja Vojvodine, iako je pokrajinska administracija uputila ustavnu žalbu zbog, kako tvrde, kršenja ustavnih odredbi o prihodima APV. U međuvremenu, Statut APV upodobljen je odluci USS i to uz konsenzus skoro svih političkih aktera u Pokrajini, ali takav konsenzus ipak izostaje kad je reč o finansiranju nadležnosti Vojvodine, a pisanje tog zakona redovno je na listi obećanja resornog republičkog ministarstva, ali među tačkama koje se poslovično prolongiraju. U međuvremenu, propao je pokušaj naprednjaka da repriziraju “događanja naroda” u Novom Sadu aprila 2013. pod motom “Stop razbijanju Srbije”. Povod je bila Deklaracija o zaštiti ustavnih i zakonskih prava Vojvodine, koju je tada predložila Vlada Vojvodine u kojoj okosnicu vlasti čini Demokratska stranka. U Deklaraciji se, naime, pozivalo na poštovanje Ustava Srbije, a na kraju je ipak bez pompe usvojena uz nekolike izmene prvobitnog teksta. Pitanje Vojvodine nije bilo tema potonjih republičkih izbora 2014. godine, na kojima su naprednajci izveli politički cunami osvojivši istorijsku većinu mandata u Skupštini Srbije. U odnosu prema Vojvodini, pak, ništa se nije promenilo – SNS i dalje pokušava da se udene u taj deo vlasti, ali vidno manje glasno poziva na prevremene izbore, dok su institucionalni odnosi republičke vlasti prema pokrajinskoj i dalje tradicionalno ignorantski, a sama pokrajinska administracija u klopci je unutrašnjih koalicionih trvenja.

 Separatizam ili demokratija

“Antibirokratska revolucija”, kao što s pokazalo, bila je sve samo ne antibirokratska. Zapravo, od autonomije je ostala samo birokratija, odnosno institucije koje čak i one nadležnosti koje joj je zakonodavac namenio ne mogu u punoj meri da ostvaruju. No, ni ona demokratska revolucija izvedena 12 godina kasnije, nije donela bitne promene u poimanju autonomije i njenom značaju za Srbiju u celinu. I to ne samo kad je u pitanju ekonomski razvoj, već i značaj autonomije Vojvodine kao ključnog demokratskog pitanja u Srbiji. Ekonomske računice vojvođanske autonomije nije teško izvesti, a upoređivanjem podataka iz različitih perioda i oblika autonomije lako je uočiti da je ekonomski razvoj uvek bio srazmeran političkoj moći Pokrajine. Međutim, tendencija centralizacije javnih prihoda, kao i smanjenje učešća opština u javnim prihodima jeste ono što odlikuje i aktuelni period. Uz to, ni koncepti “evropske decentralizacije” i “ekonomske autonomije” nisu više na političkom repertoaru ni starih ni novih evropejaca u Srbiji. Međutim, proces evropskih integracija za koji po prvi put postoji verbalni politički konsenzus – doduše vrlo diskutabilan, zbog suštinskog nerazumevanja u društvu o stvarnom značenju tog procesa, pri čemu vojvođansko pitanje nije jedini primer odstupanja od evropskih demokratskih standarda – u svakom slučaju nalaže otvaranje pitanja novih ustavnih promena. Nove ustavne promene, između ostalog, svakako će biti test demokratskih potencijala Srbije među kojima je i vojvođansko pitanje. No, i u tom pogledu postoji suštinsko nerazumevanje vojvođanske autonomije, koja nije nikad bila teritorijalno pitanje Srbije, kako tu aludira “argumentacija” bazirana na odbrani od “separtizma”.

Upravo zbog toga odnos prema autonomiji je i ispit zrelosti, ne samo političkih aktera, već i društva u celini. Pitanje je samo da li je društvo sklonije civilizacijskom iskoraku ili nekoj vrsti permanentnog vanrednog stanja u kojem je Vojvodina tek jedno od žarišta političkih tenzija i alibi kojim se zabašuruje suština, odnosno pitanja poput ekonomskog razvoja, zapošljavanja, socijalnih problema, standarda, demokratizacije…

Branka Dragović Savić
(Tekst Postoji li „ili“ između političke i ekonomske autonomije preuzet je iz knjige „Zemlja, nafta i ljudi“ autora Dragana Gmizića. Knjigu je izdalo Nezavisno društvo novinara Vojvodine.)

Podelite ovu stranicu!