Poveruj na trenutak u poeziju

16 Mar 2014

O knjizi poezije "Povjeruj u vlastitu smrt" Zvonka Sarića (Cenzura, Novi Sad 2013)

Kada sam prvi put, telefonom, razgovarao sa Zvonkom Sari?em o objavljivanju ove knjige u “Cenzurinom” izdanju – bio sam rezervisan i nepoverljiv. Naravno, ne prema Zvonku i njegovom književnom radu, ve? prema potrebi i mogu?nosti da se “Cenzura”, koja se ve? na neki na?in profilisala kao izdava?ka ku?a koja izdaje publicistiku, (angažovanu) prozu i esejistiku – upusti u avanturu zvanu “izdavanje zbirke poezije”. Kada sam, me?utim, pro?itao rukopis koji sam dobio mejlom, predomislio sam se, i odlu?io da na trenutak ponovo poverujem, bar na trenutak, u poeziju. Da poverujem u to da oni koji pišu poeziju i onih nekoliko koji je (još) ?itaju – nisu baš u potpunosti mrtvi ili da bar nisu poverovali u vlastitu smrt. A onda sam shvatio da bi zapravo sasvim logi?no bilo da izdava?ka ku?a sa imenom “Cenzura” objavljuje i poeziju, jer nisu ovde cenzurisani samo oni koji bi da misle svojom glavom ve? i oni koji bi da “pevaju” veruju?i u pravdu i planetarnu svest. Poezija je cenzurisana u vremenu viška re?i i vihora fraza, PR stru?njaka i marketinških istina.

?itaju?i Sari?evu poeziju, prepustio sam se pre svega uživanju u lutanju. Tome što me autor nenametljivo, ali brzo i pouzdano, stihovima šeta kroz daleku prošlost i neo?ekivanu budu?nost, kroz intimu i globalne fenomene, što sa njim prepoznajete u upoznajete suboti?ki lokalni kolorit i uživate u njemu, ali i osetite kako pesnik “dlanom miluje svet”, smatraju?i ga svojim, mada ponekad tako dalekim i tu?im. Poezija je to koja na trenutak ima esejisti?ki žar za razumevanjem sveta, a istovremeno se o?ituje u ironiji, simbolima, signalima i detaljima. Ovom knjigom se, imenovani ili ne, muvaju Šekspir, Rembo i Toma Akvinski, Brehtov prijatelj Kurt Vejl, T.S. Eliot, italijanski zlatar i vajar ?elini, Džejms Džojs, Artur Šnicler i mnogi, mnogi drugi. Hodimo tako od Aušvica do Subotice, od Londona do Berlina ili Be?a, gledamo “Mu?ke” ili “Širom zatvorenih o?iju”… Prepoznajemo zapravo že? za životom, za saznanjima, strast da se osvoji kompleksnost sveta koji nas okružuje, fascinaciju velikim gradovima i velikim delima, ali istovremeno i fascinaciju najmanjim, ljudskim, tako obi?nim a znakovitim detaljima, koji iz sebe spontano zra?e umetnost.

Pesnik koji ose?a, ali i promišlja svet nekako je uvek levi?ar, to je tako logi?no. Ali, on je istovremeno svestan – i ose?a to na svojoj koži, jer je toliko puta do sada, kao i svi mi, doživeo poraz – da se ideje pravednosti teško ili nikako ne ostvaruju, a da nepravda uvek poprima nove, zanimljive, šarene oblike koji se ljudima ?ine primamljivim, i koji ih kupuju na dug, na rate, do kraja godine, do kraja slede?e godine, do kraja života, posle smrti. Pesnik je individualac, on i da ho?e, ne može da poveruje masovnim htenjima, izdaleka posmatra, iz prikrajka, pomalo uplašen, pomalo zga?en, one koji u redu, s pretrpanim kolicima kupuju prazninu i “hrane se iluzijom / vlastite egzistencije”. I to je taj “prijepor”, sa jedne strane levi?ar, koji vidi i ose?a nepravdu, ponekad ?ak mašta o tome da ?e grupe, mase, klase, potla?eni, mo?i da se izbore za neki druga?iji pravedniji svet, a onda biva duboko uveren u nemo? ljudskog roda da ovaj svet pretvori u pristojno mesto za život ili za smrt. U mo? da se prona?e život pre smrti pre nego što se po?ne tragati za životom posle smrti. U mo? da se poveruje u život kako bi se na kraju poverovalo u smrt. I obrnuto, da se poveruje u smrt kako bi se poverovalo u život.

Povjeruj u vlastitu smrt colorNe spominjem one pesnike koji su teleportovani u 18. vek i kojima se tamo (tada) podsmevaju. Ve? one koji su izgubili nadu. Pokatkad se pesnik – koji je za razliku od Sari?a izgubio svaku nadu – na?e na strani onih mo?nih koji tako?e sa visine, takore?i filozofske daljine posmatraju svet, preziru?i one koji su ispod njih. Jer svaka ljudska vlast, kako je to pisao Marai, sadrži izvestan prezir prema onima kojima se vlada. I ponekad pesnik i mo?nik dele isti prezir, onaj prezir koji mo?nicima preko je potreban da bi vladali ljudskim dušama a kod pesnika je posledica htenja i mo?i da se bude druga?iji. Taj prezir možemo nazvati i cinizmom, a veru u poeziju poljuljala je i misija “pesnika ovdašnjih” koji su se stavili u službu vlasti i zla.

A ljudi su, oko nas, mrtvaci koji hodaju i kupuju. Dok “pažljivo ?itaš i pomno pregledaš akcijske letke tržnih centara”, “?ekaju?i da po?ne rijaliti šou”, ti veruješ zapravo u besmrtnost. Da li bi bilo bolje “rulji” koja “hoda u tržnim centrima” da na trenutak poveruju u vlastitu smrt, odbacuju?i “jake ublaživa?e” smrti, skupo pla?aju?i “prazninu”? Da li bi bilo realno, ?ak i u mašti, pomisliti da neko danas, i ovde, može bar na trenutak da poveruje u poeziju? Jer, poezija ima prizvuk smrti ?ak i onda kada je prepuna života.

Pokojni Vojislav Despotov je “uglazbio” jedan svoj esej u poemu “Neo?ekivan ?ovek”, koriste?i jednostavan kompjuterski program, tamo negde polovinom devedesetih, uz pomo? kojeg je razbio eseje u stihove. Esejisti?ka poezija koja pokušava da odgonetne odgovor na pitanje kakvog je to ?oveka proizvela tehnološka revolucija i demokratska evolucija. Rodio se “neo?ekivan ?ovek”, koji ne veruje u vlastitu smrt, ali zato veruje u svemo? mašina, veruje da ?e tehnologija ispuniti besmisao njegovog života. U oru?u se traži smisao, a sva ta vešta?ka inteligencija i mašine koje imaju mo? da u?e ne nude odgovor na pitanje kuda ide “neo?ekivan ?ovek”.

Ili kod Sari?a: “ljudska priroda se promijenila / koncem drugog milenija, / ali bilo koji stroj / nikada ne?e raspoznati smisao”.

Tu je i ta ve?ita dilema, kuda se sakriti, kako se skloniti od damara potroša?kog besnila, da li pristati na eskapizam ili zasukati rukave. Da li ?emo “ikada sti?i / u naš dom / na snažan izvor / istinskog zavi?aja”, jer nam se ovaj svet katkad ?ini tako tu?, dalek i bespotreban, ili se suo?iti sa stvarnoš?u u pokušaju da se ona promeni, “bez velikog o?ekivanja” (Sari?)? Delovanje bez o?ekivanja, kako je to nazivao Lao Ce.

Ili smo pak svi licemeri. Sari? kaže: “umnožit ?e se nepravde / koje ve? postoje / istina je vidljiva, / ali skre?emo poglede / kako bi se dopali Komisiji, / jer nas privla?e / tu?i zalogaji”.

I tako, dok Komisija odlu?uje o našim sudbinama, u ovoj predizbornoj tišini, preostaje nam da poverujemo u vlastitu smrt, jer je ona “predznak Ni?ega”. Kao što je sve ovo naše vreme – bilo i ostalo “predznak Ni?ega”. Kada vam se u?ini da je ono što se oko vas dešava jako interesantno i dramati?no, pomislite na to šta ?e se od svega toga izdvojiti u vašem se?anju. 25 godina života na ovim prostorima mogu se prepri?ati u dve-tri dosadne re?enice i da ništa ne ostane propušteno. A delovali su nam kao nešto bitno, i sami smo sebi delovali kao bitni. Kupovali smo prazninu i kupova?emo šljašte?u prazninu, tako radosni jer smo dobili popust, jer smo naleteli na akciju, jer smo dobili odloženo pla?anje.

I nismo nau?ili, niti ?emo, da poverujemo u vlastitu smrt, jer nismo nikada ni živeli.

(Govor na promociji knjige u Gradskoj knjižnici u Subotici, 14. marta 2014.)

Nedim Sejdinovi?

Podelite ovu stranicu!