Poveruj na trenutak u poeziju

16 Mar 2014

O knjizi poezije "Povjeruj u vlastitu smrt" Zvonka Sarića (Cenzura, Novi Sad 2013)

Kada sam prvi put, telefonom, razgovarao sa Zvonkom Sarićem o objavljivanju ove knjige u “Cenzurinom” izdanju – bio sam rezervisan i nepoverljiv. Naravno, ne prema Zvonku i njegovom književnom radu, već prema potrebi i mogućnosti da se “Cenzura”, koja se već na neki način profilisala kao izdavačka kuća koja izdaje publicistiku, (angažovanu) prozu i esejistiku – upusti u avanturu zvanu “izdavanje zbirke poezije”. Kada sam, međutim, pročitao rukopis koji sam dobio mejlom, predomislio sam se, i odlučio da na trenutak ponovo poverujem, bar na trenutak, u poeziju. Da poverujem u to da oni koji pišu poeziju i onih nekoliko koji je (još) čitaju – nisu baš u potpunosti mrtvi ili da bar nisu poverovali u vlastitu smrt. A onda sam shvatio da bi zapravo sasvim logično bilo da izdavačka kuća sa imenom “Cenzura” objavljuje i poeziju, jer nisu ovde cenzurisani samo oni koji bi da misle svojom glavom već i oni koji bi da “pevaju” verujući u pravdu i planetarnu svest. Poezija je cenzurisana u vremenu viška reči i vihora fraza, PR stručnjaka i marketinških istina.

Čitajući Sarićevu poeziju, prepustio sam se pre svega uživanju u lutanju. Tome što me autor nenametljivo, ali brzo i pouzdano, stihovima šeta kroz daleku prošlost i neočekivanu budućnost, kroz intimu i globalne fenomene, što sa njim prepoznajete u upoznajete subotički lokalni kolorit i uživate u njemu, ali i osetite kako pesnik “dlanom miluje svet”, smatrajući ga svojim, mada ponekad tako dalekim i tuđim. Poezija je to koja na trenutak ima esejistički žar za razumevanjem sveta, a istovremeno se očituje u ironiji, simbolima, signalima i detaljima. Ovom knjigom se, imenovani ili ne, muvaju Šekspir, Rembo i Toma Akvinski, Brehtov prijatelj Kurt Vejl, T.S. Eliot, italijanski zlatar i vajar Čelini, Džejms Džojs, Artur Šnicler i mnogi, mnogi drugi. Hodimo tako od Aušvica do Subotice, od Londona do Berlina ili Beča, gledamo “Mućke” ili “Širom zatvorenih očiju”… Prepoznajemo zapravo žeđ za životom, za saznanjima, strast da se osvoji kompleksnost sveta koji nas okružuje, fascinaciju velikim gradovima i velikim delima, ali istovremeno i fascinaciju najmanjim, ljudskim, tako običnim a znakovitim detaljima, koji iz sebe spontano zrače umetnost.

Pesnik koji oseća, ali i promišlja svet nekako je uvek levičar, to je tako logično. Ali, on je istovremeno svestan – i oseća to na svojoj koži, jer je toliko puta do sada, kao i svi mi, doživeo poraz – da se ideje pravednosti teško ili nikako ne ostvaruju, a da nepravda uvek poprima nove, zanimljive, šarene oblike koji se ljudima čine primamljivim, i koji ih kupuju na dug, na rate, do kraja godine, do kraja sledeće godine, do kraja života, posle smrti. Pesnik je individualac, on i da hoće, ne može da poveruje masovnim htenjima, izdaleka posmatra, iz prikrajka, pomalo uplašen, pomalo zgađen, one koji u redu, s pretrpanim kolicima kupuju prazninu i “hrane se iluzijom / vlastite egzistencije”. I to je taj “prijepor”, sa jedne strane levičar, koji vidi i oseća nepravdu, ponekad čak mašta o tome da će grupe, mase, klase, potlačeni, moći da se izbore za neki drugačiji pravedniji svet, a onda biva duboko uveren u nemoć ljudskog roda da ovaj svet pretvori u pristojno mesto za život ili za smrt. U moć da se pronađe život pre smrti pre nego što se počne tragati za životom posle smrti. U moć da se poveruje u život kako bi se na kraju poverovalo u smrt. I obrnuto, da se poveruje u smrt kako bi se poverovalo u život.

Povjeruj u vlastitu smrt colorNe spominjem one pesnike koji su teleportovani u 18. vek i kojima se tamo (tada) podsmevaju. Već one koji su izgubili nadu. Pokatkad se pesnik – koji je za razliku od Sarića izgubio svaku nadu – nađe na strani onih moćnih koji takođe sa visine, takoreći filozofske daljine posmatraju svet, prezirući one koji su ispod njih. Jer svaka ljudska vlast, kako je to pisao Marai, sadrži izvestan prezir prema onima kojima se vlada. I ponekad pesnik i moćnik dele isti prezir, onaj prezir koji moćnicima preko je potreban da bi vladali ljudskim dušama a kod pesnika je posledica htenja i moći da se bude drugačiji. Taj prezir možemo nazvati i cinizmom, a veru u poeziju poljuljala je i misija “pesnika ovdašnjih” koji su se stavili u službu vlasti i zla.

A ljudi su, oko nas, mrtvaci koji hodaju i kupuju. Dok “pažljivo čitaš i pomno pregledaš akcijske letke tržnih centara”, “čekajući da počne rijaliti šou”, ti veruješ zapravo u besmrtnost. Da li bi bilo bolje “rulji” koja “hoda u tržnim centrima” da na trenutak poveruju u vlastitu smrt, odbacujući “jake ublaživače” smrti, skupo plaćajući “prazninu”? Da li bi bilo realno, čak i u mašti, pomisliti da neko danas, i ovde, može bar na trenutak da poveruje u poeziju? Jer, poezija ima prizvuk smrti čak i onda kada je prepuna života.

Pokojni Vojislav Despotov je “uglazbio” jedan svoj esej u poemu “Neočekivan čovek”, koristeći jednostavan kompjuterski program, tamo negde polovinom devedesetih, uz pomoć kojeg je razbio eseje u stihove. Esejistička poezija koja pokušava da odgonetne odgovor na pitanje kakvog je to čoveka proizvela tehnološka revolucija i demokratska evolucija. Rodio se “neočekivan čovek”, koji ne veruje u vlastitu smrt, ali zato veruje u svemoć mašina, veruje da će tehnologija ispuniti besmisao njegovog života. U oruđu se traži smisao, a sva ta veštačka inteligencija i mašine koje imaju moć da uče ne nude odgovor na pitanje kuda ide “neočekivan čovek”.

Ili kod Sarića: “ljudska priroda se promijenila / koncem drugog milenija, / ali bilo koji stroj / nikada neće raspoznati smisao”.

Tu je i ta večita dilema, kuda se sakriti, kako se skloniti od damara potrošačkog besnila, da li pristati na eskapizam ili zasukati rukave. Da li ćemo “ikada stići / u naš dom / na snažan izvor / istinskog zavičaja”, jer nam se ovaj svet katkad čini tako tuđ, dalek i bespotreban, ili se suočiti sa stvarnošću u pokušaju da se ona promeni, “bez velikog očekivanja” (Sarić)? Delovanje bez očekivanja, kako je to nazivao Lao Ce.

Ili smo pak svi licemeri. Sarić kaže: “umnožit će se nepravde / koje već postoje / istina je vidljiva, / ali skrećemo poglede / kako bi se dopali Komisiji, / jer nas privlače / tuđi zalogaji”.

I tako, dok Komisija odlučuje o našim sudbinama, u ovoj predizbornoj tišini, preostaje nam da poverujemo u vlastitu smrt, jer je ona “predznak Ničega”. Kao što je sve ovo naše vreme – bilo i ostalo “predznak Ničega”. Kada vam se učini da je ono što se oko vas dešava jako interesantno i dramatično, pomislite na to šta će se od svega toga izdvojiti u vašem sećanju. 25 godina života na ovim prostorima mogu se prepričati u dve-tri dosadne rečenice i da ništa ne ostane propušteno. A delovali su nam kao nešto bitno, i sami smo sebi delovali kao bitni. Kupovali smo prazninu i kupovaćemo šljašteću prazninu, tako radosni jer smo dobili popust, jer smo naleteli na akciju, jer smo dobili odloženo plaćanje.

I nismo naučili, niti ćemo, da poverujemo u vlastitu smrt, jer nismo nikada ni živeli.

(Govor na promociji knjige u Gradskoj knjižnici u Subotici, 14. marta 2014.)

Nedim Sejdinović

Podelite ovu stranicu!